Konzervativnim jastrebovima širom Evrope i Amerike, sunovrat venecuelanskog socijalizma dobro je došao, kako bi u eri rasprostranjenog trampizma “pogubili” još ono malo autentičnih političara leve orijentacije koji su stekli veliki broj pristalica među mladim ljudima.
Mnogo je zapaljivih bombi ovih dana ispaljeno na barikade socijalizma sa ciljem da se delegitimizuje levica. I da se ubede ljudi kako je svaka levičarska vlast predodređena da sklizne niz venecuelansku padinu. Pred izbore za Evropski parlament u maju, samo nekoliko nedelja pred konačni izlazak Britanije iz Evropske unije, na početku druge polovine Trampovog mandata, konzervativni blok čvrsto je rešen da zatruje rastući front mladih ljudi koji u socijalistima poput Berni Sandersa (SAD) i Džeremija Korbina (UK), ili njihovih mlađih sledbenika vide šansu za pravedniji sistem.
Da ne prodajem kuću ako hoću kod ljekara
Koliko je obesnih besmislica uključeno u režimske spinove protiv socijaldemokratije, rečito pokazuje primer mlade američke glumice beloruskog porekla Daše Nekrasove. Njen intervju dat jednom konzervativnom sajtu privukao je ogromnu pažnju među podeljenim Amerikancima. Na nju se sručila lavina negodovanja sa jedne strane, i podrška s druge. Potpuno zgranut što dvadesetsedmogodišnja umetnica podržava sve popularnijeg nezavisnog senatora bliskog najlevljem krilu Demokratske stranke, Bernija Sandersa, novinar je pokušala da joj “otvori oči”: “Da li ti znaš da narod u Venecueli gladuje pa mora da jede pacove, a da vlast svakog dana pije šampanjac”, “Hoćeš li da i mi Amerikanci budemo primorani da jedemo pacove, ako tvoj kandidat (Sanders) dođe na čelo države”
Daša nije dozvolila da joj naruše njenu “romantizovanu viziju socijalizma”. “Dušo, ja samo hoću da ljudi mogu da odu kod lekara, kad su bolesni ” odgovorila je Nekrasova. A potom je kao za sebe dodala: “Ovom narodu kao da su crvi ušli u moždane vijuge”.
Krah Čavesovog projekta o socijalizmu u 21. veku dao je krila desničarima da se najuprošćenijom propagandnom mašinerijom predstave kao anđeli korporativnog kapitalizma koji spašavaju planetu od leve nemani . Mogla bih da se zakunem da njih ne brine što se narod u Venecueli našao na ivici gladi, i što kriminal vlada ulicama Karakasa, dok uporno izbegavaju da pomenu kakav je napredak protiv rasizma, u emancipaciji starosedelačkog naroda, uz ozbiljan privredni rast napravila poslednjih desetak godina, na primer, Bolivija pod levičarskim režimom Eve Moralesa, prvog predsednika iz autohtonog naroda Ajmara. U propagandi se izbegava i pominjanje Urugvaja, gde se levičarske vlasti uz besprekorno poštovanje demokratskih principa, iznova biraju već od prve dekade ovog veka.
Ipak, socijalistički Urugvaj nije upao u ponor. Naprotiv, prema podacima Svetske banke, među latinoameričkim zemljama ima najmanju stopu nejednakosti, ekstremno siromaštvo gotovo da ne postoji, u odnosu na broj stanovnika Urugvajci imaju najmasovniju srednju klasu (60 posto) kad se poredi sa sve tri Amerike (severnom, srednjom i južnom). Usput, ističe se visokim poverenjem u vladu, vrlo niskom korupcijom, institucije su u ovoj malenoj demokratskoj zemlji “potpuno stabilne”(Svetska banka).
Ali Trampu i njegovim naslednicima više odgovara da baukom Venecuele prete Americi. U govoru o stanju nacije, onom, što se već naziva početkom predsedničke kampanje za reizbor, Tramp je odlučno odredio da Amerika nikad neće biti i ne sme da bude socijalistička. Njegov sin je potom savetovao studente na Floridi, da ne potpadnu pod uticaj profesora(“gubitnika”) koji vrše “indoktrinaciju socijalizmom”.
Najbogatiji u socijalizmu, svi ostali u divljem kapitalizmu
Paradoksalno je što, uporedo sa isterivanjem crvenih veštica, Trampizam promoviše selektivni socijalizam. Jer kako u Gardijanu primećuje profesor na Harvardu Robert Rajh, SAD su rasadnik socijalizma za najbogatije državljane dok su svi ostali naterani da se podvrgnu okrutnostima najtvrđeg kapitalizma. Rajh navodi niz primera u prilog ovoj tezi. Samo pre godinu dana automobilski koncern Dženeral motors, (GM) dobio je ugovore za državne potrebe u vrednosti od 600 miliona dolara, i oslobađanje od taksi i poreza u vrednosti od još petsto miliona dolara. Istovremeno najbolje plaćeni direktori, primili su pozamašne bonuse na svoju ogromnu platu, od po dvadesetak miliona pride.
Da bi vrhuška mogla i dalje da uživa u socijalističkom raju, GM planira da do kraja ove godine otpusti 14 hiljada radnika i da zatvori pet svojih pogona u SAD.
Dok je bio biznismen, sadašnji predsednik je na sličan način pribegavao bankrotstvu, štiteći svoje milijarde od posledica lošeg poslovanja, dok je radnike ostavljao na ulici, na milost i nemilost divljeg kapitalizma, kao u doba Čarlsa Dikensa.
Taj recept nije nov, sada je u SAD rašireniji nego ranije: širom Amerike zatvaraju se neuspešne fabrike, uz basnoslovne otpremnine za one na najvišim položajima. Radnici dobijaju, ono što su zaslužili, papirić o otpuštanju. Pa, kako se snađu.
Reagan je rušio zid, Trump ga gradi
Nekada je Berlinski zid bio primer za strahote komunizma. “Rušite ovaj zid”, poručio je Ronald Regan (1987) lideru perestrojke Mihailu Gorbačovu. Reganova legendarna zapovest u pohodu protiv sovjetskog komunizma, pretvorila se u svoju suprotnost u Trampovoj Americi. Sa jedne strane predsednik propagira “humanitarnu”, a ne isključuje ni oružanu intervenciju u Venecueli. Sa druge strane na sve moguće načine, pokušava da izgradi najveći, najduži i najskuplji zid u istoriji Amerike, i to o trošku poreskih obveznika.
Od ovakvih megalomanskih poduhvata, tipičnih za graditeljska pregnuća socrealizma, predsednika odvraća demokratska većina u Predstavničkom domu Kongresa. A upravo su oni meta najotrovnijih Trampovih napada. Iz dana u dan, kandidate i kandidatkinje u predizbornoj trci za predsedničke izbore 2020. optužuju se da će od Amerike napraviti Venecuelu, gde ljudi nemaju šta drugo da jedu, pa se hrane pacovima.
U haosu koji je stvoren oko bregzita, pred moguće vanredne izbore, razigrali su se i konzervativci sa druge obale Atlantika, gađajući pre svih, lidera Laburističke stranke, Džeremija Korbina . Njega optužuju da će Ujedinjeno Kraljevstvo pretvoriti u bolivarsku Venecuelu, dođe li na vlast . Ujedno pozivaju na pobunu umerene laburiste kako bi se sprečilo napredovanje “krajnje levice” u stranci. Korbin je u još težoj situaciji od američkog pandana Bernija Sandersa i njegovih sledbenika, zbog toga što jedan deo laburista traži od lidera njihove stranke da podrži ideju o drugom referendumu o bregzitu. To je mač sa dve oštrice, jer bi Korbina, bude li se založio za “popravno narodno izjašnjavanje” dezavuisao brojne pristalice laburista koji su na prvom referendumu glasali za izlazak iz EU.
No, i bez bregzita, Korbin je proglašen za opasnog ekstremistu pod kojim bi snage “haosa i bezumlja zavladale zemljom” . Šlag na tortu, da se nekadašnji autsajder, mirovni aktivista, i levičar dezavuiše, stavljen je sa zaoštravanjem krize u Venecueli.
Nekadašnji ministar u torijevskim vladama Vilijam Hejg u tekstu objavljenom u londonskom Telegrafu tvrdi da stanovnici Venecuele danas prolaze kroz neuporedivo veću tragediju od onih koje je izazivala kriza kapitalizma u bilo kojoj zemlji na svetu u poslednjih sto godina! Zaključak njegove kolumne izveden je na još proizvoljnijim pretpostavkama. Po bivšem ministru, “tragedija u Venecueli dokazuje koliko su opasni Džeremi Korbin i njegovi odani sledbenici”.
Korbin je opasan i sam po sebi, ali dodatno mu se meri svaka reč izrečena u prilog preminulom harizmatičnom vođi Ugu Čavesu, rodonačelniku bolivarskog socijalizma za 21. vek. Za zlo mu se uzimaju reči kojim se oprostio od preminulog Čavesa: “Hvala ti što si pokazao da su ti i siromasi važni i da bogatstvo može bolje da se raspodeli”. Još je opasnije to što Korbin nije podržao samoproklamovanog predsednika Huana Gvaida, koga je zvanični London, kao i Tramp priznao za legitimnog čelnika Venecuele. Sa obe strane Atlantika preovlađuju nakostrešene analize protiv bilo kakvog socijalizma, a kao neoboriv dokaz da je takvo rezonovanje ispravno služi im kriza u Venecueli.
Uzalud iščuđavanje retkih ekonomista kao što je Pol Krugman. Ovaj nobelovac uveliko kritikuje Trampa i njegov tim, pa je čak napisao kako se “Linkoln okružio rivalima, a Tramp moronima”. On nije sklon da pupčanom vrpcom povezuje venecuelanski socijalizam, sa levim krilom Demokratske stranke u SAD. Krugman tvrdi da Americi ništa ne bi falilo da u svoj sistem uvede elemente socijaldemokratije skandinavskog tipa, što je tamošnjim narodima donelo duži životni vek, manje siromaštva i “veće zadovoljstvo ukupnom egzistencijom” .
Ali trampisti takve rezone uopšte ne uzimaju u obzir. Rukovode se i u Americi i globalno, jednim jedinim principom: Najbolji način da sačuvaš vlast je da proizvedeš što više i što opasnijih unutrašnjih neprijatelja i slažeš da su oni u konspiraciji sa inostranim baucima.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
