“Stari Franjo živio je u maloj uličici na periferiji. Uvečer bi mu baš pod prozorom neki klinci igrali nogomet našutavajući praznu konzervu što mu je išlo na živce. Nikako da zaspi.
Pozove on napokon klince i objasni im kako je on jedan stari umirovljenik i ništa mu na svijetu nije draže nego kad čuje da neki dečki šutaju praznu konzervu. Ako bi oni to dolazili raditi svaku večer, on bi im svaki put dao pet kuna. Sjajno, pomisle oni, odrade iduću večer uobičajeno šutanje, a Franjo im uredno isplati pet kuna.
Iduće im večeri morade objasniti kako je malo kratak s novcem i da li bi im smetalo da im ovaj put dade samo po tri kune. Ma, nema problema, prihvate oni.
Treće večeri im reče kako nije dobio očekivanu povišicu penzije i da im morati dati samo po kunu.
Četvrte večeri ponudi im, ispičavajući se, samo po pedeset lipa svakom. Dečki se pogledaše, a onda jedan reče:
– K vragu, ne da mi se gubiti vrijeme i napucavati konzervu za samo pola kune. Odustajem!
Ostali su ga slijedili i Franjo ih više nikad nije vidio.”
