Nemačka vlada počela je sa isplatom pomoći onima koji su zapali u teškoće zbog krize izazvane širenjem virusa. Pomoć je namenjena radnicima i poslodavcima, a posebna pažnja posvećena je malim preduzećima i samostalnim zanatlijama, umetnicima i drugima.
Međutim, iako legalno žive i rade u Nemačkoj, mnogi ljudi sa Balkana koji ostanu bez posla, ostaće i kratkih rukava. Naime, pravo na državnu pomoć usled korona-krize u slučaju građana koji nisu iz Evropske unije, imaće samo oni koji poseduju stalnu dozvolu boravka i rada.
Ina Arnautalić je grafička dizajnerka iz Sarajeva. U Nemačkoj je već šest godina, a pre godinu dana zaposlila se u firmi koja radi dizajn za jedan veliki modni brend. Ona i njen šef Štefan Hering su gotovo preko noći ostali bez glavnog klijenta i izvora prihoda: „Mi smo mala firma koju čini dvoje ljudi. Modna industrija je bila prva na udaru i mnogi iz branše su izgubili posao“, kaže Ina.
„Sve se desilo veoma brzo, takoreći preko noći. Otkazani su skoro svi projekti koje smo planirali“, objašnjava Hering za „Dojče vele“. On je sebe i Inu odmah prijavio na „skraćeno radno vreme“, taj instrument nemačke Nacionalne službe za zapošljavanje pomaže onima koji usled nepredvidivih okolnosti imaju smanjen obim posla i prihoda. U ovom slučaju, država zaposlenima isplaćuje 60-67 odsto zarade. Do sada se za ovu vrstu pomoći prijavilo oko pola miliona firmi sa preko milion i po radnika.
„Odluka da Inu prijavim na skraćeno radno vreme lično me je pogodila, jer to pre svega znači manja primanja za nju. Za razliku od mene i mnogih drugih Nemaca, ona nema sigurnosnu mrežu ili plan B. Ona mora da zaradi novac i sigurno ne može da očekuje preveliku pomoć od porodice. Njena boravišna i radna dozvola zavise od toga da je ovde, da može da plati kiriju i da radi“, naglašava Štefan.
Da je Ina kojim slučajem dobila otkaz, ne bi imala pravo na pomoć države. Naime, zaposleni i slobodnjaci koji su ostali bez posla, a nisu ostvarili pravo na neograničenu radnu i boravišnu dozvolu, nemaju pravo na državne „korona-fondove“ u Nemačkoj.
Teški socijalni slučajevi
Savezno ministarstvo za rad i socijalna pitanja u pisanom odgovoru za „Dojče vele“ objašnjava da je jedina opcija za građane sa ovakvim statusom da se jave Nacionalnoj službi za zapošljavanje: „Ukoliko strani državljani nemaju prava na beneficije predviđene Zakonom o socijalnim davanjima, kao prelazno rešenje, ukoliko je potrebno, mogu da se prijave za pomoć za teške socijalne slučajeve“, piše u odgovoru Ministarstva.
Na tu vrstu pomoći mogao bi uskoro da bude primoran i Aleksandar Durutović iz Novog Sada. U Berlin je došao u februaru prošle godine, a poslednjih nekoliko meseci razvozi novine.
„U početku ništa nismo radili, a sada je šef našao neki posao. Nas je šestoro radnika, radimo šest dana nedeljno, pa smo odlučili da svako radi po jedan dan“, kaže Aleksandar i dodaje: „Prilično je neizvestan moj ostanak ovde. Nema para, nema posla, a život i dalje košta.“
Radnici sa Zapadnog Balkana koji su u radnom odnosu duže od godinu dana, a nemaju neograničenu dozvolu boravka, imaju prava na naknadu za nezaposlene u trajanju od najviše dvanaest meseci.
Korona pogodila i studente
Kriza u Nemačkoj pogodila je ne samo radnike, već i studente. Mnogi tradicionalni studentski poslovi pogođeni su još prvim ograničenjima vlade u borbi protiv pandemije.
Sarajlija Adi Hrustemović tek je završio magistarske studije glume na Pozorišnoj akademiji u Minhenu. Jedna od prvih mera u Bavarskoj bila je zabrana okupljanja, što je za mnoga pozorišta značilo da prestanu sa izvođenjem predstava.
Iako su mu neki angažmani usled pandemije otkazani, zvanično je još uvek student i nema pravo na državnu pomoć: „Onoliko koliko sam se informisao, ja sa svojim statusom ne ispunjavam uslove da dobijem tu vrstu pomoći, s obzirom na to da nisam državljanin i da nemam stalnu boravišnu dozvolu“, objašnjava za „Dojče vele“.
Studenti iz Srbije i drugih zemalja regiona bez stalne dozvole boravka isključeni su iz državnih paketa pomoći. Nadležno ministarstvo u odgovoru za „Dojče vele“ i njih upućuje na socijalnu pomoć za teške slučajeve, koja će im bar pokriti zdravstveno i socijalno osiguranje.
Adi je pre početka pandemije potpisao ugovor sa jednim pozorištem gde bi trebalo da počne da radi na leto. Na pitanje da li se boji da se to neće desiti zbog mera koje mogu da potraju ili budućih mera štednje, on odgovara:
„Ne bojim se, jer ne znam kako se potpisani ugovor može menjati. Nama je došla i potvrda iz pozorišta da nema nikakvog razloga da se brinemo i da će se, kako stvari stoje, sve odvijati po planu i programu. Ali naravno, sve se može promeniti, mada se nadam da do toga neće doći.“
Posebna pravila za ljude sa Balkana koji nemaju stalnu dozvolu boravka, bilo da su radnici, slobodnjaci ili studenti – ne postoje. Kako će proći kroz krizu, zavisi isključivo od statusa koji su do sada stekli, od poslodavaca za koje rade i od toga da li će ih službenici službe za zapošljavanje prepoznati kao teške socijalne slučajeve ili ne.
