Srpsku politiku, više od postojanja neke ozbiljne političke agende, oblikuje i modelira raspoloženje predsjednika zemlje Aleksandra Vučića u čijim rukama se nalazi ključ za rješenje svih regionalnih problema.
Ali, retorika kojom se koristi i način na koji stvara javno mnijenje jasni su pokazatelji da je riječ o čovjeku koji nema kvalitete velikog državnika. Populizam i propaganda najjače su Vučićevo političko oružje baš kao što su nedostatak političke vizije i državničke hrabrosti kategorije koje će obilježiti njegovo predsjednikovanje.
Kada na ovaj način kritikuje djelovanje srbijanskog predsjednika književnik i angažirani intelektualac Filip David u argumentaciju uvodi ne samo političku i geostratešku racionalnost nego i bogato životno iskustvo.
Za Aleksandra Vučića, bez ustezanja, kaže da je isti onaj političar kakav je bio i tokom devedesetih godina prošlog vijeka potencirajući činjenicu da je današnji predsjednik Srbije bio ministar informisanja u jednoj od Miloševićevih vlada.
I baš zbog prenaglašene retorike i kameleonskog vokabulara uvjeren je da aktuelna srpska vlast neće uspjeti riješiti niti jedan politički „gvordijev čvor“ a neprekidne političke mahinacije, posebice kada je u pitanju priznavanje nezavisnosti Kosova, ostat će da vise, kao neotklonjiva prijetnja, nad glavom srpskog društva.
Otvoren, nedvosmislen i hrabar u iznošenju političkih stavova Filip David je kategoričan kada tvrdi da se svaki Vučićev politički potez svodi na puki propagandizam.
- Nedavna posjeta ruskog predsjednika Vladimira Putina Beogradu proizvela je više nejasnoća i pitanja nego što je pružila odgovora. Šta ta posjeta znači za Srbiju i da li je to bilo iskazivanje podrške srpskoj politici u regiji ili je Aleksandar Vučić, kao vješt reditelj, posjetu iskoristio za vlastite propagandne ciljeve?
Ja mislim da je to imalo pre svega tu propagandnu svrhu. Ova trenutna srpska vlast na čijem je čelu Aleksandar Vučić želela je verovatno da zapadu pokaže da mi imamo saveznike i na drugoj strani i da uvek postoji mogućnost da se od EU-a okrene prema Evroaziji, prema tom savezu koji Rusi forsiraju. To je bilo prvenstveno. Naravno ovdje je napravljena velika propaganda da je to istorijski susret i da će biti potpisano 50-tak sporazuma a pokazalo se da je potpisano samo nekoliko sporazuma i ta velika euforija koja je pripremana izduvala se nakon par dana i danas malo, ili malo ko, ili skoro niko, ne spominje taj navodno istorijski trenutak.
Bilo je očekivano da će se Putin obratiti okupljenima, skupini iz cele Srbije jer kažu da je skoro 1000 autobusa dovezlo ljude, a što se radilo i u miloševićevo vrijeme, dakle ljude koji su došli da pozdrave Putina. On im se obratio jednom rečenicom, ‘Dobar dan prijatelji’. Nije bilo očekivanog Putinovog govora, nije bilo potpisivanja velikog broja tih sporazuma, sve se svelo na nekoliko i zapravo se pokazuje da od te posete nije bilo neke velike praktične koristi osim što je u jednom određenom trenutku imala taj propagandni efekat.
- Sva posljednja dešavanja u srpskoj politici na stanovit način tiču se problema priznanja Kosova. Da li je moguće u ovakvom vremenu povišenih tenzija naći neko racionalno rješenje koje će zadovoljiti i srpsku i kosovsku stranu?
Po mome dubokom uverenju problem Kosova mogao bi biti rešen u vrlo kratkom vremenu. Ja sam, da odmah jasno kažem i pisao o tome i izjavljivao – to rešenje je priznanje nezavisnosti Kosova, jer drugog rešenja nema niti ga može biti osim nekog u budućnosti ratnog rešenja koje bi dovelo do potpune katastrofe i za Albance i Srbe. Što pre treba priznati nezavisnost Kosova. Poznato je da su i prethodna srpska rukovodstva od Miloševića pa na dalje odbijala da potpišu razne sporazume, da se prekinu ratna dejstva, pa su na kraju bili primorani da prihvate najgora rešenja. To se i danas ponavlja. Ono što se moglo uraditi pre nekoliko godina se odlaže i odnosi postaju zategnutiji i sve ih je teže vratiti u neku normalu.
Ali, još nije kasno za potpisivanje sporazuma o nezavisnosti. On je preduslov za rešenje svih unutrašnjih srpskih problema, ekonomskih, društvenih i političkih, ali i za stabilnosti čitavog regiona, jer ako bi se postigao taj sporazum između Srbije i Kosova i region bi bio u znatnoj meri stabilniji i to bi bio krupan korak ka stabilizaciji čitavog regiona.
To se može rešiti sa dosta političke volje jer setimo se samo Dejtonskog sporazuma. Prije Dejtona državna propaganda u Srbiji je govorila da rat nema alternativu, a posle Dejtona odmah se promenila retorika i javnost je ubeđena da mir nema alternativu i prihvaćen je Dejton. Sada smo u sličnoj situaciji. Nekoliko dana propagande medija koji su pod kontrolom države, tabloidnih medija može se lako dogoditi da narod koji je dugo kljukan tim informacijama da ne smemo priznati Kosovo i da je to propast Srbije da promeni raspoloženje. Ako bi se vršila propaganda da je to veliki gest predsednika Vučića koji je hrabar predsednik koji je konačno našao rešenje, javnost bi to prihvatila. Ali uprkos Vučićeve retorike koji govori da se taj problem mora rešiti, da je to teg o vratu Srbiji, s druge strane on sam nije spreman da učini taj gest, jer takve stvari čine samo veliki državnici a on nije veliki državnik.
- Kažete da bi priznanje Kosova dovelo do stabilizacije cijelog regiona, ali iz perspektiva BiH, Kosova, Makedonije, Crne Gore čak i Hrvatske na Vučića se gleda kao na glavnog generatora nestabilnosti u regiji. Da li je ta percepcija tačna i da li bi Aleksandar Vučić morao voditi iskreniju regionalnu politiku?
To je tačno, ali upravo sam govorio da je ovdašnja politika dosta licemerna i predsednik Vučić, ako slušate i pratite njegove govore, on pola govora govori tako da se smisao svodi na to da je krupna odluka o priznanju neophodna, a u drugom delu govora govori sasvim suprotno, da priznanja nikada neće doći, da nismo ni blizu rešenja. Može to biti neka taktika ali mi ne liči na taktiku nego je to dokaz jednog demagoškog pristupa i ovde je ta demagogija oduvek bila prisutna.
Vučić je, ne smemo zaboraviti bio desna ruka vlasti u Miloševićevo vreme i da je bio ministar informacija i da je bio „zaslužan“ za sve loše što nam se dešavalo i što nam se dešava. Suštinsko pitanje je koliko se on promenio. Pogledajte vi njegove sadašnje saradnike, to su ljudi iz miloševićevog vremena i to neki od najgorih i najekstremnijih. Pogledajte šta i kako pišu tabloidi pod Vučićevom kontrolom. To su ista ekstremna mišljenja. Onog dana kada tabloidi promene svoju retoriku i kada Vučić promeni svoje saradnike onda se može početi verovati da zaista ima nameru i da menja svoju politiku
- Srbiju već dva mjeseca potresaju protesti ‘Jedan od pet miliona’ i dosta intelektualaca, umjetnika i istaknutih članova akademske zajednice pružaju podršku demonstracijama. Koliko protesti imaju društvene i političke snage i relevantnosti s obzirom da Vučić i SNS uvjerljivo dobivaju sve izbore?
To znači da ima nezadovoljstva posebno u ovim građanskim krugovima. Među intelektualcima ima određenog nezadovoljstva. Ali, ja sam nekoliko puta već rekao da podržavam proteste, ali se plašim da se ne izgubimo u određenom trenutku i da ta energija ne nestane. Nema još uvek te kritične mase u protestima. To je prvo. Drugo, nema jasnih ciljeva. Ne može biti cilj protesta u kojima nije većina srpskog biračkog tela da se na ulici smeni Vučić. Pre toga se moraju osloboditi mediji, poštovanje medijskog kodeksa, da se traži nezavisnost sudstva da se realiziraju te neke stvari koje mogu da se dese pod određenim društvenim pritiskom pa bi onda došlo u pitanje i predsednikovnaje Aleksandra Vučića Vučića.
Ovako, svake subote, tačno je, skuplja se određeni broj ljudi. Ono što je možda ohrabrujuće jeste da su organizovani mimo političkih partija i mimo opozicije koja pokušava na neki način da preuzme proteste i tu postoji nedoumica upravo zato što opozicija u Srbiji nije organizovana kako treba i nema određenih programskih ciljeva. Opozicija je istakla ciljeve u 30 tačaka koji su većina lepe želje – da se živi bolje, da dođe do demokratizacije društva, da bude veće plate i penzije – to su opšta mesta. U tih se 30 tačaka ne pominje šta sa Kosovom šta sa Evropskom unijom. To je ostavljeno po strani, jer opoziciju čine i ekstremno desne i ekstremno leve partije i tu je teško naći neki zajednički imenitelj. Velika je greška naše opozicije što su neke političke partije, kao što je Demokratska, što su se izgubile u tom savezu i incijativu preuzimaju neke desne političke struje.
- I Vučićev odnos prema BiH je poprilično „kontroverzan“. Ne možemo se osloboditi dojma da srbijanski predsjednik neprekidno igra dvostruku igru prema BiH. Deklarativno je za cjelovitu i nezavisnu BiH, a istovremeno podstiče i podržava najgori vid Dodikovog separatizma. Zašto se to radi i s kojim namjerama?
Upravo je danas Milorad Dodik bio u posetu Beogradu. Slušao sam konferenciju za štampu i meni se najvažnijim učinilo da je rečeno to što je na kraju odgovorajući na novinarsko pitanje. Ako Kosovo dobije nezavisnost onda ćemo mi tražiti da Republika Srpska također dobije nezavisnost, po istom principu. Prema tome sve se jasnije ukazuje da bi Dodikova uloga i uloga RS-a trebalo da bude da zaustavi mogućnost priznavanja nezavisnosti Kosova. Odnosno, ako do toga dođe da onda Republika Srpska zahteva sličan tretman. Što ne samo da ne bi povećalo stabilnost o kojoj sam govorio čitavog regiona nego bi unelo nove nestabilnosti i to je jedan problem koji u ovom trenutku izgleda teško rešiv dok god je Milorad dodik na čelu RS-a.
S druge strane, vidimo kako je postignut dogovor između Makedonije i Grčke uz velike napore i pritiske, ali to je jedan vrlo važan dogovor koji taj deo regiona zapravo stabilizuje, da se poslužim tim izrazom. Isto tako pokazuje koliko je kod nas na Balkanu teško, gotovo nemoguće rešavati pitanja stabilnosti uz ovakve političare koje imamo, a na žalost moramo reći i da na evropskom nivou nemamo velike političare, značajne koji su to u stanju da rešavaju. Uz sve to jačaju populizam i nacionalizam. Jedna vrlo složena politička situacija.
- Često u posljednje vrijeme čujemo sintagmu da je Aleksandar Vučić „najbolji Miloševićev učenik“. Bio je ministar informisanja u jednoj od Miloševićevih vlada. Koliko je takva konstatacija istinita i koliko suštinski opisuje Vučićev način upravljanja današnjom Srbijom?
Tu nema govora, nema rasprave, to je činjenica da je bio ministar informisanja i da je u njegovo vreme stanje u medijima bilo izuzetno loše i da su bili veliki pritisci i da je ovdje bila velika borba da se sačuva nezavisnost nekih medija koji bi objektivno informisali javnost. E sada, da li se Vučić menja ili ne menja. Ja bih rekao da je delimično promenio retoriku, ali da je u suštini onaj isti Vučić kojeg znamo iz 90-tih godina.
- Da li se u Srbiji, kada vidimo kretanja na srpskoj intelektualnoj i političkoj sceni suštinski, esencijalno odustalo od ideje Velike Srbije?
To je teško reći. Mislim da se od te ideje nikada nije odustalo niti će u dogledno vreme odustati, ali je isto tako činjenica da se bar na nivou vlasti uvidelo da se Velika Srbija ne može praviti i stvarati na ovaj način kako je pokušano 90-tih, ali ta ideja sigurno ostaje prisutna među vlatima i među mnogim intelektualcima i mnogim institucijama koje su za trenutak zaćutale. Ali, budite sigurni, mnoge od njih čekaju trenutak da se ta ideja ponovo postavi, ali je jasno da na ovom teritoriju ne mogu postojati Velika Srbija, Velika Albanija i Velika Hrvatska. Nema dovoljno prostora za sve te ambicije političara i dela intelektualaca iz tih zemalja.
