“Kumanovski sporazum predstavljao je kapitulaciju Miloševićevog ratnog režima. Milošević je prihvatio da sve vojne, paravojne, policijske, parapolicijske i sve druge oružane formacije i grupe iz Srbije napuste trajno Kosovo.“
Ove reči Vuka Draškovića, predsednika Srpskog pokrata obnove (SPO), opozicionog prvaka devedesetih, potom šefa diplomatije državne zajednice Srbije i Crne Gore i Srbije (2006. i 2007.), a sada koalicionog partnera aktuelne vlasti predsednika države Aleksandra Vučića, odjekuju kao prilično usamljen glas u današnjoj Srbiji, koja ni dvadeset godina posle rata na Kosovu i NATO bombardovanja ne priznaje poraz na Kosovu.
Drašković podseća šta se dogodilo dan nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
„Sutradan je rezolucija 1244 trajno uklonila sa Kosova i državu Srbiju i sve njene državne institucije. Tom rezolucijom se ukidaju teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije nad Kosovom i ustanovljava procedura za određivanje konačnog statusa Kosova, u skladu sa tom rezolucijom i Sporazumom iz Rambujea 1999, koji je Srbija odbila, a sada ga morala prihvatiti. Kumanovskim sporazumom Srbija je, dakle, potpisala vojnu kapitulaciju, a Rezolucijom 1244 je i kao država prognana sa Kosova“, kaže Drašković za Radio Slobodna Evropa (RSE) i ukazuje da je nesučeljavanje sa ovom istinom preskupo koštalo i košta Srbiju za poslednjih dvadeset godina.
„Ako se vi ne suočite s tim da ste kapitulirali na Kosovu, da ste izgubili Kosovo na najklasičniji mogući način – u izgubljenom ratu – onda živite u toj magli dvadeset godina iz koje ne možemo da izađemo. Srbija ne može da krene napred dok se ne suoči s tim da je Kosovo izgubljeno u ratu“, kaže za RSE i istoričarka Dubravka Stojanović.
Ali, takvog suočavanja ne samo da nema, nego potpisnici, upravo suprotno, ponavljaju da sporazum iz Kumanova nije bio akt kapitulacije Srbije:
„U formalno-pravnom smislu taj sporazum ne može da se kvalifikuje kao sporazum o kapitulaciji. Njime ni oružane snage, ni teritorija Srbije, nisu predate neprijateljskoj državi, neprijateljskoj vojsci ili paravojnoj organizaciji“, rekao je za Radio-Televiziju Srbije (RTS) nekadašnji policijski general Obrad Stevanović, jedan od onih koji su potpisali Kumanovski sporazum 1999. godine sa predstavnicima NATO, koje je predvodio general Majkl Džekson.
I dok u Prištini svečano obeležavaju dvadesetogodišnjicu ulaska NATO snaga na Kosovo, Srbija svim pripadnicima nekadašnje Vojske Jugoslavije koji su, kako se navodi u zvaničnom objašnjenju, „učestvovali u odbrani zemlje u vreme NATO agresije“, dodeljuje spomen-medalje.
Umesto otklona od politike na Kosovu koja je prethodila bombardovanju, Srbija je u godinama posle rata išla putem većinom izbegavanja razgovara o stradanjima Albanaca na Kosovu, ali i vojnom neutralnošću, time i nepriključivanju NATO savezu, što je u Skupštini usvojeno 2007. godine.
Stav aktuelne vlasti, koja dvadesetogodišnjicu NATO intervencije dočekuje i u atmosferi blokiranih razgovora sa Kosovom, možda i najbolje ilustruje Vučićeva izjava od pre dva dana, data u Beogradu nakon što se susreo sa američkim zvaničnikom Metjuom Palmerom.
“Bombardovanje je uništilo mnogo života, našu putnu, železničku i političku infrastrukturu. Za to nije bilo opravdanja. Bez obzira što ni srpski narod nije uvek bio cvećka, to nismo zaslužili”, rekao je Vučić.
„Razlog što se Srbija ni dve decenije kasnije ne suočava sa porazom od NATO pakta ’99. godine jeste činjenica da se zemlja, njeno društvo i njene elite, ne suočavaju sa onim što je bio srpski nacionalni program s kraja osamdesetih godina. Taj program je podrazumevao srpsku državu u kojoj će živeti ceo srpski narod, a što je značilo i izlazak na Jadransko more i etničko čišćenje ili homogenizaciju na teritorijama koje su bile označene kao ta buduća država“, kaže Dubravka Stojanović.
Tadašnja politička elita, čiji su neki najviši funkcioneri i sada na vlasti, snosi svoj deo odgovornosti što je zemlju doveo u položaj da bude bombardovana, ocenjuje naša sagovornica:
„Čim dođete u položaj da vas bombarduje najjača svetska sila, poraz je neminovan, ali da biste ga priznali, morate da priznate i sve ono pre toga što vas je do toga dovelo. Ili, kako su Japanci napisali na spomeniku u Hirošimi: ’Više nećemo ponoviti grešku’. Dakle, prihvatili su svoju stranu te priče, svoju stranu odgovornosti“, podseća Stojanović.
Vuk Drašković kaže da je u istoriji bilo država i nacija koje su doživele mnogo strašnije poraze, ali koje su se drugačije sa time suočile i prihvatile i sopstvenu odgovornost za poraze:
„Na Japan su bačene dve atomske bombe. Pogledajmo gde je Japan danas i u kakvim je odnosima sa državom koja je bacila te bombe na njega. Pogledajmo današnju Nemačku, koja je ekonomski pilot ujedinjene Evrope. Kakav je ona poraz pretrpela ’45-e godine, ali je prihvatila tu politiku poraza, ničim je nije negirala, jednostavno je osudila tu politiku poraza, očistila se od nosilaca te politike i neprijateljstva koja je proizvela ta politika preobratila je u prijateljstva. Kada smo u dvorcu u Trijanonu, posle Prvog svetskog rata dobijali Vojvodinu, i Slavoniju i Baranju od Mađarske, mađarska delegacija došla je obučena u crno, potpisala bezuslovnu kapitulaciju, zaplakali i otpevali mađarsku nacionalnu himnu. A nisu pričali da nisu kapitulirali, da nisu izgubili rat, da su zadržali suverenitet i teritorijalni integritet ne samo nad Vojvodinom – izgubili su dve trećine teritorija. I, gde je Mađarska danas?“, kaže Drašković.
„Neko mora da započne mir, kao što neko započne rat“. Važe, sasvim sigurno, ove reči čuvenog austrijskog pica Štefana Cvajga i danas. I u Srbiji i šire – na Zapadnom Balkanu.
