Srpsko društvo je definitivno dovedeno do stanja u kome se život pojmi jedino uz pomoć čulne percepcije. Misaona percepcija društva više ne postoji. Čuje se samo, što bi Miroslav Krleža rekao, najobičnije brbljanje. Nema teoretičara niti državnika od dara, snage autoriteta i hrabrosti, poput Vili Branta, da bar pokuša hirurškim rezom da raspori to truplo koje se zove srpska stvarnost. Nema čoveka koji će, kao vrsni geolog, proučiti sedimentaciju društva i uočiti neuralgične tačke kojima se treba posvetiti da bi društvo ozdravilo.
Nismo ni svesni u kakvom smo civilizacijskom zaostaku za svetom. Jer, dok naši vlastodržci, uma ogubana, već decenijama trabunjaju o očuvanju vekovnih srpskih ognjišta na teritoriji bivše Jugoslavije, u Americi se sve to vreme prodaju kompjuterizovani stanovi, u kojima veštačka inteligencija radi sve, od otvaranja i zatvaranja vrata i prozora, do obaveštenja da više nemate mleka u frižideru.
Ognjišta i vatrišta, to su simboli plemenskih zajednica, sa jednim vođom plemena. Nas je naš vođa vratio u to predpolitičko doba, pa nismo u stanju da se uštimujemo sa svetom, koji teži kosmosu, dok smo mi ognjištarci i dalje zagledani u Prokletije, kako se zovu najviši planinski vrhovi Kosova i Crne Gore.
Arkanovci kao pretorijanska garda
Srpski vođa nije slep, kao onaj Radoja Domanovića, ali njegova svest, njegov karakter i moral formirani su među Arkanovim huliganima u onoj rupi na severu Zvezdinog stadiona. Ti momci su danas vođina pretorijanska garda i zato svako malo progovara njihovim jezikom. “Sikter, lopovi!”, rekao je taj naš “veliki državnik” na Glavnom odboru svoje Srpske napredne stranke. Sikter je turska reč i u srpskom žargonu znači “marš!”
Danas se u narod u Srbiji zaklinje čovek koji za 30 godina bavljenja politikom nikada ništa za opšte dobro nije učinio. Sve vreme ganja samo svoj lični i partijski interes. Puna su mu usta ljubavi prema Srbiji, a svakodnevno i svakonoćno, preko svih ekrana, samozadovoljno nas zasipa svojim nepismenim izlivima mržnje, deleći Srbiju na “naše” i “njihove”. Pogledajte samo kako je taj politički Minhauzen odeven, dok sirotinji raji obećava povećanje penzija za nekoliko stotina dinara, odnosno par evra: firmirana odela, firmirane košulje, besprekorna skupocena obuća…
Pa dobro, vođo, kad se tako zaklinješ, ili, bolje reći, zaklanjaš iza naroda, šta ćemo sa tvojim učiteljom, lažnim četničkim vojvodom i ratnim zločincem Vojislavom Šešeljem? Da li je to narod njemu dozvolio da protivpravno sedi u parlamentu, vređajući i šireći mržnju prema svima i svakome osim prema tvojoj vlasti? Šta ćemo sa Tvojim ministrima, lažnim doktorantima i kupcima diploma? I, još gore, sa ministrima koji od našeg novca sebi i svojoj deci kupuju stanove po Parizu i Londonu? Da li je narod i za njih glasao, ili si ih Ti doveo na vlast i odobrio im da kradu?
Stadioni bez igrača i navijača
Šta ćemo sa srušenom Savamalom? Da li je narod Tebe birao da štitiš rušitelje sa fantomkama na glavi? Šta ćemo sa svim tim vesićima, babićima, jutkama, simonovićima i inima? Je li narod i njih doveo na vlast? Šta ćemo, konačno, sa kompletnom državom, koju si Ti, sa svojim političkim krilom i paravojskama Službe, zarobio, u nadi da ćeš vladati kako kažeš – dok si živ?
Lepo je neki pametan čovek jednom rekao – dok god živimo izvan užasa, lako nalazimo reči da ga izrazimo. Ali, čim ga upoznamo iznutra, nismo u stanju da nađemo više ni jednu drugu reč. I zaista, život u današnjoj Srbiji nije ništa drugo nego užas. Jer, svi ti događaji oko “Zvezdinog tenka”, oko “Zvezdinog duha” iznad Marakane, svi ti silni budući stadioni za nepostojeće igrače i navijače, kao i ono sumobolno: “Sine, daj gol!” pokazuju ko je na vlasti u Srbiji.
Obaveza je svih građana da istraju u borbi protiv ove i ovakve vlasti, u nadi da će se u međuvremenu pojaviti pojedinac ili organaizacija koji će politički artikulisati opšte nezadovoljstvo i naći način da smene uništitelje svega čega se dohvate. Da se nađe način silaska sa vlasti “doživotnog” predsednika. Srbija će i ovako teško ozdraviti, ali ako vođa bude predsednik “dok je živ”, sigurno preživeti neće.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
