Društvene mreže, Twitter pogotovo, štagod se o tome mislilo, po proverljivom uverenju ovog što ovo piše, tanak su dokaz raspoloženja u javnom mnjenju, još tanji u (političkoj) javnosti. Ali, uprkos tome, mogu biti indikator nekih kretanja, ako se analiziraju uz dobru rezervu, kakva je iznesena u prvoj rečenici. I uz prisustvo duha. S tim duhom i počinjemo…
Proteklih dana je nekoliko pripadnika ogromne botovske zajednice, koju neguju vlast i Srpska napredna stranka, “emitovalo” istovetne tvitove, “sličnovetne” hiljadama amandmana vladajućih poslanika u Narodnoj skupštini Srbije u opstrukciji opozicionih diskutanata. Tvitovi su, s razlogom, izazvali sprdnju “demokratske”, “trezvene” i “civilizovane” Tw-zajednice: zalagali su se protiv “statusa skvo” za Kosovo.
Uzgred, srpski bo(t/k)luk je tada naseo i na anketu da (li) treba ustati protiv ideje da srpska deca uče arapske brojeve!? (Baš kad je predsednik, na “poluotvaranju” nekog mosta pred ambasadorkom Kine, čiji ga je predsednik dva-tri dana pre “poluzagrlio”, izjavio da će učiniti sve da se u školama u Srbiji kineski uči – i obavezno, i fakultativno.) Zato je efektno delovala dosetka-odgovor “statusskvoovcima” da su verovatno mislili na položaj indijanskih žena u rezervatima. U SAD-u, koje su, opet, među botovima i u tabloidima red “mrske”, red “spasiteljske”.
Od statusa quo do svršenog čina
Izvan svake zafrkancije, kosovski dijalog, trenutno naoko u potpunoj blokadi, uveliko je tangiran dilemom “status quo”, ili “sveobuhvatni dogovor”, položaj građana, posebno Srba, posebno u enklavama, asocira na pomenute rezervate. A rešenja izgleda nisu na vidiku, ili se, pak, traže u javnosti nedokučivim pravcima. Pritom nad dilemom dogovor ili postojeće stanje poslednjih meseci opasno se nadvija treća mogućnost – fait accompli. Svršen čin.
Mantra vlasti o pogubnosti “statusa quo” nije se toliko razvila usled procene neodrživosti zatečenog stanja, koliko da bi se u eri najavljenog, mrljavo i sporadično vođenog, pa zato gotovo i nepostojećeg “unutrašnjeg dijaloga”, napravila suprotnost u odnosu na nadobudna rešenja koja je sama predlagala. Od onih parafiranih i potpisanih u Briselskom sporazumu, pa do onih o razgraničenju.
Elementi pojačane kampanje u ovom smeru, uz bezobrazno nipodaštavanje drugačijih gledišta, usledili su posebno posle Programa/platforme “30 tačaka”, koji je u početku građanskih protesta užurbano iznedrila koalicija Savez za Srbiju. Čak i šturo pozivanje na Ustav i Rezoluciju 1244 u ovom programu svrstalo je njegove nosioce u “neprijatelje” briselskog dijaloga. Upravo volšebano, jer su se i “dijalogičari” u načelu pozivali na ova akta.
Debakl ‘postrojavanja balkanluka’
Da se ta kampanja održi do blama štancovanja tvitova o stanju “skvo” možebiti doprinelo je i nedavno stvaranje “s vrha naniže” nove partije unutar Saveza za Srbiju, kad je Dragan Đilas, dotad njegov inokosni inicijator, proglasio osnivanje svoje Stranke slobode i pravde. Uz nekoliko levih programskih načela, zanimljivih do kontroverznosti, o ekonomiji koja ne prezire državna preduzeća s jakom socijalnom funkcijom, SSP se opredelila i za neobičan i, možda, nemoguć pristup Kosovu. Okosnica ideje su rezolucije o pomirenju, koje bi usvojile skupštine Kosova i Srbije, a koje bi u (nedoglednoj praksi i još nedoglednijoj budućnosti) poboljšale život ljudi kroz privrednu, trgovinsku, kulturnu i drugu saradnju. Nezavisno od statusnih pitanja.
Takva plemenita ideja u ovom trenutku se doima kao čist ni u čemu neutemeljen idealizam. Ali, ona podseća i na to da je pomirenje potpuno zapostavljeno u višedecenijskom pristupu politika Beograda “najskupljem srpskom problemu”. (Jer, na terenu privrede, međunarodnih materijalnih obaveza iz zajmova bivše zemlje i u mnogo čemu drugom, nerešen problem je realno mnogo skuplji od nacionalromantičarske zanosne metafore o “najskupljoj reči”.) Međutim, sa stanovišta realpolitike, preko potrebno pomirenje ne može da visi u vazduhu bez oslonca političkog procesa, uz zanemarivanje zatečenog stanja, ili zamrznuti konflikt, i s nivoom dosad načetih ili rešenih problema. I u onom što se smatra statusnim ili pitanjima tehničkih pregovora. Jer, čak i da je poverenje-pomirenje stvar dobre (političke) volje, ona umnogome zavisi od ishoda ovih drugih, a oni, pa i volja, od prvih.
Sve pomenuto, čini se, sada, posle debakla “postrojavanja balkanluka” uz Angelu Merkel i Emanuela Makrona (i, naravno, Federiku Mogerini) u Berlinu, dodatno je iskomplikovano. Na momente, uz ovdašnje nadobudno naplakivanje Aleksandra Vučića (u njegovom slučaju nije contradictio), izgleda i beznadežno. Najpre, u nagvaždanjima o famoznom “status quo” Srbija se generalno nije suočila sa činjenicom da je on godinama progresivno napredovao u korist jačanja pozicija prištinske strane. Uprošćeno, jedan je status quo bio po usvajanju Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244, drugi po proglašenju nezavisnosti, a ko zna koji je sada sa taksama, zahtevnom skupštinskom rezolucijom o poziciji Kosova u briselskom dijalogu i pregovorima o statusu. Pa, konačno, i posle skorašnje najave rezolucije o uspostavljanju suda za “zločine Srbije” na Kosovu.
Sačekajmo Vučićevo bolje sutra
Posle Berlina poslednja reč srpske vlasti, odnosno još uvek demijurški violentnog Vučića, protumačena je kao kapitulantska. Jer, on je, da uprostimo, optužujući “narod” i opoziciju za nerazumevanje njegovog predloga rešenja Kosova, koji nije ni izneo, zapretio da će stoga ono biti potpuno priznato na celini sadašnje teritorije. I to uz pomoć Rade Trajković i Angele Merkel, mračnih svetskih sila i dobro plaćenih agentura što u svoje mreže usisavaju i medije na severu Kosova. Razmere enormne štete zbog odbacivanja hrabrih predloga “njegove vladavine” Srbija će, kaže, uvideti za koju deceniju. Dok mogućnost “osvete” Prištini najavljuje u kraćem roku, kroz kontramere na njene neodustajne takse i druge ofanzive.
Istovremeno sa ovim pretnjama, Vučićevi koalicionaši veruju u nastavak dijaloga, a samoproglašeni glavni “saborac” i ministar vojni Aleksandar Vulin žestoko “naduvava balone” o “tvrdom razgraničenju sa Šiptarima”. Takođe, i kroz osvrte i razumnijih analitičara, počela je da se pomalja teza da “razgraničenje” može da znači i – u sadašnjim granicama, uz neke dodatne međunarodnopravne “marifetluke” o dvojnim statusima “dvaju (zaleđenih) pregovarača”.
Prigovori Vučiću za nesposobnost u dijalogu tiču se i toga što se pristalo ili insistiralo na podizanju nivoa pregovarača na predsednički, samim tim i statusni, a da je prepotentno napušten onaj životno važniji – tehnički o konkretnim i praktičnim pitanjima (su)života na Kosovu. Realno zbunjeni posmatrači ukazuju na “kakofoniju” protivrečnih stavova koje lansira predsednik i unutar jednih te istih izjava, ali veruju da je to i dalje priprema terena za podršku budućim odlukama u javnosti.
Cilj opravdava sredstvo/pregovarača
Sličan je stav i ovog autora, s dodatkom da Vučić čini sve da njemu naklonjena javnost može, ako zatreba, da bilo kakav predlog shvati kao “status quo”, a i bilo kakvo rešenje “uzme da smatra” kao poželjan dogovor. Tako šta bi, međutim, imalo smisla ako se pokaže tačnim, kako se još spekuliše, da u senci, iza dvojca briselskih “pregovarača-prenemagača”, neki ozbiljni timovi pripremaju rešenja kojim će ih privoleti. A da oni sa manjom ili većom štetom po sebe to obrazlože svojim javnostima.
Najžešći oponenti, dotle, govore o veleizdaji, robiji, ali i o neuračunljivosti glavnog srpskog pregovarača. Na osnovu mnogih, posebno poslednjih izjava, ni ovo poslednje ne treba isključiti kao – faktor pregovora. Koliko to uviđaju evropski i svetski posrednici, veliko je pitanje. Ali, čini se da i dalje važi – cilj opravdava sredstvo/pregovarača.
Šta ćemo, na kraju, sa naslovom? U srpske “gubitke” u briselskom procesu, već davno, posle nepravednih taksi posebno, ubraja se i nestanak zajednice srpskih opština iz njegove agende. Ali, nije to ono što asocira na “indijanske rezervate”. Već ono što je nedavno odlično rekla koleginica, koja se s pravom prepoznala kao “agenturni novinar” sa severa Kosova. Bez citata, samo utisak: ona živi u dvostruko nesigurnoj, neuspostavljenoj, nedovršenoj, odbegloj i klanovskoj nepravnoj državi. “Supokrajinci”, Albanci, ipak, samo u jednoj takvoj.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
