Država Srbija obeležava sto godina od nastanka Jugoslavije, sa pompom i slavljenički, organizovanjem svečanih proslava, među kojima se posebno istakla proslava godišnjice “prisajedinjenja Vojvodine”. Tom prilikom u Novom Sadu je otvoren i Muzej prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, mada nikom nije jasno otkuda taj arhaizam “prisajedinjenje”, odakle su ga naprednjaci iščupali, te šta fali izrazu priključenje koji se do sada koristio. Na stranu činjenica da Vojvodina od priključenja Srbiji zvanog prisajedinjenje nije baš mnogo dobra videla.
U okviru svečarskog programa vlastodršci su se ponajviše koncentrisali na podizanje spomenika. Tako je u Novom Sadu podignut spomenik kralju Petru I Karađorđeviću (na Trgu Republike, gde je monarhu i mesto, logično), u Subotici su podignuti spomenici kralju Aleksandru I Karađorđeviću i vojvodi Živojinu Mišiću, a Užice je dobilo “Spomenik velikoj pobedi” (koji je trebalo da se zove Velika Srbija, ali se od te ideje odustalo, bar kad je spomenik u pitanju).
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo je inicijativu koja bi trebalo da ispravi veliku nepravdu koju prestonica već decenijama nanosi kralju Aleksandru Karađorđeviću, pa će i Beograd dobiti spomenik vladaru koji je zaveo Šestojanuarsku diktaturu, u roku od dve godine.
Zaboravljeni datum
Proslavljaju vlastodršci stvaranje prve Jugoslavije, drže prigodne govorancija u kojima sve blješti od krupnih reči i izraza kao što su sloboda, ponos, čast, bili smo na pravoj strani, velika pobeda, kralj oslobodilac, ujedinitelj; slave se Veliki rat iz kog je srpski narod izašao kao pobednik i ujedinjenje srpskih zemalja, pa makar i u okviru Jugoslavije.
Slavio se 1. decembar naveliko na državnom nivou, ali zato niko nije obratio pažnju na jedan drugi datum, samo dva dana pre ove svečanosti – 29. novembar. Zaboravljen je taj datum, baš kao što je zaboravljena i zemlja koja je tada nastala. A zaboravljena je i činjenica da je prva Jugoslavija nestala u prahu i pepelu Aprilskog rata i nacističke okupacije, te da nikakve nove Jugoslavije ne bi ni bilo da nije bilo tog famoznog 29. novembra.
Kraljevina Jugoslavija okupirana je ekspresnom brzinom, opirala se jedva 12 dana, nakon čega je usledilo rasparčavanje i podela plena. Formirana su tri protektorata – NDH, Nedićeva Srbija i Crna Gora, a ostatak zemlje je podeljen između okupacionih sila: veći deo primorja anektirala je Italija, centralni delovi Slovenije priključeni su (da ne kažemo prisajedinjeni) Nemačkom Rajhu, severne delove Jugoslavije anektirala je Mađarska, Bugarska je okupirala delove Srbije, Makedonije i Kosova, i tako redom.
U okupiranoj Jugoslaviji razbuktao se bratoubilački rat svih protiv svih. Sluge okupatora, ustaše, četnici, ljotićevci, balisti, nedićevci, domobrani i ostali kvislinzi predano su radili na istrebljenju nepodobnih naroda, a svi zajedno su progonili i tamanili antifašiste. Svaka nacionalistička klika je videla u okupaciji zgodnu priliku da ostvari svoje šovinističke nacionalne aspiracije, na račun drugih naroda. Tako rasparčanu Jugoslaviju čiji su se brojni pripadnici raznih naroda odali klanju pod okriljem nacističke okupacije, tako zakrvljenu zemlju natopljenu krvlju u međusobnom ubijanju, tako temeljno razvaljenu državu ni Bog više ne bi mogao da sastavi.
Drugo zasjedanje AVNOJ-a
Jedina snaga koja se suprotstavila i nacističkom okupatoru i bratoubilaštvu bio je Narodno-oslobodilački pokret na čelu sa Komunističkom partijom Jugoslavije i Josipom Brozom Titom. Upravo su oni učinili ono što je izgledalo nemoguće – ponovo su uspostavili Jugoslaviju i udarili temelje budućoj državi. I to usred krvavog rata protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja i njegovih domaćih pomagača, dok je čitava Evropa grcala pod fašističkim jarmom, a pobeda izgledala kao daleki, gotovo nedostižni cilj.
U tim nemogućim okolnostima 29. novembra 1943. godine održano je drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Jajcu, na kojem je stvorena druga Jugoslavija, ali ovog puta na federalnom principu, na principu ravnopravnosti svih naroda i narodnosti, uz proklamovanu parolu bratstva i jedinstva koja se suprotstavljala bratoubilaštvu kvislinških snaga.
Tog svetlog istorijskog datuma AVNOJ je konstituisan kao zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, uspostavljen je Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije, a izbegličkoj jugoslovenskoj Vladi i kralju Petru II Karađorđeviću zabranjen je povratak u zemlju. Kralju koji je bio naslednik, sin i unuk, onih kojima današnji vladari Srbije dižu spomenike našim novcem i još traže od nas da im se divimo.
Potonja odluka nije bila samo revolucionarni čin, već je imala svoje duboke razloge u zlehudoj realnosti. To je i navedeno u odlukama drugog zasedanja AVNOJ-a u kojima, između ostalog, stoji “s obzirom na to da su preko istih svojih agenata u zemlji i svoje takozvane ‘jugoslovenske vojske u otadžbini’ organizovale sistematsko masovno istrebljivanje Muslimana, Hrvata i srpskih rodoljuba u cilju da fizičkim istrebljivanjem ovih stvore uslove za osnivanje Velike Srbije, čime su direktno pomogle Hitlerovu politiku istrebljenja naših naroda i navukle na sebe odgovornost za masovna zverstva i zločine počinjene nad našim narodima; s obzirom na to da je kralj Petar II Karađorđević davao poverenje takvim ‘vladama’ i njenom ‘ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva’ Draži Mihailoviću, koga je unapredio u armijskog generala i učinio ga načelnikom svoje Vrhovne komande, iako mu je bio poznat njihov izdajnički rad” – “takozvanoj jugoslovenskoj vladi u inostranstvu oduzimaju se sva prava zakonite vlade Jugoslavije, a napose pravo da pred stranim državama zastupa narode Jugoslavije”.
Ravnopravnost svih naroda i narodnosti
U odlukama tog 29. novembra stajala je i rečenica kojom se obnavlja rasparčana Jugoslavija, fašističkim silnicima uprkos: “Narodi Jugoslavije nikada nisu priznali i ne priznaju raskomadanje Jugoslavije sa strane fašističkih imperijalista i dokazali su u zajedničkoj oružanoj borbi svoju čvrstu volju da ostanu i dalje ujedinjeni u Jugoslaviji”.
Jasno se definiše i princip na kojem će se graditi nova država, suprotan onom na kojem je bila stvorena Kraljevina Jugoslavija: “Da bi se ostvario princip suverenosti naroda Jugoslavije, da bi Jugoslavija predstavljala istinsku domovinu svih svojih naroda i da nikada više ne bi postala domenom bilo koje hegemonističke klike, Jugoslavija se izgrađuje i izgradiće se na federativnom principu, koji će obezbediti punu ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, odnosno naroda Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine”. I na kraju: “Nacionalnim manjinama u Jugoslaviji obezbediće se sva nacionalna prava”.
Taj datum, 29. novembar, dan kada je stvorena jedina pristojna državna tvorevina na ovim prostorima u vekovnoj istoriji naših naroda, dan kada je Jugoslavija bukvalno podignuta iz pepela – u Srbiji se ne slavi. Dan Republike kao državni praznik ukinut je 2002. godine, mada bi bilo razumno upitati se zašto to nije učinjeno mnogo ranije. Jer bi bilo potpuno nelogično da oni koji vladaju Srbijom, kako danas tako i prethodnih decenija, slave dan kad su prvi put u istoriji žitelji naših nesrećnih krajeva izašli iz provincijalizma, prestali da budu robovi stranih zavojevača ili domaćih eksploatatora i počeli da stvaraju društvo jednakosti, socijalne pravde i ekonomskog prosperiteta.
Uništena u ognju i krvi
Kako današnji vlastodršci da proslavljaju Dan Republike kad su učinili sve što su mogli da tu Republiku unište u ognju i krvi, u etničkim čišćenjima i genocidu? Kako Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin da slave Dan Republike kad su u okviru svojih partija (Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice) radili na njenom uništenju? Ako se u kući obešenog ne govori o konopcu, još manje se u dželatovom domu proslavlja rođendan žrtve.
Ne može Dan Republike da slavi zemlja koja je rehabilitovala fašističkog kvislinga Dražu Mihailovića i proglasila ga borcem protiv fašizma, činjenicama i razumu uprkos. Ne može Dan Republike da slavi zemlja koja je rehabilitovala četničku ideologiju, a one koji su tu ideologiju krvi i tla sprovodili u delo tokom devedesetih, za šta su osuđeni u Hagu, proglasila nacionalnim herojima. Kako da slave odluke Antifašističkog veća oni koji su podržavali fašističku praksu Ratka Mladića i Radovana Karadžića? Kako da slave dan ukidanja međunacionalne mržnje oni kojima je ta mržnja duševna hrana?
U odnosu na Republiku koja je nastala 29. novembra 1943. godine, sve državice nastale njenim raspadom i uništenjem, izuzev možda Slovenije, više podsećaju na parodije država nego na prave državne tvorevine. Opterećene zlogukim nacionalizmom, međunacionalnom mržnjom, siromašne i ojađene, bez perspektive ali sa nacionalističkim i pljačkaškim političkim elitama, zemlje iz kojih mladi masovno odlaze u srećnije krajeve, u potrazi za boljim životom, ne samo iz ekonomskih razloga, već i zato što žele da žive životom dostojnim čoveka, što je ovde nemoguća misija – u takvim zemljama jednostavno nema ni logike ni smisla slaviti Dan Republike.
Na strani krvnika SFRJ
Najmanje prava na obeležavanje ovog datuma ima Srbija, jer je rušenje SFRJ krenulo upravo iz nje, iz kabineta Slobodana Miloševića, iz mračnih intelektualnih i crkvenih krugova koji su obnovili četničku ideju stvaranja Velike Srbije, ideju protiv koje su ustali većnici AVNOJ-a. Izgubili smo pravo da slavimo Dan Republike onog trenutka kad smo se stavili na stranu krvnika te Republike.
Upravo zato što smo se odrekli 29. novembra i Republike danas nam po trgovima niču silni spomenici kraljevima iz pljačkaške dinastije Karađorđević koje podižu predstavnici današnje pljačkaške elite. A tako nam i treba kad smo zaboravili ko su naši pravi heroji, kad smo zaboravili Koču Popovića, Savu Kovačevića, Ivu Lolu Ribara, Stevana Filipovića, Peku Dapčevića, Veselina Maslešu i hiljade drugih koji su se borili za pravu slobodu, za slobodu i jednakost svih ljudi, a ne za interese političke i ekonomske oligarhije.
Odricanje od Narodno-oslobodilačke borbe i njenih heroja nas je i dovelo u ovo moralno i mentalno ništavilo u kojem trajemo već decenijama. Šta nam drugo u takvom stanju preostaje nego da slavimo razna teritorijalna prisajedinjenja i da veličamo kraljeve prisajedinitelje. A jedini izlaz iz ćorsokaka u koji smo dospeli svojom krivicom vodi u suprotnom smeru: u prisajedinjenju antifašističkoj tradiciji koje smo se olako odrekli, iako je ona najvrednije što imamo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
