Dotad se smatralo da kada muškarac navrši 60 godina, postaje teret za kući i porodicu, pa je na sinu ili najbližem muškom srodniku, ako nije imao sina, bilo da ga odvede u planinu i ritualno ubije, udarajući močugom ili maljem po pogači koju je “starac” držao na glavi, što je simbolizovalo da više nije dostojan hljeba, a samim tim ni života.
Posljednji zabilježeni slučaj lapota jeste upravo ovaj iz 1883. godine, kada je Mitar Stojnin iz sela Zjapina ubio oca Petka.
Mihailo Medenica obišao je porodicu Stojnin iz sela Zjapina gde je zapamćen posljednji slučaj lapota, kad je Mitar Stojnin ubio oca Petka, i literarnom rekonstrukcijom podsjetio na jedan od najjezivijih običaja na ovim prostorima.
Ova reportaža, objavljena u Nedeljniku broj 40, osvojila je drugo mjesto na internacionalnom festivalu reportaže “Interfer 2014″, koji je održan proteklog vikenda.
Nedeljnik podsjeća na običaj ubijanja starih i nemoćnih, koji se održao sve do kraja 19. vijeka
Došao je i moj dan. Ako, ne marim, za to sam i živio. Od smrti još niko nije pobjegao. Kad ona okasni, mi po’itamo k njoj… Spavao sam otvorenih očiju. Među govedima, u štali, takav je red posljednju noć pred – lapot!
Tako je i moj otac, i njegov otac, i otac njegovog oca, sve dok nam prezime seže – kroz davnine u Stojnine je sin ubijao oca. Grobovi nam se ne znaju. Popovi nas nisu opojali. Svijeća na našim humkama nema. Nema ni humki. Lapot je to, kad čovjeka ubiju ko kučište, samo se strovali u provaliju na kosti predaka.
Pijetli kukuriču, a još neće zora. Raduju se prokletinje. Ako, ako, i njihovo će brzo… Čujem korake u kući. Snaja poranila da umijesi pogaču. Onu posmrtnu nad kojom će moj Mitar da zamahne sa štapinom i raspoluti je. Najjače što može, da mi lobanja pukne iz prve. Na pola. Ko što je i mom ocu kad sam ja zamahnuo i precijepio mu glavu ko panj…
Ne plašim se ja smrti! Lapot je za starca spas. Šta ima džaba hljeba da jedem kad više nisam ni za šta! Da pomažem ne mogu, da odmažem ne smijem. Stisle godine, evo baš juče navrših šezdesetu, lijepa starost za lapot. I oca sam ubio u tim godinama. Ako bog da da mi sin dočeka starost, pa da i njega njegov sin povede na lapot… Plašim se samo da ne udari dovoljno jako. Da me posle ne dotukuje ko ranjeno pseto…
I goveda se umirila, ko da me žale. Porodica me je prežalila, sinoć me se još odrekla. Poslije večere, kad mi snaja posljednji put cjelivala ruku, a ona moja nesretna žena zakukala nad živim mrtvakom.
Mirišu cerovina i dud. Razleglo se cijelom Zjapinom. Do Knjaževca, more.
Cerovina je najbolja za štapinu. Rekao sam mom Mitru da od nje izdjelje močugu. Tri lapota može s jednom, takvo je to drvo! Glava pukne ko ono prezreli šipak, al’ močuga ne…
Gotova je pogača. Miriše. Osećam dovde u štali. Uskoro će slava, istu takvu da lome, ime da mi ne pomenu… ‘Oće li da zagrmi na Svetog Iliju ove 1883? Vrijeme je da budim Mitra. Snajka je pobjegla u sobu kako sam stao na prag. Nema me više, još sinoć sam prežaljen, ovo mrtvak gazi prag…
“Ajde, sine, vrijeme je da oca vodiš na lapot”, probudih Mitra, skoči iz kreveta kao da njega vode. Doći će i njegovo vrijeme, ako bog da…
Ovu sam rakiju prošle jeseni ispeko! Dok sam još vrijedio nečemu. Jaka je ko zime na Staroj planini, prokleta bila.
Mitar se obukao u svečano. I treba tako da isprati oca. Stevan, unuk mi, sin Mitrov, i on se obukao u nove ‘aljine. Devet mu je godina, koščato a jako dijete. Na oca i mene. Nema taj da omane kad bude udario preko pogače na Mitrovoj glavi…
“Ajmo, stari, ajmo… Ima puta pred nama”, požuruje me sin. Tako sam i ja svog oca. Valja mu se vratiti da namiruje stoku, u njivu da ide. Toliko toga ima da oposli do mraka…
Zora se prevalila preko močuge u Mitrovoj ruci. Čini mi se – dobru je izdeljo! Kratka, a čvrsta. Malo da zamhane i puče glava ko kruška kad tresne na zemlju s najviše grane.
“Uzmi si torbak, tata”, zapoveda, pomalo ljut što ne požurim. Ne mogu, a bih. Noge ne služe ko nekad. Jedva nose ovo jadno tijelo ta dva suvarka…
Zbogom, kućo! S ove dvije ruke sam te napravio. Dobro da mi služiš sinu, pa ako bog da i njega da ispratiš na lapot!
Stevan, moj Stevica, kako mu tepamo, uzeo torbak dok se posljednji put umivam na bunaru između kuće i pojate. Još ga je otac mog oca iskopao. Išao do velike dudine dok nije udario na vodenu žilu. Sijećam se, zima bijaše kada sam oca poveo na lapot. Jedva prtismo do bunara koliki je snijeg bio. Voda skoro zaledila, jedva je bilo da se umije…
“Daj ga sad dedi”, čujem Mitra kako prekorava Stevana što još drži torbak. I ne treba. Moja je pogača u njemu. Moje je da nosim taj pokrov, kad drugog neću imati…
Pređe Mitar ispred mene da prti put uz Timok. Samo u močugu gledam. Pratim kud ide ona, idem i ja. Bliže svojte od nje više nemam.
“Možeš li, stari? Hoćeš da te ponesem?”, dovikuje Mitar, već dosta odmakao preda mnom. Vidim ga tek kad sunce bjelasne preko močuge.
“Mogu, Mitre! Nisam ni ja nosio svoga oca, nećeš ni ti mene”, nemam glasa da viknem, ne znam je li me čuo, huči Timok, vrišti šuma od vjetra s planine.
Boli li smrt? Mora da boli da onolika močuga probije teme i prospe mozak po pogači! Samo da Mitar ne omane! Da zamahne samo upola koliko sam ja kada sam ocu izbio oči…
Nekad je čitavo selo išlo na lapot. Druga su vremena danas, svako gleda svoju muku.
Klizam u reku. Stevan mi pruža ruku da izvučem opanke iz blata. Koščato a jako dijete. Isti otac, a otac isti ja, baš kao što je i moj otac bio jakih ruku, težačkih…
“Požuri, djede, tata je daleko odmakao”, vidiš li – i njemu se žuri da povede djeda u planinu, na stijenu, da vidi kako će sutra i on svoga oca. Da zapamti stazu. Zijevam koliko mogu, al’ vazduh neće niz ždrijelo. Steglo se, stislo ko Mitrova šaka oko močuge. Nemoj, bože, molim ti se posljednji put, da sad ispustim dušu, nema još mnogo do stijene nad Timokom. Nemoj, nemoj da se priča kako sam manjkao nasred puta!
Žuri im se, pa ne strahuju od čovjeka. Ogladnjele strvine, teška je i duga zima za Starom planinom, starom prokletnicom! Posadio je Mitar Stevana malo niže od nas. Da jasno vidi, ali da ga ne poškrope mozak i krv.
Uspravih se ko pritka. Skliznu mi iz prve pogača s temena, Mitar je ćušnu nogom k meni. Drugačije i ne može, šakama je stiso močugu, spreman da zamahne.
Je li pogledao da nema kakva grana nad njim da štapina ne zapne o nju? Ja nisam gledao nigdje bez pred sobom i tek ponekad u Timok, da se oprostimo do skorog viđenja…
“Gledaj, Stevane, ovako ćeš i ti svog oca, ako bog da da dočeka ove godine! Tebi, Mitre, prosto od boga i ljudi, dabogda doživio da poneseš svoju pogaču i staneš na moje stope”, povih se malo, držeći se za štap, da budem tačno pod Mitrom, da lakše zamhane i udari posred pogače.
Evo ga, sad će, vidim sijenku kako zamahuje, čujem kako drvo u zamahu reže vazduh, ne zatvaram oči želeći da…
Ajmo, Stevane! Ajmo, već smo dovoljno okasnili…
I ja ću tebe ovako, tata. Izdjeljaću još jaču močugu, vidjećeš kakva će biti!
Hoće, ako bog da! Pokazaću ti i s kog drveta da odsječeš granu. Ovdje čim se rodiš izabereš svoju…
Pamti put, sine, ti ćeš da vodiš kad sljedeći put krenemo iz sela u planinu potokom…
Ajde, pitaće se majka gdje smo dosad?
Narodni umjetnik Zvonimir Pavković iz sela Štipine u okolini Knjaževca snimio je igrano-dokumentarni film “Lapot”. Priča je inspirisana romanom čuvenog reditelja Živojina Pavlovića, koji je opisao neobičan običaj u Timočkoj krajini da se stari ljudi žrtvuju i mučki ubijaju.
Ipak, njegova filmska priča nema tužan kraj. U dokumentarcu su Petkovi unuci krenuli djedu da isprate do stratišta i u momentu kad je čovjek zamahnuo velikim drvenim maljem, skočili su na njega, oborili ga i sa starčeve glave bacili pogaču, koja je bila dio tog strašnog rituala.
