Njen mali brat je morao umrijeti zbog tumora na mozgu. Roditelji su bili siromašni, ali su založili svu imovinu i učinili sve da ga spasu. Jedno veče otac je rekao uplakanoj majci: “Ne može ovako dalje, draga. Mislim da smo došli do kraja, njega može spasiti samo čudo.”
Djevojčica je sve slušala pritajena u uglu sobe. Otrčala je u svoju sobu, razbila kasicu i tiho otrčala do obližnje apoteke. Strpljivo je čekala, a kad je došla na red, propela se na prste te pred apotekara sasula svoj sitniš.
“Šta bi ti htjela, dušo?”
“To je za mog brata, gospodine, jako je bolestan. Došla sam kupiti čudo.”
“Nisam te najbolje razumio”, reče apotekar.
“Zove se Andrija. Ima nešto što mu raste na glavi, tata kaže da je gotovo, da ga samo čudo može spasiti. Ja jako volim svoga brata, zato sam donijela sav novac da kupim čudo.”
Apotekar se tužno nasmiješio i odgovorio: “Ali mi ne prodajemo čuda.”
“Ako nema dovoljno novaca, mogu još potražiti. Koliko košta jedno čudo?”
U apoteci se zatekao visok i naočit čovjek ozbiljna lica koji je sa zanimanjem pratio razgovor. Dok je apotekar nemoćno širio ruke, djevojčica je skupljala svoje novčiće.
Visoki čovek joj priđe i upita: “Zašto plačeš, mala? Šta se dogodilo?”
“Gospodin apotekar mi ne želi prodati čudo i neće da mi kaže koliko ono košta. To je za mog brata Andriju, koji je jako bolestan. Mama kaže da mora na operaciju, a tata da to ne možemo platiti i da Andriju može samo čudo spasiti. Zato sam ijsve što sam imala.”
“Koliko imaš?” “Dolar i jedanaest centi…
Ali znate”, doda tiho, ‘mogu potražiti još novaca…” Čovjek se nasmiješi. “Mislim da neće trebati. Čudo za tvoga brata košta upravo dolar i jedanaest centi!”
Jednom je rukom pokupio sitniš, a drugom nježno uzeo djevojčicu za ruku. ‘Povedi me svojoj kući”, reče, “želio bih vidjeti tvog brata i razgovarati sa tatom i mamom. Možda uspijemo pronaći čudo koje im treba.” Otmjeni visoki gospodin i djevojčica iziđoše iz apoteke držeći se za ruke. Taj čovjek je bio profesor Karlton Amstrong, jedan od najpoznatijih svjetskih neurohirurga. Operisao je malog Andriju, koji se za nekoliko nedjelja potpuno oporavio.
“Ova je operacija pravo čudo”, rekla je mama. “Pitam se samo koliko je koštala…” Djevojčica se nasmiješila ne rekavši ništa, znala je da je čudo koštalo dolar i jedanaest centi. Naravno, ljubav i vera Andrijine sestrice uračunati su u cijenu.
“Jer vam kažem zaista: ako imate vjere koliko je zrno gorušičino, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će i ništa neće vam biti nemoguće.”
