2. maj 1992: Mami je bio rođendan – pedeset i peti. To jutro, prvi put od sarajevskih demonstracija, pogibije Suade Dilberović (tek kasnije ćemo saznati da je sa njom poginula i Olga Sučić) otškrinula sam balkonska vrata našeg stana na Alipašinom Polju. Kuhinju je napunio miris mlade trave i behara.
Iako smo znali da ništa više nije kao prije, niti će biti, pravili smo se da je sve uredu. Tako je i moja snaha, koja se davno razvela od mog brata, po starom dobrom običaju sa njihovom kćerkicom došla mami čestitati i taj rođendan. Donijela je i cvijeće.
Iz plakara, koji je bio krcat zahvaljujući maminoj navici da kupuje fasungu kao da će sto godina biti rat, izvadila sam namirnice za rođendanski kolač. Pravila sam se luda. Ustvari, kad bolje razmislim, već sam bila luda, ali sam se samo pravila da sam normalna. Zato sam valjda onako nemilice trošila kakao, čokoladu, brašno i puter.
I mama se ludo pravila da je sve normalno. Kuhala je kafu, sipala nam sok.
I brat se pravio normalan, pa je predložio da izađemo pred zgradu, prostremo deku u našu malu baštu i dole snesemo kolače i kafu.
Otišla sam ugasiti televizor. Na ekranu sa logoom TV SA bilo je ispisano: „Mole se strane u sukobu da se uzdrže od upotrebe oružja“.
Stajala sam sa daljinskim upravljačem i buljila u tu rečenicu. Nisam mogla skontati ko su sukobljene strane. Znala sam da su srpske paravojske i JNA ti koji su izazvali sukob, ali ko su drugi koji se sukobe – nije mi bilo jasno. Jesmo li to bili mi? Pa mi se nismo sukobili! Ili je tvorac ove rečenice išao logikom da kad neko protiv nekog izazove sukob, onda ovaj drugi automatski postane strana u sukobu. To objašnjenje mi se učinilo logičnim. Ali me još uvijek brinulo – šta će agresor ako sad, dok ta rečenica stoji na telopu TV SA, u šumi i rovovima, nema televizor? Kako će se suzdržati od sukoba, ako to ne pročita?
Činilo mi se da ću još više poludjeti, pa sam ugasila televizor i sa familjom sišla u baštu.
xxx
Prostrli smo dekicu, izvadili kolače, kafu, sok. Naišao je „fini komšija“, kako smo tada zvali jednog čovu sa drugog sprata. Nikad mu nismo znali ime, a budući da nas je uvijek fino pozdravljao i držao nam vrata od lifta i pomagao oko nošenja cekera kad bismo išli iz kupovine, bilo nam je sasvim dovoljno da ga zovemo „fini komšija“.
Pozvali smo ga da skupa proslavimo mamin rođendan. Sjeo je i jeo kolače s nama. Imao je najplavlje oči koje sam ikad vidjela. I istu takvu košulju.
Odjednom je nešto gruhnulo. Šimširi su se zatresli, fildžani zazvonili… Gruhnulo je opet, pa opet… Poskakali smo na noge. Brat i snaha zgrabili su djevojčicu, čiji se plač miješao sa detonacijama, i otrčali u kuću. Mama i ja smo prosuli ostatak kafe u travu i svo suđe smotali u deku. Trčale smo prema stanu, a u deci su zveketali fildžani i džezva.
xxx
Uključili smo televizor. Više nije bilo one poruke. Bila je slika zapaljenog tramvaja na Skenderiji, bila je slika bombardovanja, dima, paleži…, bila je slika na kojoj sam vidjela granatu kako pogađa zgradu u kojoj živi moj rođak.
Amilu, tako se zove kćerkica mog brata, odveli smo u malu sobu i zabavili igračkama. Mama je gnječila kolače i bacala ih u sudoper.
„Prokleta nek’ sam, kud mi je baš danas rođendan“, govorila je, a suze su joj se kotrljale i nestajale u slivniku.
Grlila sam je i odjednom sam osjetila kako se moja mama – žena planeta, smanjila, kako je postala zrno pijeska koje drhturi na povjetarcu…
Privijala sam je uz sebe, ljubila, i preko ramena pogledala prema televizoru.
Snaha je sjedila na podu, oči su joj bile navrh glave, zagledane u nešto, za što nikad neću zaključiti šta, ljuljala se naprijed-nazad kao u transu, i ponavljala: „Šta ću sa djetetom, šta ću sa djetetom…?“
xxx
Granata je zafijukala preko zgrade. Pa druga, treća… Stakla su se tresla, a mi zalegli na pod. Zafijukalo je ponovo, pa gruhnulo. Potrčala sam u WC.
Već je bi zauzet!!!
Nekako sam došla na red. Dok sam sjedila na WC školjki čula sam vodokotliće, na spratovima iznad i ispod našeg stana, kako ispuštaju vodu. To su komšije spirale svoj strah.
Bilo mi je lakše što nisam jedina koju je strah. A onda, odjednom, i teže – zato što nas je sve strah.
Ko će nas, i kako ćemo se braniti ako nas je sve strah?, mislila sam.
Pustila sam i ja vodu u vodokotliću.
Brat se još uvijek pravio da je sve uredu, pokušavao nas je nasmijati.
„Eto, otišlo je svo sr..nje“, rekao je.
„Nije, nije, tek je počelo“, odgovorila je mama.
xxx
Stvarno tek je bilo počelo. Snaha i djevojčica ostali su kod nas još nekoliko narednih dana, jer je njihova kuća – samo desetak tramvajskih stanica udaljena, odjednom bila na drugom planetu.
U tih nekoliko dana Teritorijalna odbrana uhapsila je finog komšiju. Saznali smo da se zove Rade, da je u svakom radijatoru imao po zolju i automatsku pušku. U njima i spisak komšija – muslimana, koje je trebao likvidirati. Počevši od zadnjeg – šesnaestog sprata, pa naniže. Mi smo bili na petom.
Nisam smjela pitati do kojeg sprata je dosezao njegov spisak.
(Iz knjige 2. maj 1992. Bio je lijep i sunčan dan)
Piše: Snježana Mulić-Softić
