Nije Ivica Dačić bio glup kad je odlučio da bude rođen u Prizrenu; škola mišljenja koja tvrdi da srbijanski premijer, navodno, nije mogao da utiče na izbor mesta rođenja zaboravlja ono najvažnije – Dačić je to; sve je on lepo organizovao još dok nije ni postojao! Čim sam ušao u grad koji je vekovima bio centar trgovine i glavni grad i prestonica kulture i multikulturni melting pot, znao sam da sam našao mesto koje sam odavno tražio; zahvaljujući DokuFestu, obreo sam se u ambijentu koji je bio praznik glede mog betonskog solitera; planine, tvrđava, džamija Sinan Paše iz 1612, kafići, restorani, ćevabdžinice, čajdžinice, poslastičarnice, pogled na reku Bistricu koja pati pod sušnim godinama bez kiše. A tek domaćini i prijatelji i poznanici… Ovaj mali dnevnik jeste posveta dobrim ljudima iz Prizrena i celog Kosova.
Ostavio stvari u sobi 206, malo se osvežio i krenuo na terasu hotela „Theranda“. Sedim sa Natašom Kandić koja u okviru DokuFesta učestvuje na panelu o ratnim konfliktima i neophodnosti suočavanja; pijem najbolji makijato, još nisam krenuo s pivom. Stiže konobar i kaže da gospodin sa susednog stola želi da gospođu Kandić i gospodina Lukovića časti pićem. Zovemo gospodina za sto: iz Prizrena je, zove se Naim, stari je čitalac „Ferala“ i zna u detalje sve moje dogodovštine. Ne zaboravlja šta sam o Kosovu pisao godinama; seća se tekstova koje sam, priznajem, zaboravio.
Sramota ga je zbog onog što se u Prizrenu desilo tokom marta 2004, kad su dođoši iz sela i planina sišli u grad i napravili haos posle kojeg je većina Srba otišla iz Prizrena. Mnogi mi prijatelji u detalje ponavljaju Naimovu priču: bila je to „seljačka buna“ u kojoj stari Prizrenci nisu učestvovali.
Danas, devet godina docnije, mnogo od Srba koji su otišli redovno posećuju Prizren; neki planiraju i da se opet vrate. Vremena se, ipak, menjaju nabolje; vidim to šetajući po gradu gde sve vreme govorim na srpskom.
– Odakle ste?
– Iz Beograda.
– Dobrodošli, da popijemo nešto?
U sledeća 24 časa upoznajem stotinu ljudi. Sa mnogima od njih grlim se kao sa najboljim prijateljima koji su iskreno srećni što se neko iz Beograda odlučio da ih poseti. Uveče, na omiljenom sastajalištu BarAca, otkrivam da imam desetine domaćina: tu su Veton, Bahri, Ymer, Jeton, Dafina, Flaka, legendarni Aca (šef BarAca), Sehida, Eroll, Aulona, Aneta, Almir called Boro; već spremaju putovanja za mene – sutra na Šaru, prekosutra u Župu, dan posle na Brezovicu, a nekako treba da uglavim odlazak u Prištinu i, nadam se, u Albaniju. Nikako da se odlučim šta mi više prija: pećko („Peja“) ili skopsko pivo, pa naručujem oba. Ima se, može se!
Svako mi jutro počinje novom avanturom; više i ne pitam gde idem, samo otkrijem da nikad nisam video lepše planine, bolje restorane, da odavno nisam sreo srdačnije ljude koji se zovu Esmer ili Vesa ili Arbnor. Svakog od njih interesuje kako je u Beogradu. Znaju li Srbi kako se ovde živi? Ne znaju, kažem, nemaju pojma. A zašto ne dođu da vide kako je na Šari ili u Prizrenu? Dižem ruke, objašnjavam da je Miloševićeva matrica mržnje još uvek živa i da se o životu na Kosovu ništa ne zna; što se mnogih Srba tiče, tvrdim – život na Kosovu i ne postoji. Prestajemo sa teškim temama i vraćamo se hedonizmu: gledamo šume i planine, pijemo hladnu lozovaču ili dunjevaču, bacamo se na teletinu, janjetinu i jaretinu, probamo šarski sir koji u mozgu stvara halucinacije slasti, smejemo se i uživamo. Hvala Allahu što me je poslao na Kosovo!
Opet prizrenska noć: svake večeri u sedam idemo na prijem u kafić Theatar; časti nas američka ambasada, Ministarstvo inostranih poslova Kosova, Ministarstvo za evropske integracije; upoznajem kosovske zvaničnike koji redovno čitaju e-novine, i oni me pitaju – zašto na DokuFestu, pored Lukovića, nema bar još jednog novinara iz Srbije? Budući da nemam smisleni odgovor na to pitanje, sležem ramenima i predlažem da pređemo na piće: vidimo se u Beogradu, kaže mi šef Kabineta kosovskog ministra inostranih poslova Envera Hoxhaja. Obavezno!
Večeri se provode na prizrenskim ulicama koje su krcate ljudima do kasno u noć; koncerti i muzika na sve strane; žamor i smeh; čujem albanski, turski, engleski. Tvrdoglavo se držim srpskog jezika koji razume čitav Prizren.
U subotu veče, u društvu Vetona Nurkollarija, u jednom od kafića srećem Albina Kurtija, lidera pokreta Vetëvendosje! (Samoopredeljenje), omraženog među srbijanskim desničarima i fašistima. Lucidan, analitičan i neobično informisan o političkom životu u Srbiji, Albin Kurti – najžešća opozicija kosovskoj vlasti – raspituje se za medijsku situaciju u Srbiji, interesuje ga šta se dešava sa Žarkom Koraćem, šta rade sindikati, zanima ga moje mišljenje o odnosima Kosova i Srbije.
Slažemo se oko teze da je Miloševićev režim Albance medijski predstavljao kao nižu rasu, jer su samim tim i ratni zločini relativizovani; slažemo se da su predrasude ostale i da je za mnoge Srbe samo ime Kosovo „carstvo zla“; obećavamo da ćemo ostati u kontaktu, obećanje ispunjeno: Albin mi je koliko juče poslao nekoliko tekstova koje će e-novine objaviti tokom iduće nedelje.
Po ko zna koji put vraćam se privremenom noćnom ognjištu pod imenom BarAca. Naučio sam da pitam: – Ne var ne yok?
A svi u horu odgovaraju: – Bam Bum.
Neću ništa da vam prevodim. U Prizrenu je bilo Meshur! A neprijateljima samo jedna poruka: Hiqmu gafe!
THANX TO ALL GOOD PEOPLE IN KOSOVA: Veton Nurkollari, Zilha Nurkollari, Eroll Bilibani, Eroll Shporta, Bahri Uka, Ymer Pacarizi, Adriatik Kelmendi, Aneta Nurkollari, Petrit Selimi, Erzen Shololli, Flaka Siqeca, Ilire Siqeca, Agim Siqeca, Dafina Alishani, Merve Demir, Ece Sendur, Almir Miftari, Sehida Miftari, Aulona Vezgishi, Fati Pajko, Nensi Jasharaj, Elita Alo, Agron Alo, Pep Bonet, Aca (BarAca), Justina Pula, Jetmir Idrizi, Esmer & Elvis Presley („Gold“ restaurant), Artan Muhaxhiri, Jeton Jagdžiu, Naim, Albin Kurti, Bojan Trifunović, Vesa Sahatsiu, Veton Suroi, Arbnor Saramati, Tasim Shala, Muhamed Ibraimi, Besa Luci, Yll Rugova, Hajrulla Ceku.
