Imena onih kojima su “France Football” i FIFA dodeljivali “Ballon d’Or” i “Golden Ball” su poznata. Ali, šta je sa igračima koji nikada nisu dobili ova priznanja? Bilo je i nepravdi…
Svi znamo koji su igrači kroz istoriju dobijali najprestižnija priznanja u svetu fudbala, koja su se do 2009. godine dodeljivala odvojeno.
Što “Ballon d’Or” magazina “France Football”, što FIFA “Golden Ball”, odlazili su u ruke Ronalda Nazarija da Lime (5), Zinedina Zidana (4), Lionela Mesija (4), Johana Krojfa (3), Marka van Bastena (3), Mišela Platinija (3), Ronaldinja (3), Karla-Hajnca Rumenigea (2), Kevina Kigena (2), Franca Bekenbauera (2), Alfreda Di Stefana (2), Kristijana Ronalda (2), Luisa Figa (2), itd.
Neki su, poput Ronalda, tri puta bili “čašćeni” na FIFA gala večeri, a dva puta na svečanosti magazina “France Football” ili Zidana, kojeg je FIFA tri puta proglasila za najboljeg, a “France Football” jednom. Sada, toga više nema, jer se od 2010. godine dodeljuje jedinstven trofej, FIFA “Ballon d’Or” i dobijali su ga samo Lionel Mesi (3) i Kristijano Ronaldo (1).
Dok čekamo da vidimo ko će biti najbolji ove godine, u kombinovanom izboru selektora i kapitena reprezentacija (sistem FIFA) i sportskih novinara (stari sistem “France Footballa”) – možda je pravi trenutak da se prisetimo svih onih koji nisu dobili ili nisu mogli da dobiju ovu nagradu, a po kvalitetu su zaslužili.
Nisu dobili, u smislu da je neko drugi bio bolji te godine i nisu mogli da dobiju, s obzirom na to da FIFA proglašava najboljeg tek od 1991. godine, a da je “France Football” decenijama imao stroga pravila da proglašava samo Evropljane, koji pritom igraju za evropske klubove. Tako na ovoj listi nema dvojice zvanično najboljih fudbalera sveta svih vremena, Brazilca Pelea (nikad nije igrao u Evropi) i Argentinca Dijega Armanda Maradone (najbolje partije u Evropi, za Barselonu i Napoli, pružao je dok su birani samo Evropljani).
Da FIFA od osnivanja 1904. godine, do završetka Mundijala u Italiji, 1991. godine, nije ignorisala potrebu da proglašava najboljeg (!?), odnosno da “France Football” sve do 1995. godine (Maradona je tada uveliko bio na kraju karijere, navučen na kokain) nije praktično birao najboljeg evropskog fudbalera (svi ostali bili su “out”), ova top lista izgledala bi sasvim drugačije. I još jedan podatak, “Ballon d’Or” se samo tri godine (2007-09) dodeljivao bez ograničenja, tj. mogao je da ga dobije svako.
Stoga, MONDO je listu desetorice najboljih koji NIKAD nisu dobili ova priznanja prilagodio datom trenutku, pa tako nema imena poput Pelea, Maradone, Sokratesa, Marija Kempesa, Abedija Pelea, Zika, Oskara Migeza…
Krenimo redom:
FERENC PUŠKAŠ (MAĐARSKA)
Ovaj legendarni mađarski fudbaler, dugogodišnji as Honveda i potom višestruki prvak Evrope sa Real Madridom, ne samo da je najbolji igrač kojeg je Mađarska ikada imala, već je u svoje vreme bio i najbolji igrač Evrope, mnoga su svedočenja.
Ipak, “Galopirajući Major”, predvodnik “Moćnih Mađara”, bio je očigledna žrtva “Gvozdene zavese” i hladnog rata između Zapada i Sovjetskog Saveza. Iako su mu, prema individualnim sposobnostima, pandan 50-ih i 60-ih godina bili samo Alfredo Di Stefano i Pele, Puškaš je bio daleko od “Ballon d’Or” nominacija sve dok 1958. godine nije prešao iz Honveda u Real Madrid. Dve godine kasnije, u izboru “France Footballa” stigao je do drugog mesta, iza fudbalera Barselone Luisa Suareza, od kojeg je u karijeri, statistički i ne samo statistički, postigao znatno više.
Puškaš je postigao 84 pogotka na 85 utakmica za Mađarsku i 514 golova na 529 utakmica za Honved i Real, što je prosek kakav danas teško prate Mesi i Ronaldo. Zato ga je IFFHS 1995. godine proglasio za evropskog centarfora XX veka, a koliko je bio dominantan govore i uspesi cele reprezentacije Mađarske: Na OI u Helsinkiju 1952. Mađarsi u sa Puškašom uzeli zlato pobedivši Jugoslaviju u finalu 2:0, a dve godine kasnije ostvarili su najveći uspeh u istoriji i igrali finale Svetskog prvenstva u Mađarskoj i izgubili od Zapadne Nemačke 3:2, iako su vodili 2:0 posle 8. minuta.
Ako je nekome naneta nepravda, u periodu kada su samo Evropljani mogli da budu proglašavani za najboljeg, onda je to Puškaš, koji je posmatrao kako “Ballon d’Or” ide u ruke Stenliju Metjuzu, Di Stefanu, Rajmondu Kopi, Suarezu, Omaru Sivoriju, Jozefu Masopustu, Lavu Jašinu, Denisu Lou, Euzebiju… Na kraju, 1967. godine, jedan Mađar proglašen je za najboljeg u Evropi, a bio je to Florijan Albert.
LUIĐI “ĐIĐI” RIVA (ITALIJA)
Ako je Puškaš bio žrtva porekla i politike, Riva je bio žrtva odanosti prema malom klubu, Kaljariju.
Ovaj fantastični centarfor, jedan od najboljih koje je Italija ikada imala, uporno je tokom karijere odbijao da napusti Sardiniju, iako je rodom bio iz seoceta Leđuno, u Alpima, koje pripada Lombardiji. Riva je 1962. godine došao u Kaljari i tu se zadržao do 1976. postavši najveća legenda koju je taj klub imao i koju će verovatno imati.
Ovaj neuhvatljivi napadač brzo je stekao je nadimak “Rombo di Tuono” odnosno “Prasak munje” (ili “Buka grmljavine”) i to ne s razlogom. “Sam” je 1964. godine uveo Kaljari u Seriju A, onda, posle nekoliko godina napornog rada i odricanja, načinio čudo znatno pre nego što će Maradona “sam” odvesti Napoli do titule prvaka.
Pogađate? Riva i Kaljari su u sezoni 1969/70, samo godinu dana nakon što im je Fiorentina uzela “skudeto” ispred nosa, učinili nezamislivo – postali su prvaci! Riva je te sezone postigao 21 gol u 28 utakmica u Seriji A, a do danas je to ostala jedina titula koja je završila na Sardiniji. Možda je to, s obzirom na sve okolnosti, bio i najveći podvig u istoriji “kalča”.
U to vreme, Riva je uveliko bio standardan u reprezentaciji Italije, sa kojom je 1968. godine tek iz drugog pokušaja (ponovljen meč posle 1:1) uspeo da pobedi Jugoslaviju i Dragana Džajića. Džajić je bio strelac u prvoj utakmici u Rimu, koja je završena nerešeno, a pravila su bila takva da se dva dana kasnije, 10. juna 1968. godine igrao novi meč, na istom mestu.
Riva je doveo “azure” u vođstvo u 12. minutu, a Pjetro Anastasi dokusurio naš tim za 2:0 i veliko slavlje.
Riva je za Italiju igrao samo 42 puta, ali je dao čak 35 golova, prvi strelac Serije A bio je tri puta, u izboru za “Ballon d’Or” pojavljivao se četiri puta, jednom bio drugi (1969), jednom treći (1970), ali nikad prvi zbog slavnog kolege iz Milana, Đanija Rivere, a potom i Nemca Gerda Milera iz Bajerna. Potom je došlo vreme Krojfa i Bekenbauera, Ajaksa i Bajerna.
KENI DALGLIŠ (ŠKOTSKA)
Ovaj nestvarni škotski fudbaler i, prema mnogim mišljenjima, najveća legenda Liverpula, imao je sve preduslove da bude proglašen za najboljeg igrača Evrope u svoje vreme, osim pravde.
Dalgliš je bio najbolji i najopasniji fudbaler Liverpula u najslavnijem periodu istorije kluba, čak tri puta je bio šampion Evrope sa “redsima”, koji u to vreme u Engleskoj nisu imali premca. Ali, svaki put, a Dalgliš je predvodio Liverpul na krov Evrope 1978, 1981. i 1984. godine, neko drugi je imao više glasova (a, manje uspeha na terenu).
Zapravo, Dalgliš je samo JEDNOM bio među prva tri, ’83. godine, kada je nagrada prvi put otišla u ruke Francuzu (bitan podatak) Mišelu Platiniju, koji potom nije silazio sa trona sve do 1986.
Kada smo govorili o “žrtvama” koje su podnosili Puškaš i Riva, na neki način i Dalgliš je bio žrtva politike, jer je u trenucima najveće dominacije Liverpula nagrada dva puta zaredom odlazila Englezu, ali na privremenom radu u omraženoj Zapadnoj Nemačkoj, u Hamburgu. Ulogu mirotvorca imao je takođe veliki Kevin Kigen, koji je igrajući za Hamburg dva puta uzastopno biran za najboljeg (ili najuticajnijeg?) evropskog fudbalera (1978, 1979).
Da ironija bude veća, Hamburg je titulu prvaka Evrope osvojio tek 1983. godine, kada je “Ballon d’Or” pripao Platiniju.
Dalgliš je imao hendikep što je Škot, pa na reprezentativnom nivou nije mogao da se meri sa Englezima, Nemcima i Francuzima u svoje vreme, ali je za Liverpul i Seltik odigrao 559 utakmica i postigao 230 golova, tri puta bio šampion Evrope (to je malo kome uspelo), četiri puta šampion Škotske i čak šest puta šampion Engleske! Pravda za Kenija!
FRANK RAJKARD (HOLANDIJA)
Niko češće od Nemaca i Holanđana nije češće proglašavan za najboljeg u Evropi i svetu (7). Niko češće od fudbalera Juventusa i Milana nije češće proglašavan za najboljeg u Evropi i svetu (8). Frank Rajkard je i Holanđanin, i prvak Evrope sa Holandijom i prvak Evrope sa Milanom i prvak Italije sa Milanom, ali nikad najbolji.
I tu dolazimo do uloge “žrtve”, ovog puta pozicije u timu.
Iz ovog ugla, mnogi analitičari složiće se da su svi uspesi Holandije i Milana bili zasnovani na solidnoj odbrani i besprekornoj igri u veznom redu, mnogi će vam reći da je Rajkard bio najvažniji igrač u oba tima, ali kao defanzivni vezista nije mogao da bude i holandski prestolonaslednik čuvenog Johana Krojfa, već je ta uloga bila rezervisana za njegovog saigrača u obe selekcije, centarfora Van Bastena.
Van Basten, sa podrškom Rajkarda i još jednog neumornog veziste Ruda Gulita, došao je do čak tri titule najboljeg fudbalera Evrope pre nego što je prerano, u 29. godini, morao da prekine karijeru.
A, Rajkard? Njemu su ostali klupski trofeji i najveći uspeh holandskog fudbala, kao uteha – titula prvaka Evrope 1988. godine i to u Nemačkoj, a pretpostavljamo da znate šta je to značilo za Holanđane. Ovaj fudbalski inženjer na terenu bio je prvak Evrope i sa Milanom (1989, 1990) i sa Ajaksom (1995), postigao je više od 110 golova u karijeri sa pozicije defanzivnog veziste, ali najbolji bio nikad nije – bila je to era centarforova, Van Bastena, Žana-Pjera Papena, Roberta Bađa, Hrista Stoičkova, Žorža Vee.
Da mu bude teže, čak je i Gulit dobio “Ballon d’Or” još 1987. godine, pa će se mnogi složiti da je od te četiri nagrade koji su pokupili holandski “rosoneri” za rekordno kratko vreme jedna mogla da bude dodeljena i Rajkardu.
ALAN ŠIRER (ENGLESKA)
Polako smo stigli u devedesete, što znači da smo u vremenu kada postoje dva paralelna izbora, “Ballon d’Or” i “Golden Ball”, uz “klauzulu” da je ’95. “France Football” proširio izbor i na fudbalere iz ostatka sveta koji nastupaju u Evropi.
Odmah, prve godine, za najboljeg je proglašen Liberijac Žorž Vea, as Milana, kako bi sveže pravilo bilo gala predstavljeno javnosti (ne kažemo da Vea u paklenoj konkurenciji to nije zaslužio). Međutim, u tri neverovatne sezone igrajući za mali Blekburn (1993-1996), kojem je podario i titulu prvaka Premijer lige (1995), Širer je postizao 34, 37 i 37 golova!
U tom trenutku, u Evropi, bilo je napadača lepših za gledanje, pa čak je i Vea jedan od njih, ali nije postojala produktivnija gol-mašina na planeti. Utisak da je Šireru naneta nepravda pojačavaju imena koja su u navedenom periodu bila ispred njega.
Prvo, Vea. Liberijac je “Zlatnu loptu” podigao 1995. koju je počeo u Pari Sen Žermenu, a završio u Milanu. U sezonama 1994/95 (PSŽ, bez titule prvaka Francuske) i 1995/96 (Milan), Vea je zbirno postigao 33 gola u svim takmičenjima. Širer je u sezonama 1994/95 (šampion Engleske) i 1995/96 (vicešampion Engleske), postigao zbirno 74 gola, 41 više od Vee.
Drugo, Zamer. Borusija iz Dortmunda, nadolazeća evropska sila, osvojiće prvu titulu prvaka Evrope 1997. godine u Minhenu, u finalu sa Juventusom (3:1), ali je njen vođa na terenu, malo štoper, malo zadnji vezni, Matijas Zamer uradio to pre cele ekipe i 1996. godine bio proglašen za najboljeg igrača Evrope, ispred senzacije iz Brazila, Ronalda i ubice iz Blekburna, Širera. Zanimljivo, Ronaldo je tog leta, 1996. tek bio prešao iz Ajndhovena u Barselonu, ali je završio ispred Širera u oba izbora, i FIFA i “France Football”.
Igrajući za Sautempton, Blekburn i Njukasl, Širer je postigao 379 golova u karijeri, od čega 283 u Premijer ligi, što ga čini i dalje ubedljivo najboljim golgeterom u istoriji tog takmičenja. Nekrunisani kralj strelaca.
Ako ste mislili da je ovo sve, prevarili ste se – u nedelju vam donosimo još petoricu junaka svetskog fudbala, koji su ostali bez krune na glavi.
