Kada ste osetili da vam je najugroženija bezbednost?
– U Beogradu su me obezbeđivali savezna policija i hrvatski policajci. Na sednicu Predsedništva iz Zagreba je avionom došao Josip Manolić umesto Franje Tuđmana. Planirao sam da posle sednice idem kolima do Županje, a potom u Zagreb.
Manolić me je ubedio da krenem s njim: „Čuj, idemo avionom, sam sam i da mi praviš društvo da se ispričamo“. Na moja službena kola, u kojima nisam bio, pucano je iz zasede! Izrešetana su u neposrednoj blizini Županje! Znači da su me čekali! Auto je bio blindiran, ali su se ipak jasno videli tragovi od sedam-osam zrna velikog kalibra. Neko je sve isplanirao, ali nije znao da ja, ipak, neću biti u kolima.
Zbog čega se o tome ćuti sve do danas?
– Ne znam, ali ono što znam je da nikada ovaj slučaj nije istražen, niti se ikada saznalo ko je i zbog čega pucao na moja službena kola. Znao sam da sam se politički mnogima zamerio, ali…
Kada je to tačno bilo?
– Čini mi se 1990. ili početkom 1991. Ne sećam se više tačno. Miloševiću sam u lice rekao posle jedne od sednica Predsedništva da neće uspeti da stvori Veliku Srbiju na račun Hrvatske i BiH. I da će Srbija biti najveća žrtva te ideje i da ćete okrenuti ceo svet protiv sebe, pa će vas na kraju optužiti zbog toga!
Šta vam je odgovorio?
– On puši cigarilos i gleda… Još sam mu rekao: „Oni će te osuditi i obesiti na Terazijama!“ Tek tada mi je, opet kroz dim cigarilosa, odgovorio: „Još ćemo videti koga će vešati“.
Da li je to bio jedini duel sa Miloševićem?
– Kada je lord Karington sazvao sednicu Predsedništva Jugoslavije, na pauzi prema meni ide Milošević. Drži čašu viskija i pruža mi ruku u znak pozdrava. Pored mene stoji Tuđman. Ja mu na pružanje ruke odgovaram: „Sa zločincima se ne rukujem!“ Milošević se okreće ka Tuđmanu: „Franjo, da li ti vidiš ovo?“ Tuđman me prekorio da moram da se pristojno ponašam kao predstavnik Hrvatske, a ja sam odgovorio da nisam predstavnik Hrvatske, nego Jugoslavije! Bilo mi je jasno da su Milošević i Tuđman dogovorili podelu BiH!
