Predsjednik Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović kaže da Srbija ima još vrlo malo vremena da zadrži svoj prirodni utjecaj koji ima među zemljama Zapadnog Balkana i da to treba iskoristiti da od susjednih zemalja napravi partnere. U suprotnom, postat će zemlja izolirana od bilo kakvih bitnih tokova.
“Moramo pustiti Srbe u regionu da se integrišu u društva u kojima žive, a ne da svoj interes prečesto tražimo u destabilizaciji svoje okoline. Nama drugog puta nema, kao što nema ni onima pored i oko nas”, rekao je Jovanović za Al Jazeeru. Kaže kako vjeruje da niti jedan birokrata iz Brisela ne može razumjeti probleme Zapadnog Balkana, pa je iz tog razloga najbolje da se zemlje iz regije okrenu jedna prema drugoj, dok bi pomoć Evropske unije trebala služiti kao podrška i podstrek za jačanje tih odnosa.
Zbog otvorenih stavova, radikalne struje u Srbiji Jovanovića često proglašavaju izdajnikom, no on kaže da ne misli mijenjati političko uvjerenje, za koje misli da je korisno za sve građane.
- Predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću ste rekli da ne možete više ulaziti u Skupštinu nakon nedavnog incidenta ispred skupštinske zgrade. Šta vam je Vučić na to odgovorio?
– To je bio normalan razgovor dva politička protivnika, koji, zbog toga što različito misle, ne vade oči jedan drugome. Rekao je ono što bi mi svako rekao posle onog što se desilo ispred Skupštine, gde grupa nasilnika preuzima nekakvu zamišljenu pravdu u svoje ruke i obračunava se sa neistomišljenicima. Mislim da je dobro razumeo gde su stvari otišle, jer ako mi treba da spašavamo žive glave kada ulazimo u Skupštinu, koja je onda uopšte svrha takve skupštine? Zato sam i rekao posle toga, da dobro znam kako se zavodi red u ovoj zemlji i da vlast to mora da radi, bez obzira o kome se radi.
Ako se pale baklje ispred nečijeg prozora, ako se fizički napada poslanik, ako doktori ne mogu da rade svoj posao jer se verbalno napadaju i prete im, jasno je kako se to rešava. Zakon postoji, svaka druga priča je suvišna. A grupa bezumnika koja, zajedno sa Boškom Obradovićem, baulja po Beogradu tražeći konflikt uopšte me ne zanima. Tu može da da odgovor medicina ili policija, nema tu šta ko više da se meša.
- LDP nije u vlasti, ali nije naklonjen ni političkom bloku koji se smatra opozicijom. Gdje je danas opozicija u Srbiji u odnosu na vlast, za koju će mnogi bez dvojbe reći da je autokratska?
– Taj blok o kome pričate se ne smatra opozicijom, tu se radi o predstavnicima bivše vlasti, koji valjda smatraju da je njima Vučić nešto dužan, ili su ostali uskraćeni za njegovu pažnju, pa sada pate. U vreme dok su oni bili vlast u ovoj zemlji nijednog trenutka se nisam povlačio pred njima. Kao što nisam centimetar odstupio kada je Vučić bio radikal, a nisam fasciniran ni danas, kada je postao naprednjak. Ali, ja nisam onaj koji će da traži sertifikat koji mi kaže da sam prava opozicija, a dele ga Boško Obradović, Vuk Jeremić ili Sergej Trifunović. Razlika između njih i mene je što se ja bavim politikom, dok ne razumem čime se oni tačno bave, sem spletkarenjem i intrigama, u nadi da će se Vučić smilovati i dati im nešto, bilo šta. Mene u tom društvu nema, zato što je to moj izbor.
- Pa, gdje su to pogriješile građanske stranke u Srbiji, zašto nisu uspjele iskoristiti zamah i provesti reforme nakon 5. oktobra 2000. i svrgavanja Slobodana Miloševića sa čela države?
– Peti oktobar je ubijen 12. marta. Sve posle toga je mrcvarenje, u kojem smo izgubili 17 godina, a nismo skoro ništa naučili. Zorana Đinđića tog 12. marta je ubila država, i to onaj njen deo koji je bio poražen 5. oktobra, uz to što su taj dan preživeli, jer mi nismo oni, ali oni nama nisu oprostili što smo hteli da promenimo zemlju. Šta bi u građanskom društvu tražili popovi, ratni huškači, biznismeni koji su to postali devedesetih, korumpirani tužioci i sudije, huligani, intelektualci, koji su bili glavni ideolozi pakla koji smo preživeli? Šta bi svi oni radili da je Zoran Đinđić bio živ i 13. marta? Zato Srbija ne može napred, a i kada krene, ubrzo shvati da se ne mogu problemi rešavati tako sto ćeš ih gurnuti pod tepih. Oni nam se stalno vraćaju i eksplodiraju u naše lice.
- Prije nekoliko danas ste izjavili da je za ozbiljnu reformu društva u Srbiji potrebno reći istinu o devedesetim, istinu o Kosovu, kao i neke druge istine… Šta su te istine koje zazivate?
– Istina je jedna. Nema moje i Vučićeve istine. Jasno je da je Srbija izgubila sve svoje ratove u prethodne tri decenije. Da je zbog toga stotine hiljada ljudi van zemlje ili ispod zemlje. Da ne možemo krenuti napred ako negiramo da je na Kosovu nastalo društvo, koje isključuje državnost Srbije. Jesam ja možda nešto slagao kada sam o tome pričao pre 15 godina ili prošle nedelje? Da nisam ja možda zbog toga odgovoran? Nisam. Ali, neću da budem politički kalkulant i lažem svoju zemlju samo zato što ću od toga imati političku korist. Oni koji su nas lagali danas ćute kada ja pričam. To je zato što i oni znaju da je istina jedna, samo je razlika između njih i mene u tome što ja imam hrabrost da je izgovorim.
- Je li uopće moguće Zapadni Balkan stabilizirati bez sređenih odnosa unutar same Srbije?
– Mislim da Srbija ima još vrlo malo prostora i vremena da zadrži svoj prirodni uticaj koji ima u ovom delu Evrope. U suprotnom, postat ćemo zemlja izolovana od bilo kakvih bitnih tokova, osuđeni na marginu civilizacije, prepušteni sami sebi. Kada kažem nešto tako u Srbiji, onda sam ja đavo, a ne postoji čovek kojem nije jasno da smo mi nacija na izmaku snage, koja troši svoje posljednje atome snage. Mi moramo tražiti sreću u sređenim odnosima sa svojim susedima, od kojih ćemo konačno napraviti partnere. Moramo pustiti Srbe u regionu da se integrišu u društva u kojima žive, a ne da svoj interes prečesto tražimo u destabilizaciji svoje okoline. Nama drugog puta nema, kao što nema ni onima pored i oko nas.
- Kako ste doživjeli plaketu Počasni građanin Kantona Sarajeva?
– Nikada nisam u politici radio nešto da bih se posle toga kitio ordenjem i zaslugama, niti je to moj pokretački motiv. Jednostavno, ja osećam Sarajevo. Osećam kako taj grad diše, osećam se kao da poznajem svakog građanina i kao da oni svi poznaju mene. Zato se mi toliko dobro i razumemo. Osetio sam u tome trenutku snažne emocije i priznanje od ljudi za koje znam da je to izraz njihovi iskrenih osećanja. Mada, iskreno govoreći, i pre priznanja sam se osećao i kao Sarajlija, i kao Beograđanin. To ne može ni da se kupi, ni da se plati, ni da se proda.
- Jedan ste od rijetkih političara u regiji koji ima dobre odnose sa susjednim zemljama. Zašto drugi bježe od politike saradnje? Boško Obradovići i njegovi ljudi Vam priznanje iz Sarajeva uzimaju kao manu.
– Kako može Boško Obradović da razume šta je Sarajevo ili patnja tog grada kada se čovek ponaša kao jeftina i gluplja replika Vojislava Šešelja sa tri decenije zakašnjenja? Uopšte se ne obazirem šta takvi kažu o onome što radim, mada njihovi napadi ipak govore da radim ispravne stvari i u životu i u politici. To što ja mogu normalno da prošetam Sarajevom, Prištinom, Skopljem, Zagrebom, Podgoricom… to je zato što ja biram reći kada govorim o svojim susedima i prijateljima i nikada mi nije padalo na pamet na gradim sebe na unižavanju onih koji su mi tako bliski, i to prirodno bliski.
Naravno da mi neki krugovi u Srbiji to ne mogu oprostiti. Njihove krvave ruke govore o njima, moje delovanje i ljubav prema svojoj zemlji, ali i poštovanje prema susedima i onima koji su u nečemu različiti od nas, govore o meni. Zato oni mogu da se prošetaju Sarajevom ili Zagrebom samo maskirani, a ja sam beskrajno ponosan na odnose koje sam izgradio. I to nije pitanje politike, to je pitanje ljudskosti. Na tom testu su mnogi pali.
- Vladu entiteta Federacija Bosne i Hercegovine, koju predvodi Stranka demokratske akcije, ovih dana potresa afera zbog kontroverzne nabavke medicinskih respiratora iz Kine. Vi ste savjetnik člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine Željka Komšića, čija je Demokratska fronta u koaliciji sa SDA. Je li Vas Komšić konsultirao kada je ulazio u vlast sa SDA i Bakirom Izetbegovićem?
– Jedan sam od onih koji razume ulogu i uticaj Željka Komšića u Bosni i Hercegovini, i zato sam insistirao na njegovom povratku u dnevni politički život. Sa ove kratke distance, mislim da je to bila prava odluka. Međutim, Bosna i Hercegovina nije samo levica, i nije samo Komšić, već je to i SDA, i sav uticaj koja takva organizacija sa sobom nosi. Kada na drugoj strani imate koaliciju otvorenih ustaša i četnika, koji su ponosni na to, onda odgovor sa druge strane iz ugla SDA i Komšića deluje prirodno. Ne mešam se, naravno, u dnevne unutrašnje prilike u Bosni i Hercegovini, niti dajem sebi za pravo da tako delujem. Ali mislim da je Bosna i Hercegovina srećna što u ovako ludim vremenima ima Željka Komšića, čiji razum znači vise nego što možete i da zamislite.
- Stječe se dojam da je Evropska unija sada intenzivnija po pitanju integracije Zapadnog Balkana, nakon perioda odsutnosti? Vidite li perspektivu Zapadnog Balkana bez EU-a?
– Evropska unija se nalazi u svojim problemima, dok svaka nova kriza razvodnjava njen uticaj i čini da se preispituju razne činjenice vezane za najuspešniji projekat posle Drugog svetskog rata. Ne znam koliko Evropa danas uopšte obraća pažnju na sve nas i zajedno i pojedinačno i zato insistiram na našem dogovoru, koji svakoj zemlji na Balkanu garantuje mir. Nema niko vremena da se bavi nama, niti smo mi uopšte prioritet nekoga u EU. Kao nikada do sada osuđeni smo jedni na druge, i zato se moramo čuvati.
Nijedan evropski birokrata ne može razumeti šta smo mi preživeli u posljednje tri decenije, niti njegov mozak može dokučiti kako smo mi došli do faze da smo jedni drugima postali neprijatelji. Zato od njih ne očekujem ništa preterano, sem da podrže dobre inicijative koje dolaze od pojedinaca i grupa sa Balkana i tako pokažu interesovanja za društva u kojima entuzijazam za pristupanja EU nije isti kao pre pet ili deset godina. Zato opet kažem da sve samo od nas zavisi.
