Sate i sate zauzele su specijalne emisije po pinkovima, happyima i drugim tv stanicama, gdje je izvjeĆĄtavanje o dogaÄaju – dvadesetogodiĆĄnjici genocida u Srebrenici âzamijenjeno nebrojenim snimcima i komentarima o napadu na premijera Aleksandra VuÄiÄa u PotoÄarima. SrebreniÄke ĆŸrtve tako su joĆĄ jednom baÄene na marginu, gotovo preÄutane â ĆŸrtva broj jedan bio je predsjednik srpske vlade.
PriÄa o incidentu u PotoÄarima za par dana Äe nestati, i ustupiÄe mjesto drugim povodima za uzdizanje VuÄiÄevog kulta liÄnosti, kaĆŸe socioloĆĄkinja Vesna PeĆĄiÄ, kojoj se neĆĄto drugo Äini mnogo vaĆŸnijim. Ona, naime, podsjeÄa da to ĆĄto je VuÄiÄ radio u proĆĄlosti ograniÄava njegove poteze u sadaĆĄnjosti i buduÄnosti: on, dakle, nije imao ĆĄta da traĆŸi u Srebrenici.
âSmatram da Aleksandar VuÄiÄ, isto tako i Tomislav NikoliÄ, nikad viĆĄe nisu mogli da se pojave u Srebrenici. Mogu da vode neke druge politike â Evropska unija, Kosovo, mogu da smanjuju penzije i plate, moĆŸe on da pravi neki spas i neke reforme, na Äemu mu Äestitaju, ali â postoji neki baziÄni red, neke stvari se prosto ne mogu Äiniti. Ne mogu ja da ubijem neÄije dijete, a sutradan da idem u tu kuÄu! Postoji, dakle, neki red koji ne moĆŸe da se prekrĆĄi. Ja, prema tome, mislim da niko od njih nije uopĆĄte smio da ode u Srebenicu jer im tamo nije bilo mjesto. Prosto, neĆĄto ĆĄto si radio u proĆĄlosti â to ograniÄava neke tvoje poteze u buduÄnosti. Jednostavno, toj dvojici â NikoliÄu i VuÄiÄu â njima mjesta u Srebrenici viĆĄe nije bilo. Ako si slavio ratove, ako si slavio Ć eĆĄelja, ako si slavio MladiÄa, ako si govorio ‘za jednog Srbina sto Muslimana’ â nemoj onda viĆĄe da ideĆĄ u Srebrenicu! Prosto, to nije red. Svako Äe me razumjeti da neki red postoji i da on apsolutno nije imao ĆĄta da traĆŸi u Srebreniciâ, ocjenjuje Vesna PeĆĄiÄ.
Opisi premijerovog dostojanstva i hrabrosti dok su ga u PotoÄarima gaÄali kamenjem, cipelama i flaĆĄama, zaista su u Srbiji zadobili mitske i mitomanske dimenzije, na momente izazivajuÄi gotovo sjevernokorejske reminiscencije. Ali, da Äe sve to biti upotrijebljeno za dogradnju kulta VuÄiÄeve liÄnosti, bilo je odmah viĆĄe nego jasno.
VuÄiÄevi saputnici, saradnici i sateliti â ministri, poslanici i urednici njemu odanih tabloida – napravili su od njega skoro veÄu ĆŸrtvu od osam hiljada srebreniÄkih ĆŸrtava i njihovih porodica. Ti âodjeci i reagovanjaâ, ti vulini, ÄukanoviÄi, vuÄiÄeviÄi, anÄelkoviÄi i sliÄni… zaposjeli su nam cjelokupno vidno i sluĆĄno polje, veliÄajuÄi premijerovu ĆŸrtvu. Tabloid âInformerâ u razmahivanju teorije zavjere otiĆĄao je toliko daleko da je na naslovnu stranu postavio âdijagnozuâ da je âcilj atentata na srpskog premijeraâ bio âubiti VuÄiÄa, izazvati ratâ. Prostor su dobile i opskurne tvrdnje da su âBritanci ubili ÄinÄiÄa, a sada su namjeravali da ubiju i VuÄiÄaâ.
MiloĆĄ ÄiriÄ, stalni saradnik sajta âPeĆĄÄanikâ, ocjenjuje da je sam VuÄiÄ napravio takvu atmosferu, te je direktno odgovoran za to ĆĄto se fokus pomjerio na sporedni dogaÄaj u odnosu na ono ĆĄto se u PotoÄarima deĆĄavalo. On ocjenjuje da se kroz podrĆĄku jaÄanju VuÄiÄevog kulta liÄnosti zapravo opravdavaju politike koje je on vodio tokom devedesetih godina.
âPosebno se to odnosi na njegovu politiku prema regionu i prema genocidu u Srebrenci, koja je i dalje uveliko negatorska i koja ne doprinosi pomirenju u regionu. Projekat iza kojeg stoji Aleksandar VuÄiÄ i koji, prema mom miĆĄljenju, i dalje preĆĄutno podrĆŸava jeste onaj isti diskurs velike Srbije, napadnute i nepravedno optuĆŸene Srbije â dok paralelno govori o tome da je njegova ruka ispruĆŸena za saradnju u regionu. Ono ĆĄto on ne shvata jeste da njegova ruka ni ne treba da bude ispruĆŸena nego da ruka ĆŸrtava treba da bude ispruĆŸena prema njemu. A da bi se to dogodilo, on bi morao da zauzme potpuno drugaÄiji stav od stavova koje zauzima danasâ, ocjenjuje ÄiriÄ.
I koja, onda, ruka pomirenja BoĆĄnjacima? I ko to stvarno baca kamen na pomirenje?
U odgovoru na to pitanje ÄiriÄ Äe na sajtu âPeĆĄÄanikaâ pregnantno ustanoviti da âdogodine, ili bilo kada u buduÄnosti, VuÄiÄ u Srebrenici moĆŸe da raÄuna na pruĆŸenu âruku pomirenjaâ tek kada neĆĄto zaista uÄini da do pomirenja i pravde za srebreniÄke ĆŸrtve doÄe. Za poÄetak bi bilo dobro da masovna ubistva SrebreniÄana poÄne da naziva pravim imenom…, da javno osudi svako negiranje genocida u Srebrenici… Tek poslije toga VuÄiÄ bi u PotoÄarima mogao da se nada da bude doÄekan kao Äovjek koji se pokajao za sopstvene i grijehe drĆŸave koju âuzdignuta Äelaâ predstavlja.â