Jedni, očajni zbog sumnje u zloupotrebu prava na osnovne slobode, među kojima je sloboda kretanja, prava na rad, potom na bezbedan rad, na zaradu, odgovarajuću zdravstvenu zaštitu, prava na istinite informacije… zatočeni u svojim kućama lupaju kutlačama u šerpe, čak i bez imalo simpatija prema takozvanim opozicionim liderima, a drugi, sa svim istim gore navedenim problemima, zapravo, ali sa dozvolama za kretanje upriličenim samo za odgovor režima Aleksandra Vučića na proteste protiv njegove vlasti, u sred policijskog časa, pod okriljem noći, upadaju u pojedine zgrade i solitere – pale baklje, postavljaju ozvučenje i odrađuju posao za vlast.
Grupe mladića, istinskih sportskih i političkih huligana, muškaraca sa kapuljačama, u trenerkama, sa bakljama po rančevima i torbama koje nose da pale i po tuđim zgradama, u dogovoru sa pojedinim stanarima ili, uglavnom, novonastalom institucijom tokom vlasti Srpske napredne stranke – upravnicima zgrada – stoje naspram običnih ljudi, žena, dece, penzionera koji shvataju da ih aktuelni režim, ne samo u prilikama smrtonosne pandemije, već i redovnih okolnosti, unormaljuje u situacijama apsolutnog siromaštva, nezaštićenosti, kulturne i obrazovne katastrofe. A, možda, i ne. Probudili su se mnogi u vreme korona virusa i samo zato, usled utamničenosti kakvu nijedna evropska država videla nije. Ti huligani njima odgovaraju, protiv njih su usmereni i protiv njihovog opšteg dobra deluju.
Razumijevanje policije
Policija prema njima, iskustvo u prethodnih nekoliko dana pokazalo je, imaju razumevanja. Zapravo, ne razumevanja, već naredbe da ih ne kažnjavaju, uprkos tome što ostale “obične” ljude itekako privode zakonu i “pravdi”. Za razliku od običnih ljudi, koje u vrlo malom broju slučajeva zatiču na ulici u sred policijskog časa a zbog, pretpostavlja se, psiholoških ili porodičnih problema, nastalih zbog izolacije, a bez ičije podrške i potpuno prepuštenih samim sebi. Njih su vrlo radi i da fizički maltretiraju, prebijaju, uhapse i kazne basnoslovnim novčanim kaznama. O svemu tome, građani su mogli da svedoče putem interneta i “nekontrolisanih” snimaka koje su drugi obični ljudi pravili kao svedoci maltretiranja ljudi po ulicama od strane policije.
Ponekada je čudno zbog čega se građani Srbije čude ovakvim fenomenima. Povlasticama koje huligani imaju naspram običnih ljudi, s obzirom na to da su uveliko, u poslednje čak tri decenije, svedočili upravo istim, čak mnogo drastičnijim slučajevima od paljenja baklji na krovovima zgrada u kojima žive. Počevši od rata u bivšoj Jugoslaviji kada su huliganske horde prerasle u paravojne jedinice zadužene za sprovođenje najbrutalnijih ratnih zločina, genocida, preko dvehiljadite i petooktobarske revolucije, kada su ugrožavali slobode i prava manjina unutar granica Srbije, do proglašenja kosovske nezavisnosti, kada su, opet, pod palicom političkih zlikovaca na vlasti, bukvalno porušili Beograd, kao što su učinili i prilikom hapšenja najvećih balkanskih krvnika Ratka Mladića i Radovana Karadžića, odnosno promocije seksualnih sloboda u glavnom gradu Srbije. Mali je problem, čini se sada tu (u ironičnom smislu mali) jer većina i opozicionih pripadnika i onih koji trenutno sa najvećom žestinom kritikuju te huliganske horde pod palicom Aleksandra Vučića, dok su sa većinom tih neljudskih i nasilnih akcija, zapravo, politički, u potpunom saglasju. Oni prećutkuju ili afirmišu genocide, ratne zločine, ukidanje prava na verske i seksualne manjine, bave se i u 2020. godini prezirom prema kosovskoj nezavisnosti, a pojedini od njih, za razliku čak i od Aleksandra Vučića, veličaju ratne zločince na način koji vređa svaku i najmanju ljudsku osetljivost.
Svi na istoj strani?
Ipak, perveznost aktuelnog trenutka našao nas je na istoj strani. Na istoj strani udaranja u šerpe i lonce sa nacionalistima Boškom Obradovićem, Vukom Jeremićem i svima onima koji kao zaliveni ćute na sva zločinstva koje je režim Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke – danas Srpske napredne stranke – počinio u prethodnim decenijama. To, razume se, neće ublažiti jedini način izraza protiv aktuelnog režima, a to je da iz svojih domova izražavaju bunt. Naći će se na istoj strani sa onima vrlo sličnim po nehumanosti i političkim zlodelima sa onima protiv koga taj bunt izražavaju. Jer, mnogu ljudi ostali su ponovo bez posla, ostali bez ikakvih primanja a pritom i bez prava da se slobodno kreću, odnosno sa zabranama koje nikome nisu jasne. Ako se može u teretane i kladionice, zašto se ne može na ulice i u parkove? Zašto se sedi utamničen u kući, ukoliko neki debili i plaćenici idu okolo noću da pale baklje i ugrožavaju javni red i mir kao podršku vlastima, samo zato što su se ovi utamničeni osilili da opale par puta sa svojih prozora u šerpe?
O opasnostima građanskog rata danas govore upravo oni koji su tolerisali te horde od petooktobarske revolucije. Time su tolerisale i Aleksandra Vučića kao njihovog vođu dok je bio pripadnik opozicije njihovoj vlasti. Dok ne dođu na vlast? Jer da su se iz korena promenili nisu pokazali ni na jednoj tački političkog određenja, od osuda ratnih zločina i genocida, ratnog profiterstva do ukidanja seksualnih, verskih i nacionalnih sloboda. Već su na tim temama, kao i prethodnih decenija, u najboljem slučaju, samo ćutali kako bi politički profitirali.
