Seća li se neko kako su analitičari širom sveta Angelu Merkel uveliko videli kao političku “šepavu patku” (lame duck), ili, što bi se na Balkanu reklo, “ispušenom muštiklom”? Seća li se neko kako je Emmanuel Macron dizan u nebesa i označavan kao lider čiji potezi će odrediti sudbinu Evropske unije? Seća li se neko kako su se nizali pozivi da Merkel odstupi sa funkcije ranije i kormilo Nemačke prepusti nekom drugom?
Verovatno se dobar deo čitalaca seća, ali to danas više uopšte nije važno. Pandemija novog korona virusa resetovala je Nemačku i EU i u mnogome je vratila na “početna fabrička podešavanja” ili bar na situaciju od pre 10 godina.
Nemačka Mutti je opet najmoćnija, ne samo u Nemačkoj, već i u EU. Njen krizni menadžment je na domaćem terenu vratio demohrišćanski blok na, činilo se, zauvek izgubljenu popularnost od 38 posto, a na evropskom planu Berlin je ponovo taj čiji glas je presudan. I to ne samo za spas južnoevropskih zemalja od očekivanog ekonomskog posrnuća, već i za spas cele zone evra. Štaviše, od Berlina ponovo zavisi opstanak same Unije.
Proteklih sedmica svima su bila puna usta poziva na evropsku solidarnost i ukazivanja kako je ona podbacila u prvim danima, kada su bolnice na severu Italije naprasno bile prebukirane, a dnevno broj preminulih dosezao hiljadu. Ipak, više od 200 teško obolelih od Covida-19 iz Italije, Francuske i Holandije, koji su prebačeni u nemačke bolnice, postali su slika te toliko priželjkivane evropske solidarnosti. Ali, ta solidarnost će spasiti samo neke živote, ali nije dovoljna za spas EU-a. Novac je taj koji će biti mera solidarnosti dovoljna da, u ovom vremenu opšteg nepoverenja i vaskrsenja nacionalnog egoizma, zadrži 27 država članica EU-a na okupu.
Katastrofa, a ne finansijska neodgovornost
Baš kao i u evropskoj dužničkoj krizi pre 10 godina, EU se manje-više ponovo raspolutila na bogatiji sever i siromašniji jug. Devet zemalja članica, među kojima Francuska, Italija i Španija, traže da se ekonomski problemi rešavaju zajedničkim merama. I to uspostavljanje mogućnosti zajedničkog zaduživanja kroz sada već kolokvijalno nazvane korona-obveznice. S druge strane, Nemačka, Holandija, Finska i Austrija se tome snažno protive, pri čemu Berlin nudi Italijanima da iskoriste kreditnu liniju Evropskog stabilizacionog mehanizma (ESM), koji je 2012. godine osnovan kako bi se pomoglo članicama da mogu da finansiraju svoje dugove u trenutku kada to ne mogu na finansijskom tržištu.
Ali, Rim i Pariz time nisu zadovoljni i insistiraju na zajedničkom zaduživanju. Iako i pojedini ugledni italijanski ekonomisti smatraju da je pogrešna fiksacija Rima korona-obveznicama te da je bolje da odmah iskoriste ESM, pa traže i nove vidove podrške, čini se da je evropska solidarnost dobila novo ime – evropske korona-obveznice. Opravdan je zahtev Italijana i Španaca da EU načini zajednički napor za spasavanje zajedničke privrede, jer ovde je u pitanju posledica jedne prirodne katastrofe, a ne nečije finansijske neodgovornosti. I sasvim je očigledno da će se Italijani i Španci okrenuti evroskeptičnim strankama ukoliko budu izneverena njihova očekivanja te da bi sve to realno moglo dovesti do novog cepkanja EU-a.
S druge strane, razumljiv je i stav Nemaca i Holanđana da bi udruživanje dugova moglo da dovede njih u situaciju da otplaćuju, kako kažu, tuđe dugove. Kada su se Nemci odricali njima toliko voljene marke zarad prelaska na zajedničku evropsku valutu, tadašnje vlasti su im obećavale da monetarna unija neće dovesti do unije transfera, već da će svaka zemlja i dalje biti odgovorna za sopstvene dugove. Kršenje ovog obećanja bi moglo da bude ogroman vetar u leđa evroskepticima unutar Nemačke, uprkos činjenici da je ova jedna od zemalja koja je i te kako imala koristi od monetarne unije.
Osim toga, svesni su u Berlinu i Hagu političke situacije u, na primer, Italiji. Čak i kada bi uslišili sve želje aktuelne italijanske Vlade, ankete ukazuju da je velika verovatnoća da će na sledećim izborima politički profit od cele ove situacije i nezadovoljstva građana pokupiti Matteo Salvini i njegova Llga. Samim tim, strah Nemaca i Holanđana da bi mogli da otplaćuju tuđe dugove samo dodatno narasta. Suštinski, ovde je po stabilnost EU-a opasna ne samo opasnost da će se jug Evrope osetiti napušteno, već i da će se sever nešto kasnije osetiti finansijski iskorišćeno od juga. Stoga ne čudi da pojedini analitičari u korona-obveznicama vide vremenski tempiranu bombu, koja bi mogla da sada da spasi EU, ali da je raznese kasnije.
Zašto bogati sjever treba pomoći siromašni jug
Međutim, kada vagaju između straha da će biti iskorišćeni i mogućnosti brzog urušavanja celog evropskog projekta, u Berlinu i Hagu bi trebalo poprilično da procene šta dobijaju a šta gube. Ali i šta su dosad od svega dobili. Na to im je veoma precizno ukazao aktuelni evropski komesar za budžet Johannes Hahn, kada je Nemačkoj, Holandiji i ostalim severnim zemljama ukazao da upravo one najviše profitiraju od zajedničkog unutrašnjeg tržišta EU-a. Hahn je u intervjuu za Spiegel začuđujuće hrabro i istinito im poručio da “kada pomažu zemlje kao što je Italija, to nije dobročinstvo. Naprotiv, oni tada postupaju u svom najboljem interesu.”
I zaista, Nemačkoj je svaki uloženi evro u spas Italije i Španije, zapravo, dugoročni spas sopstvene zarade, uticaja i, na kraju krajeva, političke moći. Nemačka mora da odluči da li joj se isplati EU, a očigledno joj se isplati. I to iz mnoštva razloga. Isplati joj se jer bezmalo dve trećine njenog izvoza odlazi upravo u ostale zemlje EU-a. Isplati joj se jer bez prepreka nadoknađuje manjak sopstvene radne snage dolaskom ljudi iz Italije, Španije, sa Balkana… Isplati joj se jer u Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji – zemljama koje su joj geografski blizu – može jeftinije da proizvodi delove za svoju industriju te ne mora sve da prebaci u Kinu i samim tim od nje zavisi.
Isplati joj se jer čak i u vreme finansijske krize ona može da profitira, što je pre pet godina pokazala studija Lajbnic instituta za ekonomske studije. Tada je dokazano da je od grčke dužničke krize Nemačka profitirala čak 100 milijardi evra, jer je toliko uštedela po osnovu nižih kamata na svoje tada emitovane obveznice, koje su strani investitori smatrali sigurnim utočištem za svoj kapital. Zbog svega navedenog i još niza drugih stvari, Nemci bi trebalo da se zapitaju da li je zaista vredno staviti na kocku ceo evropski projekat.
Nisu samo bogate, egoistične i arogantne tvrdice
Ali, to je pitanje i za Holanđane, koji od zona evra i uopšte zajedničkog evropskog tržišta profitiraju i ponekad na ne tako pravedan način. Holanđani najviše zarađuju na tome što je Holandija poresko utočište za multinacionalne kompanije koje posluju u EU, jer im omogućava da korporativne poreze smanje na stopu od tek pet odsto. U tek objavljenom izveštaju Mreže za poresku pravdu navedeno je da godišnje na niskim korporativnim porezima Holandija zapravo uzme više od 10 milijardi dolara od država koje su sada najteže pogođene pandemijom. Prema ovoj analizi, zbog ovakvog nefer ponašanja Holandije, najveće poreske gubitke na prihodima od korporativnih poreza imaju Francuska (2,7 milijardi dolara), Italija (1,5 milijardi dolara), Nemačka (1,5 milijardi dolara) i Španija (oko milijardu dolara). Kada se ovo uzme u obzir, deluje poprilično cinično kada zvanični Hag nudi da obezbedi milijardu evra za fond za spas najteže pogođenih evropskih ekonomija. Pa samo je od Španije “isisao” tu sumu.
A situacija se čini još gora kada se sve navedene brojke stave u kontekst troškova za zdravstvo. Primera radi, iznos od milijardu i po dolara, koliko Italija zbog Holandije godišnje izgubi, mogla bi da se finansira funkcionisanje najmanje dve bolnice veličine San Raffaele u Milanu, jedne od najvećih italijanskih bolnica koja ima oko 1.350 kreveta. Za svaki evro koji Holandija dobije na porezu od samo američkih kompanija koje su kod nje preselila svoja evropska sedišta ostatak EU-a ukupno izgubi skoro četiri evra poreza koje bi naplatila. Zbog toga ne čudi da američke firme knjiže više profita u Holandiji nego u ostatku EU-a, ako se isključe Irska i Luksemburg, kao takođe poreska utočišta.
Zbog svega toga pomoć jugu Evrope severnjaci bi trebalo da gledaju i kao svojevrsno spasavanje sopstvene budućnosti i, na kraju krajeva, profita. Istovremeno, ni jug ne može da ima nerealna očekivanje od evropskog spasilačkog paketa. Ali, za to je neophodno da obe strane bar malo odbace međusobne stereotipe i predrasude. A njih je pregršt. Štaviše, mediji stereotipan način sagledavanja stvarnosti proteklih dana samo pojačavaju. S pravom se Italijani, Španci i Grci bune što ih opisuju kao lenje i sklone bespotrebnom trošenju i neodgovornom zaduživanju. Ali, ništa manje nije pogrešno ni karikaturalno sagledavanje severnjaka kao bogatih, egoističnih i arogantnih tvrdica.
‘Mafija čeka novu kišu novca’
Da ludilo bude veće, kao po pravilu se tu provuku i podsećanja na nacističku prošlost, kako bi utisak o beskrupuloznim Nemcima bio jači. Paradoksa li, u toj stereotipizaciji Nemaca kao nacista Italijani i Španci izgleda veoma uspešno zaboravljaju ulogu svojih očeva i deda u Drugom svetskom ratu. Što je najgore, koliko su stereotipi jaki i opasni može se videti čak i kada najtiražniji nemački tabolid Bild na naslovnoj strani želi da pokaže nemačku solidarnost sa stradanjem Italije. Bildova poruka “Mi smo sa vama” je imala pozitivan odjek na društvenim mrežama, jer suštinski malo ko je zaista analizirao tekst napisan na nemačkom i italijanskom. A u tekstu, ispod nemačke i italijanske zastave, Italija se hvali jer je donela u Nemačku “dobru hranu”, uz završnu poruku: “Ciao, Italia. Vidimo se uskoro ponovo. Na espresu ili na crvenom vinu. Bilo na odmoru, ili u piceriji.” Teško da prihod od čaše vine popijenog u Veneciji ili skijanja u Južnom Tirolu predstavlja pravu meru solidarnosti koju Italijani očekuju od Nemaca. Ali, za urednike Bilda je očigledno to ta mera.
Da stvar bude gora, iz iste izdavačke kuće “Axel Springer” samo koji dan kasnije izašao je još gori komentator po pitanju predrasuda i stereotipa. I to u ozbiljnom dnevnom listu. Komentator Welta Christoph Schlitz se u komentaru zapitao da li zaista želimo da se zemljama EU-a u korona-krizi pomogne “bez limita i bez bilo kakve kontrole”. Pa je, kao argument zašto to ne bi trebalo, napisao: “U Italiji mafija samo čeka na novu kišu novca iz Brisela.” Zbog toga komentator poručuje: “Gospođo Merkel, ostanite postojani.” Srećom, Angela Merkel sve ovo vrlo dobro razume i zato i govori o ovoj pandemiji kao najvećim iskušenjem za EU od njenog osnivanja te da je interes svih, pa i Nemačke, da EU “izađe jaka iz tog iskušenja”.
Za tako nešto, pak, kako je nedavno primetio francuski ministar finansija Bruno le Maire, neophodno je prvo odgovoriti na jednostavno pitanje: “Da li stojimo jedni uz druge ili ne?” A posle toga, čini se, neophodno je odgovoriti na pitanje: “Da li je Nemačka spremna da plati spasavanje EU-a?” Ukoliko je spremna, onda možda i može da odbaci korona-obveznice, ali mora pod hitno da osmisli druge vidove brze finansijske pomoći najteže pogoženim zemljama EU-a. U suprotnom, budućnost Evropske unije nije svetla. Ali, ni budućnost Nemačke.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
