Film “Heroji bitke za ranjenike” priča je o Beograđanki Dušanki Vujasić i Goraždaninu Peri Daciću, ali istovremeno i o svim herojima koji u najtežim vremenima nisu zaboravili na univerzalne ljudske vrijednosti.
Doktorica stomatologije Dušanka Vujasić u maju ’92. godine, kada su prve granate počele padati na Goražde, odlučila je ostati u Domu zdravlja gdje je radila. Za Beograđanku koja je nekoliko godina ranije počela raditi u Goraždu bilo je lakše otići, Goraždani bi to sigurno razumjeli, ali doktoricu Vujasić vodili su časni principi njenog poziva.
„Ovdje sam pre svega zbog pacijenata i ljudi ovoga grada. I drago mi je što sam s njima i što mogu pomoći ljudima u svakom pogledu, i kao stomatolog i u drugim domenima. Ostaću sa njima. Bilo je prilike da sam mogla otići iz ovog grada, i sada ima mogućnosti za to, ali želim biti sa njima“ – objašnjavala je novinarima još tokom rata.
Dušankin sin Slobodan i roditelji Drago i Ljubica Dimić žive u Beogradu. Do njih su dolazile različite informacije, pa čak i optužbe zašto je jedna Srpkinja ostala u gradu pod kontrolom Armije BiH, da pomaže muslimanima.
„Kad meni neko ovde kaže kako ste mogli dozvoliti da Dušica ostane tamo, među ‘njima’. A kome ‘njima’? To su divni ljudi, to su dobri ljudi“, kaže Dušankina majka Ljubica Dimić.
Dušanka je poginula na svom radnom mjestu, tokom jednog od granatiranja bolnice iz pravca Foče. Bila je u šestom mjesecu trudnoće. Njen otac Drago najprije je želio da kovčeg sa njenim ostacima izmjesti u Beograd, a o u filmu Aleksandra Reljića govori o razlozima zašto je odlučio potpuno suprotno.
„Gde mi je Dušica radila, gde je poginula, gde je sahranjena, tu nek joj se kosti odmaraju. Tako će i biti, jer je u Goraždu neće niko dirati na onom mestu gde leži. A nas dvoje smo doneli odluku, sa leve strane i desne, dva kamena i da se napravi mesto za urne, jer nas ćemo dvoje na spaljivanje“, kaže Drago Dimić.
Buntovnik koji je ostao
Pero Dacić bio je gradski mangup, buntovnik, često u sukobu sa tadašnjom milicijom, ali njegovi prijatelji tvrde kako je bio pravedan čovjek. Pred početak rata roditelje, suprugu i kćerku evakuirao je za Pljevlja, a on je ostao u gradu.
„Sve se je sikir’o za ženu, za dijete, kaže kako li je šta je … Reko’, Pero, što nisi iš’o s njima. Kaže on, ma nekako ne mogu da ostavim ovo Goražde“, sjeća se Perov prijatelj Izet Oputar.
Kao vozač saniteta Pero je prve ranjenike iz grada bez bolnice i mogućnosti da zbrinjava ratne povrede preko linija fronta prebacivao do najbližih bolnica u Užicu ili Pljevljima. Ubijen je u Višegradu tokom jedne takve humane misije. Postoji više priča o okolnostina njegove smrti, ali jedna se najčešće spominje.
„On se suprotstavio tom Lukiću u Višegradu i jednostavno temperament kakav je on bio, došlo je do tog verbalnog sukoba. Međutim, Lukić je iskoristio tu priliku i, po našim saznanjima i po izjavi svjedoka koji je bio tu, Lukić ga je zaklao nasred mosta višegradskog i bacio u Drinu. Za njegovo tijelo isto tako se nikad nije saznalo gdje je“, izjavio je Abduselam Sijerčić.
Priče o herojima Dušanki i Peru u Goraždu žive i nakon rata, ali zahvaljujući novinaru Aleksandru Reljiću sada će duže trajati. „Mislim da je vreme da progovorimo o ovim ljudima, o ovakvim ljudima koji su zaista zaslužili da nose taj oreol heroja, za razliku od onih koji su nas u svo zlo i oterali. Tako da ovo su heroji, ovo su pravi heroji, a ne oni neki drugi“ – kaže Aleksandar Reljić.
“Heroji bitke za ranjenike” prvi je od pet dokumentarnih filmova nastalih u okviru projekta “Živjeti zajedno” dva novinarska udruženja.
„Nadam se da će primeri i heroji koje smo videli i u ovom filmu, i u ostalim filmovima u mom narodu inspiurisati ljude i mlade generacije da budu ljudi, za razliku od onih godina kada se u Srbiji ćutalo kada je u Bosni sprovođen genocid“, dodaje Duško Medić iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
„Ja mislim da je ovo veoma značajan projekt ne samo za naša dva udruženja i ljude koji su u udruženju i za novinare, već za sve građane i BiH, ali i cijele bivše Jugoslavije zato jer govorimo o ratnoj prošlosti na način koji do sada nije bio zabilježen u našoj javnosti. Dakle, da promoviramo ljude koji su spašavali jedni druge i koji su bili humani u toku rata. Mi ne želimo zaobilaziti činjenice, mi ne želimo revidirati ništa iz naše prošlosti, mi ne želimo prestati govoriti o zločinima, ali isto tako želimo kazati da su postojali ljudi koji su pomagali jedni drugima bez obzira na kojem su dijelu BiH bili ili bivše Jugoslavije i bez obzira koje su nacije“, ističe Borka Rudić iz Udruženja „BH novinari“.
