Ermalj Haziri zabrinuto juri hodnicima neurohirurgije Univerzitetsko-kliničkog centra Kosova. On sređuje dokumentaciju za izlazak iz bolnice njegove mame Ginere, koja je 15. februara od posledice pada sa visine imala frakturu lobanje i krvarenje na mozgu.
Nakon operacije, više od mesec dana bila je na intenzivnoj nezi, a potom pet dana na neurohirurgiji. Ginera (52) prepoznaje svoju porodicu ali još uvek ne može da uspostavi verbalnu komunikaciju. Slabo pokreće noge i ruke i trenutno je nepokretna. U otpusnoj listi upućena je na rehabilitacioni tretman, i na konsultacije sa fizijatrom i logopedom. Ali, Ginera ide kući.
“Došao sam da uzmem mamu. Pustili su je da je vodimo kući. Ovde ne može da ostane duže jer kažu da nemaju uslova. Rekli su nam da je vodimo kući radi rehabilitacije, a u nedostatku rehabilitacionog centra na Kosovu za one koji su pretrpeli ovakve traume. Rekli su nam da mi moramo da osiguramo fizioterapeuta i logopeda. I za mamin izlazak iz bolnice morali smo privatno da osiguramo transport”, ispričao nam je Ermalj.
Kosovo je među retkim zemljama u Evropi koja još uvek nema rehabilitacioni centar za pacijente ili centar za palijativnu negu.
Direktor klinike za neurohirurgiju profesor dr Arsim Morina kaže da je ovakva situacija za žaljenje, a da se to tiče zdravstvenih razvojnih politika, odnosno Ministarstva zdravlja.
“Nakon operacije obično pacijente jedno duže vreme zadržimo ovde na klinici. Ali, zna se da smo i ovde ograničeni i da to ne može da traje. Kada pacijenti malo dođu k sebi, onda ih pustimo na kućno lečenje a kako bi se onda privatno lečili u nekom rehabilitacionom centru”, kaže Morina.
On podseća da su u bivšoj Jugoslaviji svaka republika i obe pokrajine morale da imaju svoje rehabilitacione centre. Na Kosovu je to bila Pećka banja, ali ona više ne funkcioniše u državnom sistemu.
Danas, zbog nedostatka jedne takve javne ustanove, pacijenti na Kosovu su primorani da lečenje nastave privatno. U slučaju da porodica nema finansijskih mogućnosti, lečenje se nastavlja kod kuće, uz pomoć ukućana.
Iz Ministarstva zdravlja u pismenom odgovoru za RSE o tome kada će Kosovo dobiti nacionalni rehabilitacioni centar navode da je to ministarstvo u procesu razmatranja potreba ili novih investicija, zajedno sa stručnjacima Evropske komisije “a u cilju definisanja velikih projekata u budućnosti”. Oni dodaju da pri javnim zdravstvenim institucijama postoje usluge za fizijatriju i logopediju, dok Ministarstvo u saradnji sa Univerzitetskom bolničkom i kliničkom službom radi na tome da se te usluge osnaže i u regionalnim bolnicama, kako pacijenti ne bi morali u Prištinu na lečenje.
U šestočlanoj porodici Haziri osim oca niko ne radi. Ermalj razmišlja šta i kako dalje.
“Finansijskih poteškoća će biti, ali moramo da se snađemo”, kaže on.
Samo tokom lečenja njegove mame na intenzivnoj nezi porodica je dnevno morala da izdvaja u proseku oko 50 eura za lekove.
“Nije u pitanju samo rehabilitacioni centar. Ovde nema ni uslova, ni lekova, ništa”, kaže Ginerin suprug Faton.
Pored toga, država građanima ne pruža ni zdravstveno osiguranje. Zakon o zdravstvenom osiguranju usvojen je 2014, ali još ne sprovodi. Pristup javnom zdravstvu je besplatan, ali to važi za samo osnovne potrebe.
Prema poslednjem Izveštaju o napretku Evropske komisije, oko 30 odsto kosovskog stanovništva nije u mogućnosti da dobije zdravstvene usluge zbog ekstremnog siromaštva. Isti izveštaj ukazuje i na nizak budžet koji se izdvaja za zdravstvo.
Osim javnih zdravstvenih institucija, zdravstvena nega se pruža i u privatnim, kojih je više od 1.000.
