Prošlo je više od dve i po godine otkako je Kosovo dobilo poslednje međunarodno priznanje, a od tada nisu zabeleženi rezultati u tom pogledu, iako su kosovsku vladu vodila tri premijera – Ramuš Haradinaj, Aljbin Kurti i sada Avdulah Hoti, prenosi Kljan Kosova.
Barbados je bio poslednji koji je priznao nezavisnost Kosova 15. februara 2018. godine, od tada Kosovo je prošlo kroz najmračniji period u pogledu međunarodnog priznanja od proglašenja nezavisnosti, prenosi Kljan Kosova.
Međutim, iz Ministarstvo spoljnih poslova i dijaspore kažu da promovisanje suvereniteta Republike Kosovo i međunarodno priznanje ostaje nepromenjen prioritet od 2008. godine.
“Glavni ciljevi naše spoljne politike u bilateralnom aspektu ostaju – lobiranje za nova priznanja i produbljivanje odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo“, rekli su iz Kancelarije za medije MSP.
Ministarstvo i dalje kao svoju informaciju vodi podatak da Kosovo danas priznaje 116 država, iako je u prethodne dve godine čak 18 zemalja povuklo priznanje. Tvrde i da imaju dobar potencijal za razvoj bilateralnih odnosa na skoro svim kontinentima na veoma zadovoljavajućem nivou.
Kaže se da je ministarka Meliza Haradinaj-Stubla pojačala napore na uspostavljanju formalnih bilateralnih odnosa sa svim zemljama koje su priznale Kosovo.
Ipak, za Krešnika Ahmetija, koji je bio savetnik bivšeg ministra spoljnih poslova Glauka Konjufce, Kosovo je zastalo na međunarodnom nivou.
Pored neuspeha u Unesku, koji opisuje kao ozbiljan udarac za Kosovo, dodaje da je dijalog sa Srbijom od 2011. godine najštetniji proces za prizanje međunarodnog subjektiviteta Republike Kosovo.
“Umesto mišljenja Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine, koje je trebalo da rezultira diplomatskom ofanzivom Kosova, tadašnja vlada Hašima Tačija stavila je Kosovo u diplomatsku odbranu započinjanjem dijaloga sa Srbijom o unutrašnjim poslovima Kosova. Ova dva momenta, neuspeh u Unesku i dijalog sa Srbijom, uzroci su loših performansi u spoljnoj politici. Prvi je dao signal Srbiji da započne svoj najžešći i najotvoreniji diplomatski rat, dok je drugi izgradio diskurs Srbije u ovom ratu da Kosovo ne treba priznati jer su obe države još uvek u pregovorima i status nije poznat “, rekao je Ahmeti za Kljan Kosova.
Ahmeti naglašava da, iako u međunarodnom pravu ne postoji povlačenje priznanja, on ipak tvrdi da istorija prepoznaje takve prakse.
“Ovde se mora razumeti jedno: Srbija se nije složila da prestane da lobira za povlačenje priznanja. Nastavila je svoju kampanju protiv Kosova, iako je tako nešto nepotrebno, dok je Hotijeva vlada prihvatila da Kosovo ne prijavljuje za članstvo u međunarodne organizacije. Ovo je jedna od najštetnijih odluka i jedan od najtežih udaraca koje je Kosovo zadobilo iznutra“, zakjljučio je Ahmeti.
Za Arbera Fetahua iz Grupe za pravne i političke studije, krivica za neuspeh na međunarodnom nivou, osim činjenice da je možda izolovana, više je strukturni neuspeh koji se gomila tokom godina.
“Krivica je u nedostatku spoljnopolitičke strategije i jasnih ciljeva. Ovome se dodaje činjenica da je lobiranje za priznanje često postalo pogrešno shvaćeno čak i među državnim akterima koji oblikuju spoljnu politiku.
Za njega, kosovski lobi, osim što nije uspeo da napreduje u programu priznavanja, takođe nije uspeo da održi saveze sa međunarodnim partnerima i prijateljskim zemljama koje su najviše doprinele priznanju Kosova.
