Ideja o postavljanju specijalnog izaslanika Evropske unije za spor između Kosova i Srbije evropskim krugovima kruži već neko vrijeme, a glasovi koji se zalažu za nju postali su i glasniji nakon što je Josep Borell, španski ministar vanjskih poslova i nekadašnji predsjednik Evropskog parlamenta, imenovan za novog šefa evropske diplomatije.
Borrell, čija zemlja ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, bi dužnost visokog predstavnika EU-a za vanjsku politiku i sigurnost od Italijanke Federice Mogherini trebao preuzeti krajem oktobra.
Bivši španski premijer Mariano Rajoy je jedini lider EU-a koji nije prisustvovao prošlogodišnjem Samitu zemalja Zapadnog Balkana i EU-a u Sofiji, a razlog je bio Kosovo.
Upravo zbog toga mnogi sumnjaju u kredibilnost Borrella kada je u pitanju spor između Kosova i Srbije.
Kilavi pregovori
Vanjskopolitički analitičar Boris Varga smatra da specijalni izaslanik EU-a za spor između Srbije i Kosova neće konačno riješiti problem i ispuniti očekivanja kakva se u javnosti mogu čuti, a to je da dođe ne samo do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, već i do uzajamnog priznanja dvije države.
“Možda bi jedan takav izaslanik relaksirao napetu situaciju u iscrpelim Briselskim pregovorima između Beogarda i Prištine. Kilavi pregovori političarima sa obe strane, sa srpske i kosovske, podejdnako odgovoraju zbog vlastitog marketinga, gde je već razrađena šema visokih susreta u Briselu sa predstavnicima EU-a, pa kasnije na lokalu niskih provociranja jedni druge na najprostiji način, sakupljajući time političke poene”, kaže Varga.
Glavni Urednik prištinskog portala Front Online Lavdim Hamidi ističe da je izbor Borella za šefa evropske diplomatije izazvao kontrodicije na Kosovu, upravo zbog toga što je Borell poznat kao protivnik nezavisnosti Kosova.
Hamidi ipak vjeruje da će Borell zbog svoje pozicije biti dužan da održi evropski stav i da će stav zemlje iz koje dolazi, Španije, biti stavljen u drugi plan.
“Borell mora predstavljati zajedničku politiku država EU-a u dijalogu Kosova i Srbije, što je „obavezujući pravni sporazum za normalizaciju u skladu sa međunarodnim pravom. Dakle, neprijatno iznenađenje na Kosovu izborom Borella povezano je sa stavom Španije o nezavisnosti Kosova, ali Borellova diplomatska pozicija neće predstavljati interese Španije, već EU kao cjeline, 28 članica Unije, koje održavaju neutralan stav prema nezavisnosti Kosova “”, ističe Hamidi.
Nije do kraja, tvrdi Boris Varga, definirano šta je sveobuhvatna normalizacija odnosa Srbije i Kosova.
Realan rizik destabilizacije regije
Tu, ističe, postoji još prostora da se radi van opcija nekog urgentnog uzajamnog priznavanja ili podjele, odnosno razmjene teritorija.
“Iako bi priznavanje nezavisnosti Kosova bila idealna varijanta da se taj problem trajno reši, nijedan srpski političar to neće potpisati. Posebno ne Vučić, iako verujem da je to bilo deo dogovora i obećanja pre potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine, inače ne bi dobio političku podršku sa Zapada. Sad je već i rizik da se diplomatski jače “pritisne” na Srbiju da prizna Kosovo, jer su naprednjaci i Vučić unutrašnju političku situaciju doveli do ivice sukoba, a Zapad ne želi da se region ponovo destabilizuje, od čega postoji realan rizik. NATO je 1999. slomio srpsku vojsku i nema tu potencijala za veliki konflikt, ali za razne vrste nasilja još kako”.
Jedini ko ima potencijala da izvrši jači pritisak na Beograd je po Varginim riječima SAD, i oni to, tvrdi, mogu uraditi ukoliko to prepoznaju kao svoj politički interes, “recimo pred izbore”.
“Uostalom, Dejtonski i Kumanovski sporazum su upravo takvi koji su nastali ne samo posle pritiska političkog, već i vojnog intervenisanja. Ukoliko se rešavanjem kosovskog problema bude bavila EU, i ukoliko taj specijalni izaslanik bude Borell, to može biti rešavanje pitanja poput kiparskog. Kosovo bi tako postalo dugotrajni zamrznuti konflikt, stvari bi se odvijle “same po sebi”, znači nekim spontanim putem i već viđenim pregovorima koji samo služa da stvari ne izmaknu kontroli”.
To, navodi Varga, nije optimističan, niti najgori scenario.
“Broj etničkih Srba se već i onako smanjuje u južnim delovima Kosova, a Priština će se, ukoliko ne dobije mogućnost razvoja kao nezavisna država, sve više oslanjati na Tiranu. Znači, ako se nastavi još veće zbližavanje institucija dveju država, Kosova i Albanije, što u košmaru srpskih nacioionalista zvuči kao “Velika Albanija”, za to će biti odgovoran velikim delom Beograd jer blokira nezavisnost Kosova. Nezavisno Kosovo je u dugoročnoj perspektivi za Srbiju daleko bolja varijanta”.
Prednost novog glavnog diplomate EU-a, smatra Hamidi, može biti u tome što on dolazi iz zemlje koja ne priznaje nezavisnost Kosova, “jer Španija, Kipar, Rumunija, Slovačka i Grčka mogu smatrati da je Borell neutralani pregovarač”.
Ako će Borell biti pristrasan, favorizirajući samo jednu stranu, zaključuje Hamidi, tada bi razgovori mogli stati, “kao što se desilo na kraju mandata Federice Mogherini”.
