Nedavno smo muž i ja napravili kuću. Kuća nije velika, ali imamo dnevnu, kuhinju, kupatilo, predsoblje i na spratu dve manje sobe. Ponosna sam na njegov trud i rad, budući da nismo imali toliko novca. Jako se namučio i radio teške fizičke poslove da bismo što pre uselili i da ne bismo živeli s njegovim roditeljima ili eventualno bili podstanari. Od kako smo uselili trpimo komentare ljudi koji sami sebi daju preveliku slobodu.
Na početku nisam to shvatala zlonamerno i shvatila sam to kao neku kritiku, ali sada je prevršilo svaku meru jer u sopstvenoj kući ne možemo da razgovaramo ni o čemu sem o tome kakva nam je boja zidova, zašto nismo dovršili neki nebitni deo sobe, zašto nemamo mašinu za pranje posuđa…pošto čekamo bebu, tu su sada komentari da će kuća biti premala za dete, da neće imati gde da se igra. Njihove posete čine me nervoznom pa smo rešili da im kažemo da ako žele da dođu kod nas mogu da sede da se družimo i uvek su dobrodošli, ali da mi ne komentarišu detalje kuće.
