Strategija razvoja turizma u Srbiji daje ozbiljne rezultate. Broj stranaca koji posećuju našu lepu zemlju raste iz godine u godinu, broj noćenja se konstantno povećava, a državni organi čine sve da Srbiju učine privlačnom destinacijom za građane drugih zemalja. U tu sveobuhvatnu akciju uključio se i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović.
Da bi turisti masovno pohrlili u neku zemlju neophodno je da se u njoj osećaju bezbedno, a upravo to je resor našeg ministra policije. Svoj doprinos razvoju turizma ministar Stefanović je nehotice otkrio, objašnjavajući otkuda zabrinjavajuće veliki broj mafijaških ubistava u Srbiji, pogotovo u Beogradu. Statistike su zaista porazne, od 2014. godine do danas u Srbiji je izvršeno 98 ubistava u obračunima kriminalnih klanova, a od toga je rešeno samo osam slučajeva. Stefanović je tu neveselu situaciju pokušao da minimizira, nastojeći da crnu stvarnost naslika veselijim bojama, pa mu je izletela sledeća izjava: “Hoću da istaknem da su to stvari koje nisu često vezane samo za Srbiju – često kriminalci koji postoje u regionu i često su izvršioci, nalogodavci van našeg regiona. Zašto se opredeljuju nekada da izvrše krivična dela u našoj zemlji? Zato što se ti kriminalci kriju u Srbiji, dolaze u Srbiju da beže od situacija u manjim državama”.
Bezbedna zona za kriminalce
Dakle, problem je u kriminalcima koji u Srbiju dolaze da bi se sakrili. Da nema njih, ne bi bilo ni silnih ubistava po beogradskim ulicama. A zašto mafijaši dolaze baš u Srbiju da potraže utočište? Pa zato što se u Srbiji osećaju bezbedno, drugog objašnjenja nema. Nisu mafijaši budale, znaju vrlo dobro na kojoj destinaciji mogu da se opuste. Nisu se ni nacisti onomad skrivali u Izraelu, nego u Argentini, išli su tamo gde im je bezbednost zagarantovana.
Srbija je sigurna kuća za kriminalce, neka vrsta azila, zona u kojoj se osećaju bezbedno, kao svoji na svome. Dođu ljudi lepo da se sakriju na sigurnom, pošto im je glava ionako u torbi. Jedina opasnost im preti od suparničkih klanova, a od srpskih organa gonjenja nemaju razloga da se plaše, o čemu rečito govori i navedena statistika nerešenih mafijaških ubistava.
Javnost je do sada mogla samo da sluti kakvo je pravo stanje stvari kad je u pitanju nemoć ili odsustvo volje državnih organa da se obračunaju sa organizovanim kriminalom, a sad nam je nadležni ministar objasnio do koje smo dubine propasti stigli. Naši državni zvaničnici navikli su nas na najrazličitije ludorije, nema te bedastoće koju oni nisu u stanju da izjave, ali čak i takvim okolnostima kad se od političara mogu očekivati najneverovatniji iskazi, reči ministra policije izazivaju čuđenje i nevericu.
Ministar unutrašnjih poslova, čovek koji je zadužen da vodi borbu protiv kriminala i brine o bezbednosti građana koji plaćaju i njega i sve zaposlene u njegovom resoru – mrtav hladan obznani da je Srbija najpoželjnija destinacija za skrivanje teških kriminalaca. Da je neko od lidera opozicije ili neko od javnih ličnosti kritički nastrojenih prema vlastima izjavio kako mafijaši dolaze u Srbiju da se sakriju, kako našu zemlju doživljavaju kao bezbednu teritoriju – ni Sava ni Dunav ne bi mogli da ga operu. Odmah bi skočili režimski mediji i proglasili takvu izjavu za čistu klevetu, napad na Srbiju i izraz patološke mržnje prema Vučiću. Autor takve izjave bio bi proglašen za izdajnika, lopova, moralnu nakazu, mrzitelja Srbije, čoveka koji šuruje sa našim neprijateljima, lažova i kriminalca. Sreća da je Stefanović visoki funkcioner Srpske napredne stranke i ministar, pa neće doživeti razapinjanje po tabloidima zbog svog neopreznog trenutka iskrenosti.
Sud dokazao da ministar nije glup
I ranije smo slutili da se Stefanović ne bavi previše svojim poslom, a sad smo dobili potvrdu svojih crnih slutnji, i to sa najvišeg mesta, iz najpouzdanijeg izvora – od samog ministra. Stefanoviću se ne može ni zameriti što se ne bavi previše borbom protiv kriminalnih klanova. Kad će da stigne pored drugih brojnih obaveza? Dok prebroji opozicione demonstrante komplikovanom matematičkom metodom sabiranja, dok izračuna koliko protestanata obučenih u zimske jakne može da stane na metar kvadratni tokom šetnje, dok ospe redovnu dnevnu salvu mržnje na mrske opozicione lidere, dok sroči redovni panegirik Vučiću – očas prođe dan. Za borbu protiv organizovanog kriminala jednostavno ne ostaje vremena, nije ni Stefanović natčovek, ne treba od njega zahtevati nemoguće.
Izjavu kojom je Srbiju proglasio poželjnom destinacijom za kriminalce koji žele da se sakriju, kojom je praktično pozvao sve odmetnike od zakona koji nisu bili upoznati s ovom činjenicom da turistički posete Srbiju i tu se odomaće – najlakše bi bilo otpisati na Stefanovićevu glupost. Samo kad to ne bi bilo kažnjivo po zakonu. Naime, Stefanović je valjda jedini građanin Srbije koji ima napismeno, crno na belo, dokaz da nije glup. Ministar je ponosni vlasnik sudske presude koja veli da je Vesna Pešić u tekstu „Dosoljavanje“ objavljenom na Peščaniku uvredila i omalovažavala Stefanovića. U tom tekstu Pešić je, između ostalog, napisala i sledeće inkriminišuće rečenice: “Jedino je glupost ministra policije Nebojše Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva. Do sada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji”.
Viši sud u Beogradu utvrdio je da se radi o povredi ugleda i časti, što znači da ministar Stefanović nije glup. Zato ministru ne treba spočitati pomanjkanje inteligencije, već pre višak bezazlenosti, naivnosti i neopreznosti. Ili prosto patriotsku želju da u Srbiju privuče što veći broj stranih turista, pa makar ti turisti bili i ovejani kriminalci, ubice i narko-dileri. Da parafraziramo narodnu poslovicu, novcu stranih turista se u poreklo ne gleda.
Skrivanje ratnih zločinaca
U nekoj pristojnijoj zemlji Stefanovićev ispad bi bio dovoljan razlog za ostavku, ali u nekoj pristojnijoj zemlji ne bi ni bilo na desetine nerešenih mafijaških ubistava, a ni Stefanović ne bi bio ministar. U mafijaškim obračunima stradaju i žrtve koje se na bave kriminalom, poput advokata Dragoslava Ognjanovića koji je branio Luku Bojovića; ponekad stradaju i članovi porodica kriminalaca, a stradaju ili bivaju povređeni i obični građani koji nemaju ama baš nikakve veze s kriminalcima, slučajni prolaznici koji su se zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Kako stoje stvari, u Srbiji svako vreme i mesto vrlo lako mogu da postanu pogrešni, jer se mafijaši obračunavaju nasred ulice ili po kafićima, i to usred bela dana. A zašto i ne bi kad se u Srbiji osećaju bezbedno? Daleko smo mi od pristojne zemlje, a sa ovakvim ministrima kao što je Stefanović ta razdaljina svakog dana postaje sve veća.
Zaista je zastrašujuće čuti od ministra policije da kriminalci dolaze u Srbiju kako bi se sakrili. Pod uslovom da zaboravimo ko se sve u Srbiji krio prethodnih decenija. Nije Srbija sigurna kuća samo za obične ubice i trgovce drogom, već i za mnogo opasnije zlikovce. U Srbiji su se godinama krili Ratko Mladić i Radovan Karadžić, zločinci pored kojih ovi obični kriminalci deluju kao nestašna derlad. Država Srbija je i kasnije nastavila sa praksom skrivanja zločinaca, pa su tako srpski sudovi uporni odbijali da izruče radikalsku trojku Haškom tribunalu. Danas se u Srbiji krije ubica tuzlanske mladosti Novak Đukić. I ne samo što se krije, već država njegovom pravnom timu stavlja na raspologanje sva sredstva kako bi negirali Đukićevu krivicu, falsifikovali prošlost i proglasili žrtve krivim za sopstvenu smrt.
Da ne pominjemo ko zna koliko onih koji su učestvovali u stvaranju masovnih grobnica, u pokoljima i pljački, u silnim ratnim zločinima. Razmere udruženog zločinačkog poduhvata bile su ogromne, a samo je mali deo krivaca priveden pravdi. Kao što je pre neku godinu rekla tadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović: „Većina zločinaca su još uvek slobodni ljudi koji danas žive u uverenju da se zločin isplati i da su postupali u interesu države i svog naroda”. Ako se već mnogobrojni ratni zločinci osećaju sigurno u Srbiji, zašto se tako ne bi osećala i sitna mafijaška boranija?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
