Nana Subha Redžić koja živi u Bugojnu, a rodom je iz Šipova, ima 95 godina, bistrog je uma, okretna, pa su je i doktori pitali šta jede i pije pa joj je organizam kao u 20-godišnjakinje.
Kaže kako će umrijeti, ali neće prežaliti što joj vlast u Jajcu nije obnovila kuću koju je morala napustiti u ovom ratu s mužem i djecom, tačnije, tražila je da joj naprave sobicu, malo kuhinje i kupatilo u Barevu. Do danas nisu joj izašli ususret.
Ovdje imam divan komšiluk. Bila bih griješna kada bih drugačije kazala, ali eto žao mi je što se nisam vratila u Barevo iz kojeg sam izbjegla. Obećavali mi načelnici, ali nema ništa. Imala sam golemu kuću.
I sada je ruševina, pola ima, pola nema, ko strašilo. I išla sam po završetku rata načelnicima, rekoh napravite mi sobu, malo kuhinje i WC. Odmah rekli bit će, ali eto ništa. Dali mi broj, čekala da me nazovu… Želju sam imala da umrem na svom topraku, ali… – ispričala je nana Subha videonovinaru Admiru Piliću.
Pričala je i kako je doktor zamolio da mu kaže šta je u svoje vrijeme jela i pila pa je tako zdrava, okretna, bistra uma, pa joj je organizam kao u djevojke od 20 godina.
Rekoh: Znaš, doktore, šta sam jela? Grah domaći, nikada se nije prskao, znali smo samo za stajsko đubrivo. Imala sam krave, pet mi ih je ostalo. Imala punu štalu hajvana.
Ma kakva prodavnica, šećer, ulje. Jela sam domaći grah, puru, livaču, domaći krompir, krastavice, sve domaće. Kupus, tikva i pšenica se jela, nije ovo brašno. Pšenica se sijala, vrhla, jeli se somuni, kukuruza, pogača… Sada sve zovu hljeb. Hajd dobro… To se, rekoh, jelo. Mlijeko svoje, puter, pavlaka, sir… A danas kad prži onu salamu i one hrenovke, meni se povraća. Ja to ne mogu, ubij me – ispričala je ova vitalna starica.
Kaže kako joj se ne sviđa ni današnji način oblačenja mnogih žena.
