Ukoliko Sjedinjenje Države i Evropska unija (EU) ne dogovore zajedničku taktiku za dijalog Srbije Kosova, dijalog neće imati uspeha, kaže Majkl Karpenter (Michael Carpenter), bivši zvaničnik Pentagona zadužen za Balkan i aktuelni direktor “Pen Bajden centra”, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Karpenter, koji u Beogradu učestvuje na Sedmoj nedelji NATO-a koju organizuje nevladin Centar za evroatlanske studije (CEAS), smatra da do nastavka dijaloga neće doći skoro, uzimajući u obzir činjenicu da na Kosovu još nije formirana vlada nakon izbora održanih u oktobru 2019, dok u Srbiji izbori tek treba da se održe na proleće 2020.
On takođe vidi kao ohrabrujuće pojačano interesovanje SAD-a za region, ali izražava zabrinutost zbog čestih promena u aktuelnoj administraciji predsednika Donalda Trampa.
Karpenter: Drago mi je da su SAD obnovile svoj interes za region i da su se diplomatski uključile sa više izaslanika. Malo me brine održivost trenutnog obrasca, u smislu kako će u praksi izgledati rad dva paralelna izaslanika (Metjua Palmera i Ričarda Grenela). Ali svakako me raduje da su državni sekretar SAD-a Majk Pompeo i Džon Bolton (nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost SAD-a) posetili region.
Problem aktuelne administracije u Vašingtonu, nažalost, jeste što su se ljudi na određenim pozicijama zadržali kratko. Mislim tu, pre svega, na Vesa Mičela (funkcioner Stejt departmenta) i sekretara odbrane Džima Matisa. Teško je na taj način obezbediti koherentnu politiku na period duži od nekoliko meseci.
Mislim da ta pažnja Vašingtona na kratak rok nije dobra za dugoročne probleme sa kojima se Zapadni Balkan suočava. Tako da sam sa jedne strane srećan što se poklanja veća pažnja i što postoje ljudi koje češće posećuju region, ali sa druge strane, nisam siguran da je to održivo na duži rok.
RSE: Kada govorimo o dijalogu Beograda i Prištine, kako u tome vidite ulogu Sjedinjenih Država? Može li se očekivati odvažnija i direktnija uloga SAD-a?
Karpenter: Moje mišljenje je da nema šanse da će biti uspeha u dijalogu između Kosova i Srbije ukoliko SAD i Evropska unija ne sednu zajedno i dođu do zajedničke, ne samo strateške vizije, već taktičkog plana kako stići od tačke A do tačke B. Ukoliko SAD i EU nisu istog mišljenja po pitanju taktike, neće biti uspeha. To bi, po meni, morala biti početna tačka, a onda nadalje se mogu uključiti druge strane i krenuti napred.
Nažalost, trenutno ne vidim ništa na stolu što bi nas zaista moglo pomeriti od tačke A do tačke B. I tu mislim na eventualni sporazum o zameni teritorija i znam da aktuelna administracija u Vašingtonu podržava ono što dve strane dogovore međusobno. Mislim da je to, uopšteno govoreći, pametna strategija – da se podrži ono što dve strane dogovore.
Međutim, moram da kažem da ne vidim da postoji politička volja za tu vrstu sporazuma sada, naročito na Kosovu. Ne vidim da bi većina stanovnika stala iza takvog rešenja, a ukoliko nemate ne samo prostu većinu, već solidnu većinu na obe strane, onda cela stvar pada u vodu. Bez toga, nažalost, ne vidim put napred za sada, što ne znači da je napor uzaludan i da ne postoji način da se krene napred, već samo da moramo pažljivo da razmislimo šta je, u stvari, plan.
RSE: Da li je optimistično očekivati da će se dijalog nastaviti uskoro, ako uzmemo u obzir da su na Kosovu održani izbori, a da u Srbiji tek treba da se održe naredne godine?
Karpenter: Mislim da je potrebno napraviti pauzu narednih nekoliko meseci. Mislim da je u redu da se nastave sastanci pregovarača, ali je realnost takva da i dalje čakmo formiranje vlade na Kosovu, a na proleće naredne godine će biti održani izbori u Srbiji. Dok ne prođu ti izborni procesi i dok ne dobijemo vlade koje su stabilne i koje mogu predstavljati interese svojih građana, mislim da je teško zamisliti neki napredak.
RSE: U svetlu odluke Evropskog saveta da ne otpočne pristupne pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom, bilo je izjava i u Vašingtonu da bi to moglo otvoriti vrata drugim uticajima na Zapadnom Balkanu, naročito uticaju Rusije. Kakvo je Vaše mišljenje povodom toga?
Karpenter: Mislim da je to katastrofalna odluka za region i da šalje signal da reforme i napredak neće biti nagrađeni, naročito u slučaju Severne Makedonije, koja je ostvarila ogroman napredak u poslednje dve godine. Odluka da se tako nešto ne nagradi je, po mom mišljenju, strateški kratkovida. Možda nije na meni da izgovorim ovako nešto kao Amerikanac, jer je reč o pitanju unutar EU, ali verujem da je postojao konsenzus unutar EU da je vredelo doneti odluku o početku pregovora i da je samo predsednik Francuske Emanuel Makron bio taj koji je tu odluku sprečio.
Nažalost, mislim da je takav Makronov stav posledica njegove unutrašnje politike u Francuskoj. Nadam se da će Makron promeniti mišljenje u narednim mesecima. Ne mislim i nadam se da to nije njegov konačni stav.
RSE: U Srbiji je proruski narativ veoma izražen, ne samo u medijima, već i u delu Vlade. Nedavno je održana vojna vežba na kojoj je prikazan ruski raketni sistem S-400 što je izazvalo zabrinutost i u Vašingtonu i u Briselu. Na koji način poruke koje šalju političke elite u Srbiji mogu ili ne mogu biti pogrešno shvaćene?
Karpenter: Razumem da postoje jake istorijske veze između Srbije i Rusije i te veze definitivno treba negovati i slaviti. Verujem da je nepromišljeno da američki ili zapadni zvaničnici dolaze u Beograd i pokušavaju da tvrde da bi te veze trebalo raskinuti. Te veze datiraju vekovima unazad i treba ih negovati. Pravo pitanje za ljude u Srbiji jeste koji model upravljanja vide kao najbolji za Srbiju u narednih deset, dvadeset, pedeset pa i sto godina.
Da li je to autokratski, lopovski sistem predsednika Rusije Vladimira Putina i Rusija sa ekonomijom slabijom od ekonomije Španije, životnim vekom kraćim nego u Libiji i izgledima za ekonomski rast koji ne obećavaju mnogo ili je to dinamičan, napredan, inovativan ekonomski sistem koji vidite u SAD-u, Kanadi, Francuskoj ili Nemačkoj. To je civilizacijski izbor koji građani Srbije moraju napraviti sami za sebe.
Nema ništa loše u jakim istorijskim vezama sa Rusijom. To je ista poruka koju upućujem i Rusima, mladim Rusima naročito. Mi ne želimo da negiramo vašu istoriju i kulturu. Primera radi, Rusija ima jednu više Nobelovu nagradu u oblasti nauke nego cela Azija zajedno, imaju veoma bogatu kulturu, ali šta je cilj za budućnost? Da li je to “putinizam” ili nešto drugo? I to je pitanje koje građani Srbije moraju postaviti sami sebi.
RSE: Kako vidite ulogu NATO-a u Srbiji i u regionu?
Karpenter: Mislim da NATO u idealnim uslovima može biti snaga za pomirenje i zajednički rad u oblastima poput vojne medicine, u civilnoj odbrani u vanrednim situacijama, mirovnim operacijama. Postoji toliko mnogo stvari koje NATO može raditi, a koje države u regionu može zbližiti.
Osnovna stvar i lepota NATO-a jeste da je to odbrambena organizacija u kojoj je članstvo uslovljeno zahtevima, tako da one države koje žele da budu članice moraju da ispune određene uslove kako bi se kvalifikovale za članstvo, što je Severna Makedonija učinila i uskoro će, nadam se, kada Španija bude ratifikovala (protokol o članstvu), Severna Makedonija postati trideseta članica Alijanse. To je divna vest za NATO, jer obogaćuje Savez.
Ali, ne mora svaka država u regionu biti članica. NATO ne stremi tome da uvede nove članice u organizaciju. NATO-u nije potrebna Srbija unutar organizacije, ali naravno, želi da sarađuje sa Srbijom. Lopta je svakako na terenu Srbije. Ali, toliko je stvari koje NATO može uraditi od kojih Srbija može imati koristi, kao što je modernizacija procedure sertifikacije kako bi Srbija slala svoje predstavnike u mirovne misije ili spremnost u slučaju vanrednih situacija. Sve to su stvari na kojima se radilo u prošlosti i na kojima se može nastaviti rad u budućnosti.
Najveća korist koju sam video, dok sam služio u Pentagonu, jeste veza između ljudi, kada oficiri NATO-a dođu u Srbiju i razgovaraju sa srpskim vojnim zvaničnicima, oni se odlično slažu i odmah nađu zajednički jezik i ugao posmatranja stvari. To je vrsta veze koju želimo da nastavimo da unapređujemo. Mislim da je to talas budućnosti.
