Potkaljaja je gradska četvrt, grada na Bistrici, sa koje se pruža najlepši pogled na centar Prizrena. Mnoge kuće u ovom naselju, koje se nalaze na brdu, neposredno iznad samog centra, specifične su po svojoj arhitekturi, ali i belim fasadama po kojima odudaraju od ostalih kuća. Bela boja je ovde pouzdan znak da u njima žive neki od malobrojnih prizrenskih Srba.
Ova četvrt bila je spaljena tokom nereda u martu 2004. godine. Mnoge kuće su kasnije rekonstruisane. U jednoj od takvih žive Ljubiša i Snežana Jeftić, bračni par koji je posle nekoliko godina raseljeničkog života u Srbiji, ipak odlučio da se vrati u svoj dom.
„Ja sam se prilagodio ovim okolnostima i nekako mi je puno draže ovde sa ovim ljudima nego u Kraljevu gde sam bio nastanjen, jer sa ovim ljudima brzo nađem zajednički jezik, imamo zajedničke teme, pre svega teme iz prošlosti kada smo zajedno radili, susretali se i živeli pod istim okolnostima“, kaže Ljubiša.
Ljubiša je bivši direktor trgovinskog preduzeća „Progres“ iz Prizrena, danas je penzioner i slobodno vreme, uglavnom, provodi u druženju sa malobrojnim komšijama Srbima, najčešće penzionerima.
U Prizrenu je oko dvadesetak Srba povratnika, uglavnom starijih ljudi. Ljubiša ne veruje u neki veći povratak, naročito ne mladih, jer je, kako kaže, prošlo više od dvadeset godina od rata i mnoge životne okolnosti su se promenile.
Ljubiša Jeftić
“Ja sam skeptičan kada je u pitanju taj povratak mladih ljudi, jer su se oni adaptirali tamo gde su nastanjeni, vezani su za škole, imaju devojke, mnogi su osnovali porodice, zaposleni su i zato su potpuno male šanse za njihov povratak“, kaže Ljubiša.
Reči ovog Prizrenca možda na najbolji način opisuju kakva je trenutno situacija u gradu kada je reč o povratnicima.
Prvi izbeglički talas pokrenut je 1999. godine, a potom i 2004. posle martovskih nereda, kada su spaljene mnoge srpske kuće. Neke i po dva puta.
Upravo to se desilo 77 – godišnjoj starici Svetlani Nikolić koja danas uprkos svemu živi sama u svojoj obnovljenoj kući. Kaže da se oseća bezbedno i da se bez ikakvih problema kreće po gradu i priča sa ljudima.
„Nemam nikakvih problema po gradu. Mnogi me znaju, a čak me puno njih prepoznaje i po mom devojačkom prezimenu – Čučanović“, kaže Svetlana.
Dodaje da je njen najveći problem nemaština sa kojom se suočava. Radila je u Printeksu 37 godina, a danas dobija oko 90 evra iz Srbije. Kaže da to nije dovoljno za normalan zivot.
„Od tih para pokrivam sve troškove:struju, vodu, smeće, porez i šta mi od toga ostane? Ne ostane mi ni za lekove, a kamoli za druge potrepštine“, kaže Svetlana i dodaje da ni od koga nema pomoć u hrani, ogrevu ili čemu drugom.
Povratak u multietničkim sredinama
Prizren je grad na reci Bistrici smešten na jugu Metohije u prizrenskoj kotlini. To je grad sa velikim brojem naselja i brojnim kulturno-istorijskim spomenicima i verskim objektima. Po popisu iz 1981. godine, ukupan broj stanovnika u prizrenskoj opštini kretao se oko 134 000, od toga 11 650 Srba.
Do juna 1999. godine na području prizrenske opštine, a prema popisu stanovništva iz 1991. godine, živelo je nešto više od 10.000 Srba. Popis na Kosovu iz 2011. godine pokazao je svu razmeru i veličinu egzodusa. Od oko 177 000 stanovnika opštine, svega je 237 Srba.
Ništa bolje nije ni u ostatku Kosova. Posle sukoba 1999. godine, prema podacima UNHCR-a koje zvanična Priština često navodi, oko 72.000 Srba, ne računajući oko 50.000 Bošnjaka i oko 10.000 Roma i pripadnika drugih zajednica, napustilo je Kosovo. Sa druge strane, predstavnici institucija Republike Srbije često ističu podatak da je Kosovo napustilo više od 220.000 ljudi.
Prema podacima Ministarstva za zajednice i povratak od 2004. godine do danas na Kosovo se vratilo oko 6.800 lica. Posle rata, zahvaljujuci, pre svega, međunarodnim institucijama i stranim donatorima, na Kosovu započinju brojni projekti koji su imali za cilj da omoguće povratak raseljenih lica. Realizaciju takvih projekata često su otežavale brojne okolnosti.
Ekonomske prilike, uzurpirana imovina, bezbednosni incidenti, pre svega, kao i nespremnost lokalnih zajednica da prime povratnike samo su deo prepreka koje otežavaju sprovođenje procesa i realizaciju programa za povratak. Svaka opština suočena je sa posebnim specifičnostima koje u manjoj ili većoj meri utiču na proces povratka.
Prema dosadasnjem iskustvu, povratnici su se uglavnom odlučivali za povratak u multietničkim, ili čisto srpskim sredinama. Mnogo teže je išao povratak, ili ga skoro uopšte nije bilo, u onim sredinama sa većinskim albanskim stanovnistvom. Predstavnici kosovskih institucija često navode Prizren kao primer uspešno organizovanog povratka.
Povratka ima, pre svega zahvaljujući stranim donatorima i realizovanim programima, ali i podršci koju je pružila lokalna samouprava, obnovljene su mnoge kuće i crkveni objekti. Ipak, ako je suditi prema broju onih koji su se vratili, teško da bi se povratak u ovaj grad mogao nazvati uspešnim.
Osim kada tokom proslave značajnih verskih praznika, ovde pristignu i okupe se na desetine sadašnjih i bivših Prizrenaca i začuju zvona Saborne crkve Svetog Đorđa.
Zvaničnici institucija u opštini Prizren, pre svega iz Kancelarije za povratak i zajednice su već 2002. godine započeli izradu strateških programa za povratak u više faza. Vrlo oprezno prvi projekat povratka u opštini Prizren, ostvaren je u Gornjem Selu 2002. godine, a potom i projekti u samom gradu.
U početku sprovodili su se u okviru programa „Idi-vidi posete“ na lokacijama gde se planirao povratak. Posle “Opštinske strategije za zajednice i povratak 2012-2015 , danas je na snazi “Opštinska Strategija za zajednice i povratak 2016-2020.“, za zbrinjavanje raseljenih lica i njihov bezbedni povratak.
Igbala Rama-Fazli, koordinatorka Kancelarije za povratak i zajednice pri Opštini Prizren, ističe da je u saradnji sa „Danskim savetom za izbeglice“, potpomognutim finansijskim sredstvima Ambasade Velike Britanije, 2002. godine započeta implementacija “Projekta REK” za održivost i integraciju izbeglica u gradskoj sredini – tačnije u srpskoj četvrti Potkaljaja u centru grada Prizrena.
Igbala Rama
Projekat je trajao do prošle 2018. godine. “Međunarodne organizacije koje su uključene u procese povratka raseljenih lica, uopšteno na svim lokacijama, pored navedenih su i UNHCR (UN-ova Agencija za izbeglice), OSCE i Ministarstvo za Povratak i zajednice. U Potkaljaji je do danas”, kaže Rama, “izgrađeno 43 porodičnih kuća za srpske povratnike“.
Prvi povratnici
Sa povratkom Srba u Sredačkoj Župi se najpre započelo 2002. godine u Gornjem Selu, kada je bezbednost za srpske povratnike bila nepredvidljiva. Slobodan Vučković iz Gornjeg Sela je bio prvi povratnik u Župi. Vratio se iz Srbije početkom 2002. godine.
„Da iskreno kažem, tamo nisam našao sebi mir, jer me je ovaj kraj vukao te sam se prvi vratio. Ostajao sam češće po Brezovici, Štrpcu i uz pratnju nemačkog KFOR-a ušao sam u svoju spaljenu kuću. Nakon njenog renoviranja, doveo sam i svoju ženu“, kaže Vučković. Dodaje da nije imao nikakvih problema od strane komšija Bošnjaka, slobodno se kreće po Prizrenu i okolnim selima.
Vučković kaže da svakodnevno održava crkvu Svetog Đorđa, kao i da nadgleda srpsko groblje. Oglašava se sa crkvenog zvonika svake nedelje i na pravoslavnim praznicima pogotovu za Đurđevdan kada se ovde okupi najveći broj Srba.
A u selu Živinjane, u Sredačkoj Župi, živi petočlana porodica Tihomira Stojanovića, koja se ovde vratila pre deset godina.
On, supruga, sin, snaha i unuka su primer uspešnih povratnika. Tihomir kaže da je opstao zahvaljujući tome što se bavio bravarskim zanatom, kao i radom na svom poljoprivrednom imanju.
Tihomir Stojanović
Svojim sunarodnicima preporučuje „da slušaju svoje srce i oprobaju njegov recept“. „Da svako od raseljenih lica dođe, vidi i odluči da ostane, da se ničega ne treba plašiti, sem što, naravno, treba raditi. Jer, bez rada nigde ništa i nema, kao i svugde, uostalom”.
Kažem im da dođu i lično se uvere da je sve u najboljem redu i da slede moj put“, kaže Tihomir, pa nastavlja: „Svakodnevno sam po Župi i u Prizrenu. Sa svima radim i nikakvih problema nemam. Lično sam zadovoljan sa poslom kojim se bavim kao i sa osobljem „Kancelarije za povratak“.
Opština Prizren je inače do danas, u ovom župskom selu izgradila desetak kuća. Posle Gornjeg Sela u Sredačkoj Župi, selo Novake je bila druga sredina u kojoj se planski radilo na povratku izbeglih Srba. U ovom selu obnovljene su 43 porodične kuće koje su bile uništene.
Selo Novake nalazi se desetak kilometara od Prizrena, na putu ka Suvoj Reci. Prvi Srbi povratnici pristigli su u ovo selo u martu 2003. godine.
Zvaničnik Kancelarije za povratak i zajednice, pri opštini Prizren, Spasa Andrijević, koji inače živi u ovom selu, kaže da su mnogo teže okolnosti za održivost povratnika u urbanim sredinama, no što je slučaj u ruralnim.
„Prednosti u ruralnim sredinama ogledaju se u samozapošljavanju kroz razvoj malih privrednih delatnosti, gajenjem biljnih kultura, proizvodnji mesa i mlečnih proizvoda za pokrivanje ličnih potreba kao i bavljanjem sitnih zanatskih delatnosti. Dok su u gradskim sredinama mnogo teže okolnosti za pronalaženje izvora i stvaranje prihoda za održivost povratnika“, kaže Andrijević.
On ističe da danas u Novacima živi petnaestak Srba koji imaju kakve-takve porodične biznise i svoje proizvode prodaju lokalnom stanovništvu.
Slična situacija je i u selu Vrbičane. „Udruženje Vrbičana“, na čijem je čelu Velimir Spasić, ohrabruje meštane ovog sela za njihov povratak, te organizuje česte posete. Osim selu, redovne su posete i prizrenskoj Bogosloviji, Svetim Arhanđelima i gradskom groblju. Prema njegovim podacima, posle ratnih sukoba iz prizrenske opštine je iseljeno ukupno 29.910 lica, od toga oko polovina su Srbi (15.028 osoba).
Velimir Spasić
„Otpočeli smo i sa projektom izgradnje seoske crkve na temeljima stare, porušene „Svete Trojice“, gde se nadam da će se uspešno završiti sredstvima Vlade Srbije i Opštine Prizren“, kaže Spasić.
Naši sagovornici ističu da je zapošljavanje, obrazovanje dece kao i neadekvatna zdravstvena zaštita u velikoj meri utiču na održivost i opstanak povratnika. Nepoznavanje albanskog jezika je još jedan od problema koji im otežava svakodnevnu komunikaciju kažu povratnici.
U Drajčićima, malom selu koje se nalazi na Šar planini, živi desetak Srba. Dvanaest porodičnih kuća izgrađeno je za sada, ne samo srpskoj, već i bošnjačkoj zajednici od kojih su neke samo adaptirane. Jedna grupa Srba se nije nikada udaljavala iz svoga sela.
Pregrmeli su sve posleratne teškoće. U selu funkcioniše i seoska crkva „Sveti Nikola“, čija se zvona, zaslugom mladog Dejana Simića, oglašavaju pravoslavnim vernicima. Posebno je živo leti, kada mnogi dođu u svoj zavičaj. Zlatko Cvetković živi sam u kućici podignutoj donatorskim sredstvima za povratnike raseljenih lica.
Zlatko Cvetković
„Rođen sam ovde i osećam se kao svoj na svome, potpuno bezbednim i nikada nisam naišao na bilo kakve provokacije, ni od koga. Krećem se slobodno po Prizrenu, okolnim selima, po prodavnicama i ugostiteljskim objektima. Često srpska javna glasila netačno informišu, što se bezbednosti tiče“, kaže Cvetković.
Naš sagovornik kaže da je jedan od najvećih problema sa kojim se suočavaju povratnici ekonomske prirode, jer je većina njih nezaposlena.
On smatra da u tom smislu izostaje veća podrška institucija Republike Srbije: „Slabo pristiže pomoć, sem jednom godišnje sa nekakvim konzervama i higijenskim sredstvima.“, ističe Zlatko, poznatiji po nadimku „Rudar“. Kako smo saznali od opštinskih zvaničnikana na „Listi za povratak“ za sada se nalazi još sedam lica, koja čekaju da im se pruže osnovni uslovi za njihov boravak.
Nadežda Ristić
Kod porodice Ristić, zatičemo Nadeždu, sedamdeset-trogodišnju ženu pored „Smederevca“, zauzetu spremanjem obroka. U poseti joj je sin Vladimir. Pre nekoliko dana došao je u posetu majci kao i dvojici braće, koji su ovde ostali da žive:
„Oženjen sam i živim u Beogradu. Iako me na neki način privlači moj rodni kraj, mislim da ovde nema adekvatnih uslova koji bi mi pružili mogućnosti i pobudili moj san za povratak“, kaže ovaj Beograđanin.
Ristići žive u kući koja je, pored njihove stare i oronule, izgrađena nova sredstvima Nemačke donatorske organizacije „ASB“, ali ističe da je kuća urađena nekvalitetno, izolacija je slaba, pa se mnogo troši na grejanje. Inače, redovno dobijaju socijalnu pomoć iz Republike Srbije, pa tako i uz majčinu kosovsku penziju nekako preživljavaju.
Sastanak Dojničana sa opštinskim zvaničnicima
Da su mnogi ovdašnji Srbi zainteresovani za povratak, uverili smo se nedavno i to na sastanku koji su održali sa predstavnicima grada, UNHCR-a, kao i Kancelarije za povratak. Dvadesetak Dojničana je izrazilo želju za grupnim, organizovanim povratkom, te su i potpisali zahteve ispred ovih zvaničnika. Diskutovalo se o uslovima povratka u njihovom rodnom selu, ali su kao zahtev naveli i susret sa meštanima, njihovim susedima, iz bošnjačkih sela; Grnčare, Novo Selo i Skorobišta radi dobijanja njihove podrške.
Domaćica Vesna Spasic daje kolač slavarima u selu Vrbicane
Šef Kancelarije za povratak Ajradin Alija predložio je povratak u grupama od po pet porodica. Njihov povratak će podržati „IOM“ u okviru REK, “Održivog povratka i integraciju raseljenih lica u Prizrenu”.
Ovim projektom predvidjeno je da ova kancelarija uz pomoć svojih partnera (Ministarstva za povratak, Opštine Prizren, IOM-a, Danskog saveta za izbeglice, domaćih i inostranih donatora) izgraditi porodične kuće, dodeliti humanitarne pakete i svakom povratniku po 2000 eura za otpočinjane porodičnih biznisa.
Zamenica predsednika Opštine Prizren za zajednice – Memnuna Ajdini je preporučila da se Dojničani počnu organizovano vraćati i rešavati svoje probleme. Ona je kazala da je opština posvećena povratku, ali da je proces otežan: „Iako po svim zakonima i po ustavu Kosova manjine imaju prava koja su jako dobro definisana, na žalost ne sprovode se u praksi“.
Igbala Rama službenica Kancelarije za povratak i zajednice, kaže da je proces povratka podržan na opštinskom nivou, kao i od svih međunarodnih organizacija koje deluju na Kosovu.
Jedan od povratnika, profesor u penziji – Petar Stojković ističe da bi najpre poželjno bilo da se stekne poverenje među komšijama, to jest među žiteljima Novog Sela, Grnčara i Skorobište. Po njemu bi njihova podrška bila od značaja, prvenstveno za rešavanje zajedničke infrastrukture.
„Ko nije bio van svoje kuće, taj ne poznaje snagu želje za svoju rodnu grudu“, kaže profesor Stojković. Na ovom sastanku je Dojničanin Vladimir Stevanović prisutnima predao spisak nestalih Dojničana, među kojima je i njegov brat Vlastimir.
Službenica Kancelarije za povratak i zajednice Igbala Rama, kaže da postoje finansijska sredstva za povratak u selima Dojnice, Vrbičane i Gornjoj mahali u Gornjem selu u Župi.
“Za sada je bitno da sredstva ima i smatram da ćemo uspešno realizovati ovaj projekat. Ove godine je pristiglo 153 zahteva koji će se razmatrati u 2019. godini u okviru postojeće grupe, koja je upravo nastala za stvarnu održivost povratnika”, obećala je Rama.
Članak je nastao u okviru projekta “Razvoj istraživačkog novinarstva kod novinara koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu”. Ovaj grant je finansiran od projekta ‘Podrška Luksemburga za civilno društvo na Kosovu’, koji finansira Vlada Velikog Vojvodstva Luksemburga i upravlja Kosovska Fondacija za Civilno Društvo(KCSF). Sadržaj i iznesene preporuke ne predstavljaju zvanični stav Vlade Velikog Vojvodstva Luksemburga i Kosovske Fondacije za Civilno Društvo (KCSF). Članak je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja stavove Crno belog sveta.
