Ima lekovitih knjiga čije bi čitanje ljudima u Srbiji pomoglo da bolje razumeju svet oko sebe i da shvate zašto su nam se dogodile tolike užasne stvari prethodnih decenija. Sudbina takvih knjiga u našem propalom društvu najčešće je nezavidna, one retko dolaze do šireg čitalačkog kruga, jer najveći deo publike nije zainteresovan za otkrivanje gorkih istina, već radije poseže za sedativima u šarenoj ambalaži, u tvrdom i mekom povezu.
Jedna od takvih knjiga je Istorija jednog Nemca Sebastijana Hafnera objavljena još 2004. godine u izdanju Stylosa i prevodu Živote Filipovića. Pravo ime autora je Rajmund Precel, reč je o nemačkom pravniku i novinaru rođenom 1907. godine koji je bežeći pred nacistima emigrirao u Englesku 1938. Istorija jednog Nemca pisana je u proleće i leto 1939. godine, a objavljena je tek 2000. godine, posthumno, godinu dana nakon smrti njenog autora. Hafner piše svoja sećanja koja pokrivaju period od 1914. do 1933. godine i opisuje stanje duha u Nemačkoj koje je omogućilo dolazak nacista na vlast, atmosferu Hitlerove države iznutra koju je osetio na svojoj koži i detaljno secira stanje svesti nemačkog društva tog doba.
Masovna histerija i svenarodno jedinstvo
Ono što je zapanjujuće i zastrašujuće jeste koliko je ta knjiga danas živa i aktuelna, pogotovo u Srbiji u kojoj već 30-ak godina dominira stanje duha detaljno opisano u Hafnerovim uspomenama. Zapravo, Hafnerov poučak primenljiv je i na druge ekstremne nacionalizme, pokazuje kuda zapravo vodi ta ideologija u svom poslednjem stadijumu – ali najbližu paralelu ima u velikosrpskom nacionalizmu, zbog njegovog ekspanzionističkog karaktera.
Kada je počeo Prvi svetski rat, Hafner je bio sedmogodišnji dečak koji je, prirodno, podlegao sveopštem oduševljenju za rat. On beleži i ko je kriv za takvo stanje stvari. “Kriv je bio – vazduh; anonimno, hiljadustruko primetno okolno raspoloženje, usisna i vučna sila masovnog jedinstva koja bi onom ko bi joj se podao (pa bio on i sedmogodišnji dečak) podarila nečuvene emocije, a onog ko bi joj odoleo skoro ostavila da se uguši u vakuumu pustoši i osame”.
Svako ko je doživeo Miloševićev dolazak na vlast, masovnu histeriju i oduševljenje novim voždom, svenarodno jedinstvo koje je odjednom zavladalo u društvu koje je najzad dočekalo svog mesiju – prepoznaće deo svog iskustva u Hafnerovim rečima. To pogotovo važi za one, tako retke, koji su uspeli da odole sveopštoj euforiji i da se odupru novom kultu ličnosti – takvi najbolje znaju kako izgleda “vakuum pustoši i osame”.
Manjak talenta za individualnu sreću
Na osnovu svog detinjeg iskustva Hafner izvlači dalekosežan zaključak koji će mu tek koju deceniju kasnije biti od neizmerne koristi. On kaže kako je tada primetio čudnu obdarenost svog naroda “da stvara masovne psihoze. (Obdarenost koja možda predstavlja poravnanje za manjak talenta za individualnu sreću)”. Takve pojave još su vidljivije u našim društvima koja su kroz svoju istoriju uvek bila kolektivistička i nikad nisu imala razumevanja za lični život pojedinca, niti za bilo kakvo ozbiljnije ispoljavanje individualizma, pa je i sposobnost za ličnu sreću atrofirala.
Kao što je u jednom intervjuu iz 1990. godine rekao Bogdan Bogdanović (koji je prepoznao sve opasnosti podivljalog nacionalizma odmah posle Osme sednice): “Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljen pojedinac”. A tamo gde je pojedincu uskraćeno pravo na ličnost, preostaje mu samo da se utopi u masu i postane lak plen za svaku masovnu psihozu koja je dirigovana odozgo.
Čari gadosti i zanos zla
Takvo stanje svesti otvorilo je put za Hitlerov dolazak, kako kaže Hafner “tajna uspeha nacionalsocijalizma i jeste baš u tome što je on prizivao nešto što svi Nemci imaju duboko u svojoj prirodi”. Retki su uspeli da se odupru tom zovu i da pruže otpor najmračnijim porivima sopstvene prirode, većina je pristala uz novu doktrinu. Svakakvi su sadržaji bili izmešani u ljudskim dušama koje su na sebe udarile pečat kukastog krsta.
Tu je bila prisutna “fascinantnost upravo sveg odvratnog, glibavog, gnusnog – ako se ono dovede do krajnosti”, “hipnotisanost Hitlerove publike koja je uz sve manje otpore podlegla čari gadosti i zanosu zla”, “pomalo nejasna omama, omama jedinstvom, magnetizam mase”, “resantimanska tupost i inherentno neprijateljstvo prema životu”.
Nije preterano reći da se su slične pojave mogle videti i u Srbiji, tome u prilog govori Miloševićev miting na Ušću, 19. novembra 1988. godine. U govoru koji je održao pred milionskom masom, Milošević je rekao: “Pobedićemo, dakle, bez obzira što se i danas kao nekad protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji, oni van zemlje sa onima u zemlji. Njima poručujemo da uopšte nismo plašljivi i da u svaku bitku ulazimo…”
Na sam pomen bitke i mogućeg ratnog sukoba, masa pada u zanos zla, kreću ovacije, skandiranja, čuje se oduševljeni milionski huk mase koji zvuči preteće i jezivo. A potom Milošević završava rečenicu: “Da u svaku bitku ulazimo sa namerom da je dobijemo”, na sveopšte oduševljenje mitingaša palih u ratnički amok, opčinjenih čarima gadosti.
Ujedinjen narod spreman na sve
Prihvatanje nacionalsocijalizma Hafner vidi kao “milionski simultani individualni nervni slom” koji se dogodio u mnogobrojnim individuama. “Rezultat tog mnogomilionskog nervnog sloma bio je ujedinjen narod spreman na sve, koji danas predstavlja moru celog sveta”, zaključuje Hafner. Slična vrsta jedinstva postignuta je i pod Miloševićem, bar u početku, a rezultat je bio isti – “ujedinjen narod spreman na sve”, pa čak i na najveća zlodela i nepočinstva, samo što nije predstavljao “moru celog sveta”, već svojih najbližih suseda kojima je radio o glavi.
Hafner kaže da su nacisti izveli neku vrstu revolucije, samo to je “revolucija koja se ne usmerava protiv nekog državnog uređenja, nego protiv osnova ljudskog suživota na Zemlji”. Kao što su nacisti smatrali da drugi narodi treba da budu ili istrebljeni ili nemačke sluge, tako su i ideolozi velikosrpskog nacionalizma držali da su etnička čišćenja, masovna ubijanja i proterivanja, pljačka i genocid sasvim primereni postupci prema narodima koji su se drznuli da žive u srpskom “lebensraumu”.
“Kada se jednom pobudi načelna neprestana spremnost za ubijanje ljudi i čak bude učinjena obavezom, onda je sitnica zamenjivati pojedinačne objekte”, veli Hafner. Nešto slično smo videli i tokom ratova devedesetih, na mestu neprijatelja koje treba istrebiti ređali su se Hrvati, Bošnjaci, Albanci, kao na pokretnoj traci u industriji smrti. Matrica je uvek bila ista, dok su potencijalne žrtve bile zamenljive.
Iscereno lice ubice koji poriče
Hafner daje preciznu i zastrašujuću sliku onog što se dogodilo nemačkom narodu: “Ovde se radi o sistematskom pelcovanju celog jednog naroda – nemačkog – bacilom koji čini da ljudi zaraženi njime postupaju sa drugim ljudima kao vuci; ili, drukčije izraženo, o oslobađanju i uzgajanju onih sadističkih instikata čije je sputavanje i umrtvljivanje delo višemilenijumskog procesa civilizacije.”
Sudeći po brojim zločinima – od uništenja Vukovara, pokolja na Ovčari, granatiranja Dubrovnika, opsade Sarajeva, silnih masovnih grobnica, logora u okolini Prijedora, masakra na Korićanskim stijenama, pokolja po Kosovu, trpanja ubijenih civila u hladnjače, masovnih silovanja, proterivanja, paljenja sela i gradova, pa sve do genocida u Srebrenici – dobar deo srpskog naroda pelcovan je istim vučjim bacilom.
Jedno od ključnih dejstava razularene nacionalističke propagande bilo je upravo oslobađanje od svih civilizacijskih stega, puštanje na volju najnižim nagonima i ubilačkim instiktima. Ljudi koji su bili spremni da se prema drugim ljudskim bićima ponašaju kao vuci, monstrumi poput Milana Lukića, Ratka Mladića, Veselina Šljivančanina, Željka Ražnatovića Arkana i hiljada drugih – slavljeni su a i danas se slave kao nacionalni heroji.
Kad Hafner napiše: “Većina Nemaca se, kao što je poznato, danas nalazi u stanju duha koje se normalnom posmatraču pokazuje naprosto kao duševna bolest ili bar kao teška histerija” – bojim se da to ne važi samo za Nemce njegovog doba. Kao što i primedba “nacisti nisu nikad pokazali ništa drugo do plašljivog, kukavičkog i bledog iscerenog lica ubice koji poriče” – važi i za silne srpske ratne zločince i njihove jatake i pokrovitelje, koji nikada nisu imali hrabrosti čak ni da priznaju šta su učinili. Iscereno lice poricatelja genocida i danas je zvanično lice srpske politike.
Djetinjasta opsednutost teritorijom
Hafner beleži i ključne sadržaje nemačkog nacionalizma koji nam, nažalost, izgledaju veoma blisko: “Sasvim sigurno nisam bio nemački nacionalista. Nacionalizam sportskih klubova, kakav je vladao u svetskom ratu, a danas predstavlja duhovnu hranu nacista, pohlepno detinjasto radovanje što ćemo sopstvenu zemlju na geografskoj karti videti prikazanu kao veliku i sve veću obojenu mrlju, osećanje trijumfa zbog ‘pobeda’, uživanje u ponižavanju i potčinjavanju drugih, nasladno kušanje straha koji izazivamo, bombastično nacionalno samohvalisanje u stilu ‘Majstora pevača’, onanistička rabota oko ‘nemačkog mišljenja’, ‘nemačkog’ osećanja, ‘nemačke’ vernosti – ‘nemački’ čovek, ‘budi nemački!’ – sve to mi je odavno bilo samo odvratno i odbojno.”
Upravo u tom detinjastom radovanju “što ćemo sopstvenu zemlju na geografskoj karti videti prikazanu kao veliku i sve veću obojenu mrlju” mnogobrojni velikosrpski nacionalisti, političari i intelektualci i danas vide jedini smisao i ispunjenje života. Proširenje teritorije bar za koji pedalj njima je duševna hrana, a brisanje granice na Drini i dalje je san prevelikog broja onih koji kreiraju javni život u Srbiji.
O probijanju ušiju floskulama poput “srpskog stanvišta”, “srpskih zemalja”, “srpskih interesa”, “srpske duhovnosti”, “svega srpskog” – da i ne govorimo, to u svakom poštenom čoveku u Srbiji oslobođenom masovne nacionalističke psihoze može da izazove ista osećanja kao onomad u Hafneru: odvratnost i odbojnost.
Njemačku su uništili njemački nacionalisti
Hafner detektuje i ključni problem tog nakaradnog načina mišljenja koji je izazvao svetski rat dovodeći čitavo čovečanstvo na rub propasti, baveći se onim što nemački nacionalisti previđaju, opčinjeni prvim uspesima Hitlerove države: “Previđaju da nekoj naciji baš kao ni nekom čoveku ni najmanje ne koristi što će dobiti i ceo svet ako pri tom izgubi svoju dušu; a isto tako previđaju da svom patriotizmu (ili onom što smatraju patriotizmom) žrtvuju ne samo sebe – nego i svoju zemlju.”
A potom zaključuje, sa velikom dozom tuge: “Nemačka nije ostala Nemačka. Uništili su je sami nemački nacionalisti.”
Na drugom mestu Hafner je još eksplicitniji: “To je bila zemlja kojoj smo se osećali privrženi, u kojoj smo se osećali kao kod kuće. Tu Nemačku su sada konačno uništili i pogazili nemački nacionalisti pa je najzad postalo jasno ko je njen smrtni neprijatelj: nemački nacionalizam i ‘Nemački rajh’.”
Neverovatno je kako ove Hafnerove reči, napisane davne 1939. godine a objavljene tek 2000. prizivaju u sećanje ono što je Bogdan Bogdanović izrekao 1993. godine, ne znajući da Istorija jednog Nemca uopšte postoji: “Mi znamo da nacionalizam najbolje od svega može da razori naciju. Srpski nacionalizam je uništio srpsku naciju”. Potpuno isti zaključak izrečen čak i istim rečima, u dve tako udaljene epohe.
Uzalud je veliki graditelj i pisac upozoravao na opasnost koja dolazi od nacionalizma, njegovi sunarodnici nisu imali sluha za te “izdajničke” poruke, baš kao što ni većina Nemaca nije htela ni da čuje za ono što su Hafner, Tomas Man ili Bertold Breht imali da kažu.
Njihove reči otišle su u vetar, bar u trenutku kad su izrečene. U Nemačkoj se u međuvremenu štošta dogodilo, tamo su ljudi smogli snage da se oslobode masovne psihoze i da tadašnje izdajnike nacije vrate na mesto koje im pripada, dok se u nesrećnoj Srbiji ideje ljudi kao što je Bogdan Bogdanović i dalje doživljavaju kao neprijateljske.
Opasna bolest duha
Na kraju Hafner ukazuje na suštinu problema, definišući odakle dolazi najveća i najpogubnija opasnost: “Nacionalizam, dakle nacionalno samoogledanje i samoobožavanje sigurno je svuda opasna bolest duha, sposobna da izobliči i poružni karakterne crte neke nacije, baš kao što sujeta i egoizam izobličuju i poružnjavaju ljudske karakterne crte. Ali nigde ta bolest nema tako zloćudan i destruktivan karakter kao baš u Nemačkoj.”
Gorko iskustvo devedesetih godina naučilo nas je da od opasne bolesti duha o kojoj piše Hafner mogu i mnogi drugi lako da obole. Bili smo svedoci kako nacionalno samoobožavanje u Srbiji stvara sveopštu destrukciju koja se potom proširila na okolne zemlje i uništila sve što joj se našlo na putu. Što je najgore, ni danas – toliko godina nakon rata – nema nade za ozdravljenje, većinski deo srpskog društva i dalje pati od iste boljke, pogubne i po pacijenta i po one koji se nađu u njegovoj blizini. A kako i očekivati ozdravljenje kad oboleli uporno odbija da se leči, čak i da prizna da mu nije dobro, već se razmeće sopstvenim fiktivnim zdravljem?
Jedan od lekova za tu opaku bolest duha je i Istorija jednog Nemca Sebastijana Hafnera, koju treba uzimati redovno, posle jela ili našte srca. Nažalost, malo ko poseže za ovim medikamentom dostupnim u ponekoj knjižari, biblioteci i sličnim duhovnim apotekama. Da paradoks bude veći, većina onih koji konzumiraju Hafnerov melem nikada nisu ni patili od bolesti nacionalnog samoobožavanja. Oni drugi, kojima je lek nasušno potreban, ali odbijaju terapiju, opravdanje nalaze u duhu poricanja. Zašto bi učili na tuđim greškama kad nisu u stanju da uče ni na svojim?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
