“Mi smo ti koji su najavili politiku protiv migracije muslimana”, ponosno je, na samitu Višegradske četvorke u Pragu, rekao mađarski premijer Viktor Orban. I zaista, Orban je, kako mu i samo ime nagoveštava, pobednik. Da, on je pobedio, jer je stav Mađarske prema ilegalnim migracijama formulisan 2015. godine danas postao generalno prihvatljiv pristup u celoj Evropi. Žica, koju je on podigao na granici ka Srbiji, danas je evropski mainstream. A kako su Orban i njegova politika postali evropski mainstream možda se najbolje vidi na primeru Nemačke.
Samo pomni pratioci dešavanja u Nemačkoj će se setiti koliko je medijske prašine diglo to što je krajem septembra 2015. godine, dakle usred ogromnog talasa izbeglica koji je zapljuskivao Nemačku, tadašnji bavarski premijer i lider vladajuće Kršćansko socijalne unije Horst Seehofer pozvao Orbana na konferenciju o migracijama. Ne samo što je to tada bio signal nesaglasja u demohrišćanskom bloku kancelarke Angele Merkel, već je Orbanov dolazak naišao na otvoreno negodovanje, kako vladajućih nemačkih stranaka, tako i opozicionih, koje su organizovale protest ispred zgrade u kojoj se održavala konferencija. Štaviše, uz to je išao bezmalo isti stav većine nemakih komentatora i predstavnika nevladinih organizacija, koji su ironično isticali da se od Orbana može naučiti samo “kako da na izbeglice, kojima je neophodna zaštita i koji beže od građanskog rata, krenete suzavcem, pendrecima i vodenim topovima”. Sledili su pozivi javnosti da se “snažno suprotstavi Orbanu”, uz isticanje da se mađarski premijer okrenuo krajnjoj desnici.
S druge strane, Orban je tada odbacivao, kako je rekao, “moralni imperijalizam” Angele Merkel u evropskoj izbegličkoj krizi. “Ne dovodim u pitanje pravo Nemačke da sebi odredi moralne obaveze. Oni mogu da odluče da će primiti svaku izbeglicu ili ne… ali to bi trebalo da bude obavezno samo za nju”, rekao je tada Orban, ističući da Mađari ne mogu da razmišljaju na nemački način. Međutim, ispostaviće se da ni Nemci nisu mogli predugo da razmišljaju na taj “nemački način”. To što je Merkel odlučila da 4. septembra 2015. godine otvori nemačke granice za izbeglice tada blokirane u Budimpešti dovelo je u Nemačku više od milion tražilaca azila.
Kako je nestalo ‘Mi to možemo’
Uprkos tome što je Nemcima poručivala “Mi to možemo”, postepeno je menjala svoju politiku “otvorenih vrata” za izbeglice. Tako da je 2017. godine Berlin uveliko organizovao deportacije Avganistanaca, a svima koji su voljni dobrovoljno da se vrate nudila najmanje po 1.200 evra. Štaviše, novinarska istraživanja su otkrila da je Merkel još 12. septembra 2015. godine, na telefonskom sastanku sa najbližim saradnicima i vođama partija u vladajućoj koaliciji, odlučila da zatvori granice Nemačke sa Austrijom, ali da na kraju to nije učinjeno, u strahu da bi bilo nezakonito, ali i da ne bi u svet poslata slika kako nemački vojnici i policajci zaustavljaju žene i decu.
Dakle, Merkelino ponavljanje rečenice “Mi to možemo” bilo je iznuđeno, a potonje opravdavanje odluke i postepeno zatvaranje vrata Nemačke za tražioce azila iz mnogih zemalja, zapravo, politička igra. Kancelarka, pak, sebi nije mogla da dopusti da prizna da je htela da zatvori granice, jer su sa svih strana stizale pohvale o njenoj humanosti. Doduše, sve veća zabrinutost Nemaca zbog toga što su migranti dolazili većinski u Nemačku nateralo ju je da postepeno menja svoju politiku. Tako je nestao i nemački “moralni imperijalizam”, kako je to definisao Orban. Nestao je nemački pritisak da sve zemlje Evropske unije prihvate izbeglice. Umesto toga, najbliži ljudi Angele Merkel su isposlovali sporazum Evropske unije sa Turskom i time zaustavili priliv izbeglica. Tako da je Orban, ne samo na posredan način, delom politički spasio Merkel, već i promenio evropsku mainstream politiku.
Samo pre pet godina Orbanova politika ocenjivana je kao nehumana, rasistička, da krši humanitarno pravo… Ko god se tada zalagao da vojska i policija izađe na granice i brani Evropsku uniju od izbeglica ocenjivani su za fašiste, ksenofobe i rasiste. Premda su godinama unazad Španija, Grčka i Bugarska izgradile zidove i podigli žičane ograde na svojim granicama, kako bi smanilla priliv ilegalnih migranta, Orbanova žica na granici sa Srbijom je bila glavni negativni lajt-motiv medijskih izveštaja sa balkanske izbegličke rute.
Stigli su, samo je važno da ne uđu
A šta se dešava ovih dana? Ovih danaje Recep Tayyip Erdogan namerno poslao desetine hiljada izbeglica na granicu sa Grčkom, u nameri da natera Evropljane ne samo da više plate za to što Turska zbrinjava bezmalo četiri miliona izbeglica, već da ga podrže u njegovom ratnom pohodu u Siriji. Ovih dana grčka policija baca suzavac na one koji žele da pređu kopnom granicu, a na moru odguruje čamce pune izbeglica. Ovih dana grčke snage love izbeglice koji su uspeli da pređu na grčku stranu, prebijaju ih, potom skidaju i polugole šalju nazad u Tursku. Ovih dana oni koji pozivaju na odbranu granica Evropske unije nisu nazivani fašistima, ksenofobima i rasistima. Bar ne u vodećim medijima. Naprotiv, to je danas briga zabezbednost Evropske unije.
Vrhuška Evropske unije posećuje Grčku i nudi stotine miliona evra pomoći, nazivajući Grčku “štitom” Evrope. Zbog toga greše svi oni koji krive vlast u Atini za prizore dece koja se guše od suzavca ili isprebijanih polugolih muškaraca koji teraju da se vrate u Tursku. Ne, to nije akcija Grčke. To je nova politika Evropske unije, kojoj su bar prećutnu podršku dale sve članice Unije. I ta politika se nije naprasno dogodila sada, kada Erdogan isprobava svoju ucenjivačku moć. Ona je bila formirana i kada niko u Uniji nije reagovao na surovost hrvatskih policajaca kada guraju ilegalne migrante na teritoriju Bosne i Hercegovine i Srbije, ne obazirući se na zahteve za azilom. Ona je bila jasna i kada niko u Evropskoj uniji nije reagovao na katastrofalne uslove u kojima su izbeglice na grčkim ostrvima.
A da paradoks bude veći, Unije je imala vremena da se pripremi za novu izbegličku krizu. Ili bar da pokuša. Ali, jednostavno, proteklih pet godina nije činila ništa, zauzeta u unutrašnjim previranjima i uljuljkana u to da Erdogan nikad neće ispuniti svoje pretnje. Ispostavilo se da je spoljna politika Unije suštinski politika gašenja požara.Pa čak i danas, kada prvog čoveka spoljne politike i odbrane Evropske unije novinari pitaju o prekidu vatre u Siriji i mogućoj zoni zabrane leta nad Idlibom, Joseph Borell najpre odgovara time da se “sada moramo koncentrisati na naše napore koji se tiču humanitarne strane”. Ni reči o rešavanju uzroka, već samo gašenje požara. Ta evropska dipomatija gašenja požara sada je usmerena samo kako da migranti ostanu ispred vrata Unije. Ne interesuje ih kako su i zašto stigli pred vrata Evropske unije. Važno je samo da ne uđu.
Desničarski ekstremizam neće skoro nestati
Čak i ukoliko Unija u tome uspe, opet će biti gubitnik. I to ne samo zato što su gubitnici svi oni evropski političari na vlasti koji su svojevremeno zalagali za pomoć izbeglima, a sada šalju pomoć grčkim snagama, već što se Evropa promenila. Promenila se tako da bezmalo niko više ne reaguje previše na Orbanove tvrdnje da migranti, koji su muslimani, ugrožavaju hrišćanski identitet Evrope te da on brani hrišćanstvo u Evropi. Promenila se zbog toga što sada u liberalnom bečkom Die Presseu može da izađe komentar u kojem se ističe da evropski lideri, poput Merkel, bivšeg austrijskog kancelara Wernera Faymana i šefa diplomatije Luksemburga Jeana Asselborna, “duguju izvinjenje Orbanu, jer su ga 2015. godine kritikovali što štiti granice, kako to sada čini Grčka”. Promenila se jer sada ozbiljni komentatori ne vide nikakav problem u tome da tvrde da bi Unija bila pošteđena desničarskog ekstremizma, islamističkih napada i ogromnih troškova samo da se 2015. godine ponašala kao Grčka danas.
Definitivno je Orban pobedio, ali to ne znači da će nestati uskoro desničarski ekstremizam ili evropski problemi sa migracijama. Naprotiv, desničarskim ekstremistima sve ovo što se događa samo daje vetar u leđa. A klimatske promene će se pobrinuti da talas izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka iz godine u godinu samo narasta, čak i bez ratova.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
