“Ima jedan jednostavan lakmus test: šta ti, čoveče, koji kosovske Albance nazivaš Šiptarima misliš o kosovskim Albancima?” – ovo test-pitanje nudi pisac Vladimir Arsenijević svima u Srbiji koji se navodno iščuđavaju što su Albanci sa Kosova uvređeni što ih Srbi zovu ‘Šiptarima’, kad i sami sebe tako nazivaju.
I odmah daje odgovor:
“Ako nađete u zemlji Srbiji nekoga ko je u stanju da neutralno, ili, ne daj Bože, pozitivno progovori o kosovskim Albancima, a da ih istovremeno zove Šiptarima, to će biti jedan fenomen, ali ja mislim da on ne postoji”, kaže Arsenijević.
“Najavu tužbe protiv mene zbog toga što Albance s Kosova i Metohije nazivam Šiptarima, tumačim kao nastavak zabrane odlaska u Jasenovac ili na prostor Kosova. Srbi koji ne ćute – moraju biti ućutkani. Shvatiću tužbu kao kompliment za doslednost i upornu borbu za istinu”, rekao je Vulin za “Večernje novosti”.
Tako je reagovao na izjavu koju je predsednik Nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine u Srbiji Ragmi Mustafa 3. maja dao za Radio Slobodna Evropa (RSE) da razmišljaju o tužbi, jer “Vulin koristi uvredljiv termin ‘Šiptari’ i time omalovažava Albance i stavlja ih u grupu drugorazrednih građana”.
Vulin je, naime, dan ranije izjavio da je “za što hitnije i što sigurnije razgraničenje sa Šiptarima” kao rešenje kosovskog pitanja.
“To je tremin koji Šiptari koriste sami za sebe i ne znam zašto bi bio uvredljiv”, rekao je Vulin i dodao: “Šiptar je termin koji označava Albance s Kosova i pokazuje da se ne misli na Albance koji žive u centralnoj Srbiji ili u Albaniji i ne znam šta je tu sporno”.
A kada i kako se naziv ‘Šiptar’ javlja u srpskoj i jugoslovenskoj, pa ponovo srpskoj političkoj i pravnoj terminologiji, odnosno, kada zadobija pežorativnu konotaciju?
U najdužem periodu moderne istorije, poslednjih 150 godina, pripadnici albanske nacije označavani su terminom Arbanasi koji je, u suštini, bio vrednosno neutralan. Postojao je i naziv ‘Arnaut’ ili ‘Arnautin’, primljen od Turaka, ali je s prestankom otomanske vlasti u drugoj polovini XIX veka malo po malo nestajao, tim pre što je bio dobio donekle pogrdni smisao, kaže za RSE istoričar Srđan Milošević, predsednik Centra za istorijske studije i dijalog.
“Kada se želelo istaći to neprijateljstvo, više je u tom periodu korišćen izraz ‘Arnaut’ ili ‘Arnautin’, tako da su to bila dva pojma koja su u najdužem periodu funkcionisala, a potom, sa nastankom nezavisne albanske države 1912., zvaničan naziv države je bio Albanija, ali se u srpskom jeziku često koristio i izraz ‘Arbanija’, što je upućivalo na nazive ‘Arbanci’ ili ‘Arbanasi'”, kaže Milošević.
I tokom perioda stare Kraljevine Jugoslavije, i u prvoj četvrtini veka komunističke Jugoslavije, naziv “Šiptari” označavao je Albance van države Albanije koji su živeli u granicama Jugoslavije.
“Naziv ‘Šiptari’ koji je u Jugoslaviji upotrebljavan posle Drugog svetskog rata nije imao nikakvu negativnu konotaciju. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je bio u poseti Kosovu i (tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz) Tito je koristio taj izraz, premda je od tog perioda već počelo da se probija kao norma političke korektnosti pojam ‘Albanci'”, kaže naš sagovornik.
“Tek krajem osamdesetih godina prošlog veka kada su na Kosovu izbili prvi nemiri, i pogotovo tokom nacionalističkog perioda vladavine Slobodana Miloševića, raspada zajedničke države i ratova, termin ‘Šiptari’, koji se odnosi na kosovske, ali ne i na Albance iz Albanije, puni se antialbanskim šovinističkim nabojem i to postaje gotovo isključivi način na koji u Srbiji označavaju kosovske Albance”, navodi Srđan Milošević.
Kosovski sociolog, profesor Ismailj Hasani, kaže da se kao Albanac oseća uvređeno prilikom upotrebe termina ‘Šiptar’ zato što se on u većini slučajeva upotrebljava za razlikovanje Albanaca na Kosovu.
“Oni su se zvali ‘Šiptari’ kao poslušni, kao dvrorezači, ćumurdžije koji su radili, jer su bili prinuđeni da rade, po Beogradu i drugim gradovima u Srbiji, u vreme kada su Albanci bili u teškoj ekonomskoj situaciji. S druge strane, ta pogrdna reč upotrebljava se za razlikovanje Albanaca na Kosovu i Albanaca u Albaniji”, kaže Hasani.
Hasani dodaje da budući da je Balkan – Balkan, i na Kosovu se upotrebljava pogrdna reč za Srbe – Ška, što, kako kaže, nije u redu, ali se taj termin vremenom prestaje upotrebljavati.
“Mi smo duže vreme živeli pod tom stigmom, duže vreme smo bili ne samo administrativno i politički pod tutorstvom Srbije, nego je vršen i proces akulturacije albanskog stanovništva na Kosovu da bi se napravila razlika između Albanaca na Kosovu i Albanaca u Albaniji, odnosno Albanaca koji žive u pet balkanskih zamalja – Crnoj Gori, južnoj Srbiji, Albanci u južnoj Italiji i Albanci u Makedoniji”.
Hasani kaže da u srpskom jeziku postoji slovo “ć”, i da srpska zajednica ukoliko baš želi, umesto ‘Šiptar’ može da upotrebi termin ‘Šćiptar’, kako inače Albanci nazivaju sebe na albanskom, a što je sinonim etničkog entiteta Albanaca.
“Albanci na Balkanu se ne razlikuju ni po poreklu, zato što su zajedničkog porekla. Drugo je što je istorija tokom ratnih događaja s vremena na vreme podelila albansko stanovništvo u pet zemalja na Balkanu. Međutim, u smislu onoga što je kulturni i etnički entitet, krvno srodstvo, Albanci su jedan i jedno”, zaključuje Hasani.
Oni u Srbiji koji koriste pežorativni termin “Šiptari” imaju objašnjenje da u tome nema nikakve uvrede jer da Albanci sami sebe tako nazivaju. Zašto onda “Šiptarima” ne zovu i Albance iz Albanije koji, takođe, sebe tako nazivaju?
Istoričarka Branka Prpa na to pitanje nudi kratak odgovor:
“To je rasprava s rasizmom, kad krenete u tu vrstu logičkih pitanja. Uopšte nije bitno ko sebe kako naziva, bitno je da je to pežorativan pojam.”
Srpski političari i ne mali broj građana ipak su pravili razliku između odnosa prema Albancima iz Albanije i Albancima sa Kosova, što suštinski i objašnjava odsustvo uvredljive konotacije u označavanju prvih, ali ne i drugih, konstatuje Prpa i otkriva pozadinu te razlike.
“To je zato što je u političkoj svesti i političkoj praksi u poslednjih sto godina Albanija bila nacionalna država albanskog naroda, i nije imala nikakve veze sa Kraljevinom Srbijom, pa obema Jugoslavijama, pa onda ponovo sa Srbijom. Dakle, tu je jasna distinkcija između država, ali Kosovo u svesti i političkoj praksi ima potpuno drugi status. Za njih je to narod koji je, zapravo, u kategoriji građana drugog reda. Zato se za građane drugog reda upotrebljava druga politička terminologija. Dakle, (kosovski) Albanci se stalno nalaze pod posebnim režimom u proteklih sto godina. Pojam ‘Šiptar’ je samo na površini, a sadržaj je kao ono ‘kaldera vulkana’ – izgleda kao da se samo na površini nešto puši, a ispod more lave koja će eruptirati jednog dana”, ukazuje Branka Prpa.
Odgovarajući na pitanje kada je termin “Šiptari” prvi put postao pežorativan za Albance sa Kosova u Titovoj Jugoslaviji, Fahri Musliu, dugogodišnji dopisnik kosovskih medija iz Beograda, za RSE kaže da je taj naziv postao pežorativan još šezdesetih godina jer je počeo da se zloupotrebljava.
“Nije se čak ni izgovaralo ‘Šiptari’ nego ‘Šiftari’. Sećam se da je meni u to vreme kad sam bio u srednjoj školi počelo da smeta da me tako zovu. Zašto prave tu razliku? Ako sam ja Albanac, onda sam Albanac. Međutim, imali su dežurno pokriće – pa, vi sami sebe nazivate Šiptarima. To je tačno, međutim, svaki jezik ima svoja pravila. Isto to vam je kao kad u Srbiji Nemce nazivaju Švabe. Da li je to naziv za tu naciju? Da li je to pogrdno ili nije pogrdno?
I onda je tadašnje pokrajinsko rukovodstvo Kosova (Fadilj Hodža, Ali Šukrija, Veli Deva, Mahmut Bakali) tražilo od saveznog vrha da se to promeni, ističući da se ne može praviti razlika između Albanaca u Albaniji i Albanaca na Kosovu jer to je naziv za jednu naciju. Naziv ‘Albanci’ tako ulazi kao zvanični naziv za Albance s Kosova u novi ustav 1974. godine. A posle usvajanja, termin ‘Šiptari’ Albanci su posebno snažno osećali kad god bi ga u Srbiji koristili”, kaže Musliu.
On ističe da je srećan što na Kosovu mediji i političari ne upotrebljavaju pogrdne nazive za Srbe – “Škije” ili “Kauri”.
“Škije ili Kauri – to znači ‘nevernici’. Meni je jako drago što te termine na Kosovu niko ne upotrebljava zvanično, nemate to ni u medijima. Bilo je toga posle rata, možda godinu dana, mediji su upotrebljavali te pežorativne nazive za Srbe, međutim, to je prestalo već davno.”
Na drugoj strani, Vladimir Arsenijević primećuje da čovek u Srbiji ni u kom slučaju neće zapasti u nevolju ako o kosovskim Albancima govori negativno.
“Kod nas ćete više imati problema ako, recimo, o kosovskim Albancima na ulici, u autobusu ili negde gde drugi ljudi mogu da vas čuju – govorite pozitivno nego ako govorite stvari koje bi u nekim zemljama mogle da vas odvedu u zatvor, jer će vam ovde to doneti jedno apsolutno priznanje da ste onoliko Srbin koliko mrzite kosovske Albance”, primećuje Arsenijević.
Podsetimo, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković još pet godina donela je mišljenje da su tabloidi “Informer” i “Telegraf” prekršili Zakon o zabrani diskriminacije jer su Albance nazivali “Šiptari”. Navela je da je nazivanje albanskog naroda Šiptarima pogrdno i da vređa pripadnike te nacionalnosti.
Postoji i presuda Apelacionog suda iz decembra prošle godine u sporu tadašnje čelnice Inicijative mladih za ljudska prava Anite Mitić protiv izdavača tabloidaInformer i njegovog glavnog uredika Dragana J. Vučićevića, u kojoj se navodi da se termin ‘Šiptar’ smatra politički nekorektnim i uvredljivim sadržajem u srpskom jeziku za pripadnike albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu.
I Ustav Srbije pripadnike albanskog naroda na Kosovu označava kao kosovske Albance.
