Govoreći protiv ideje etničkog razgraničenja naveo je da je krajnja konsekvenca te ideje to da ljudi ne mogu da žive sa onim zajednicama sa kojima su u konfliktu.
„Ali kad jednom počnete tako, onda ćete se morati izolovati iz društva – Albanci bi morali da naprave neki sanitarni koridor da ne bi morali komunicaraju sa drugim ljudima, a i Srbi moraju da imaju taj svoj sanitarni koridor“, kaže Suroi.
Osim što se razgraničenje ne može funkcionalo izvesti, postavio je i pitanje razumevanja takve logike, jer je to protiv, kako kaže, onoga što je naratcija za srpski narod, a to je njegov kosovski mit, na kojem je srpski narod odrastao i gradio svoju državu, podseća Suroi.
„Kosovski mit je veoma bitan za srpski narod. Dečani, Gračanica – to je deo načina na koji je srpski narod došao do svog romantičnog perioda i na osnovu toga i stvaranja ideje o državi – Kakav će efekat onda to razgraničenje između Srba i Albanaca proizvesti? Nastavak tog mita? Ili se Srbija odriče tog mita? Ja ne mogu da razumem tu logiku.
Problem je i sa strane kosovskih Albanaca, takođe objašnjava Suroi.
„Jer reći da će odjednom sve će biti bolje ako Kosovo nema Leposavić, Zubin Potok i Zvečan, onda su u osnovi problemi između Srba i Albanaca bili Leposavić i Zubin Potik i Zvečan…Severna Mitrovica…, onda je to zamagljivanje za još jedan ciklus konflikta, jer kada se vidi da to nije rešenje, onda ćemo morati nači još jedno rešenje, još jedno razgraničenje i ulazimo u spiralu nasilja“.
Ne možete razgraničenje funkcionalno da izvedete, a i da možete, onda se odričete svog mita i naroda“, istakao je kosovski publicista.
Ceo ratni sukob u bivšoj Jugoslaviji započeo je onda kada se i započelo sa crtanjem novih linija, podsetio je.
„I kada počnete da crtate nove linije, onda se ujutru probudite i vidite da je vaše selo, vaša kuća na drugoj strani te linije, i dođe autobus da vas pokupi, ako to nećete – onda će se pucati na vas. Pa 20 godina od toga je prošlo“.
Promena paradigme – uspostavljanje saradnje umesto razgraničenja
Smatra da sa druge strane nema potrebe da se „uvlači kolektivni strah među ljude“, a za rešenje srpsko-albanskog spora na Kosovu istiže važnost promene paradigme, odnosno načina rešavanja problema.
„Znate, Ajnštajn je rekao, ako ne možete pronaći rešenje u jednom okviru, vi proširite okvir“.
A proširivanje okvira za rešenje je za prištinskog intelektualca – „ne razgraničenje među nama, već uspostavljanje zajednice i kooperacije“.
„Ne kako crtati granice, već kako praviti granice irelevantnim, a to počne sa saradnjom među ljudima i proširivanjem tržišta“, dodaje.
Slikovito je to takođe objasnio time da umesto da gledamo kako da „komšiji crkne krava“, počne se sa novim pristupom kako da komšiji krava ostane u životu i još oteli.
“Mora se izaći iz paradigme konfrontacije u paradigmu saradnje. Ako vidite kako će Kosovo i Srbija sarađivati, onda ćete lakše naći rešenje nego praviti nove granice”.
Konflikt koji traje i kilavi „dijalog“
Smatra da su razgovori u Briselu vođeni na pogrešan način, da se nije razgovaralo o krucijalnim pitanjima, kao što je da se otkrije subdbina svih nestalih lica – Srba, Roma, Albanaca i svih drugih, ne samo ostaci njihovih tela, već i kako su stradali, a da se razgovaralo i pitanjima poput registarskih tablica u trenutku dok konflikt između dva naroda još uvek traje; pritom, i o pitanju registarskih tablica se razgovaralo pet godina, a problem nije i dalje rešen – što ukazuje na „kilavost“ takvog dijaloga.
Vreme ne može da se vrati unazad, kaže Suroi i dodaje:
„Nove generacije Srba i Albanaca odrasle su u naraciji konflikta i oni mogu da budu jedna nova generacija koja će ući u novi konflokt, a to je apsolutno protiv ljudske prirode. Ljudska priroda nije ta koja bi tražila da konstantno bude u konfliktu, već bi tražila rešenje za taj konflikt“, istakao je, opominjući da mnogo mladih ljudi u regionu kaže u jednom trenutku da im je dosta konflikta i da beže sa Balkana.
Naveo je primer studenata medicine u Prištini, koji paralelno sa studijama uče nemački i beže čim završe fakultet, a da je takva situacija i širom Balkana.
„Otići će tamo, stvoriće porodicu, i biće velikosrbin ili velikoalbanac u petak uveče kad popije neko pivo, ali će biti Nemac preostalih dana i odjednom biće zgranut time da će sva društva biće tu gde su ih ostavili“ – dodaje.
Gazivode – zajednično upravljanje vodnim resursom
O tome da li će Beograd i Priština pronaći kompromis i o konkretnim pitanjima, poput Gazivoda i Trepče, Suroi kaže:
„Ako će ovako kako su počeli neće nikad naći kompromis, jer će se reći – ovo je vaše, ovo je naše itd. Problem nije da li je ovo vaše ili naše, već kako naći zajednički način da to bude produktivno i da bude deo jednog šireg koncepta“.
Podsećajući na to da se deo Gazivoda nalazi na teritoriji centralne Serbije a drugi na Kosovu, kaže da je za njega „lako vidljivo“ to da postoji zajedničko upralvjanje ovim vodnim resursom i da to mora pre svega da bude ekonomski funkcionalno a da se, osim pijaće vode, i za termoelektrane, voda koristi i za navodnjavanje a to ne poznaje etničke granice i segregaciju na to ko je Srbin, Albanac, Turčin, ili neko drugi.
Trepči ne treba kompromis, već proizvodnja
„Što se Trepče tiče, može se još godinama razgovarati o tome ko će kako kontrolisati Trepču, ali je osnovno pitanje kako to uvesti u jedan širi koncept“, navodi.
Ukoliko postoji potreba za reindustrijalizacijom i ukoliko postoji način da se na regionalnom nivou dovedu investitori, onda Treča ima budućnost vezanu za reindustrijalizaciju.
„Trepči ne treba kompromis, Trepči treba proizvodnja i Trepči treba jedan menadžment koji zna to da radi i da se koja god država skloni sa Trepče, bilo koja – subvencionsianje ne pomaže Trepči, jer ona mora da bude kompleks koji će biti vezan za jednu regeneraciju metalske industrije i mora funkcionisati na ekonomski osnovama2, naglasio je Suroi i podsetio na to da sadašnji okvir razgovora nije takav o ovom nekadašnjem gigantu.
„Kosovo i Srbija stalno razgovarajau o teritorijalanosti Trepče, a mora da se razgovara o funkcionalnosti, a to može kada ona bude ekonomski kompleks koji će raditi za jedno šire tržiste“, naglasio je ovaj intelektualac.
Mora se izaći iz paradigme konfrontacije u paradigmu saradnje. Ako vidite kako će Kosovo i Srbija sarađivati, onda ćete lakše naći rešenje nego praviti nove granice
