Druga socijalistička Jugoslavija nastaje tokom Drugog svetskog rata na nadnacionalnom programu borbe protiv okupatora.
Međutim, nesuglasice među komunistima, i to na nacionalnoj osnovi, počele su još za vreme rata, uključujući i oko statusa BiH, tačnije da li treba da dobije status republike zbog svoje etničke heterogenosti. Na kraju je Tito “presekao”.
Sukob sa Staljinom 1948. pokazao je odlučnost Jugoslavije da brani svoj nezavistan put. Međutim, kako je istakao Koča Popović, “Jugoslavija je bila nesvrstana samo te 1948., a pre i posle toga smo jednim okom uvek gledali na Velikog brata. Naša istorijska greška je što nismo potpuno napustili sovjetski model.” Velika mrlja u to vreme je bio i brutalni obračun sa neistomišljenicima na Golom otoku.
U međuvremenu, pokrenuta je modernizacija i obnova ratom razorene zemlje, pa je od 1952. do 1979. za pet puta povećan BDP po glavi stanovnika. U žurnalima je zabeleženo da je na festivalu u Opatiji 1958. pobedila pesma Mala djevojčica, sa čuvenim refrenom Tata, kupi mi auto… kupi mi sve! kao vesnik potrošačke revolucije. Međutim, u 1980-im zbog dužničke krize, nije više bilo takvog entuzijazma.
Sukob unutar komunističkog rukovodstva je sve vreme tinjao, najpre oko prinudnog otkupa. Sledi polemika između srpskog i slovenačkog intelektulca Dobrice Ćosića i Dušana Pirjevca, iza kojih su stajali tamošnji političari, oko karaktera Jugoslavije, potom Deklaracija o hrvatskom jeziku. Zbog toga je Tito na sednici najužeg rukovodstva 1962. upozorio da sve “može otići k vragu” kada njega više ne bude.
Na Brionskom plenumu 1966. je smenjen Aleksandar Ranković, potpredsednik Jugoslavije, po optužbi za zloupotrebe obaveštajnih službi koje je kontrolisao. To je, istovremeno, predstavljeno i kao sukob dogmatske struje, čiji je Ranković bio predvodnik, i reformske. Međutim, nekoliko godina kasnije, od lidera reformske struje, Tito postaje protivnik promena smenjujući partijska rukovodstva u Srbiji i Hrvatskoj koja su tražila dublje reforme. Latinka Perović, jedan od lidera srpskih liberala, priseća se sednice 1972. na kojoj su ona i predsednik SK Srbije Marko Nikezić smenjeni.
“To je bila jedna zanimljiva panorama gledišta gde je Tito ostao u manjini, ali je na kraju, zaključujući te razgovore, rekao: ‘Pa, nije važno šta misli većina’. Nikezić mi je kazao: ‘Pa, možda je ovo trebalo čuti’”. Mnogi smatraju da je smena srpskih liberala omogućila uspon Slobodana Miloševića.
Nekoliko meseci pred smrt, Tito provodi 22 dana u Bugojnu gde je razgovarao sa rukovodstvom BiH. Prisećajući se tih susreta, Raif Dizdarević kaže za RSE da je Tito bio veoma zabrinut: “U jednom trenutku nam je kazao: ‘znate šta, ako bi ljudi poslije mene rekli da je sve bilo dobro dok sam bio živ, a da poslije mene ništa ne valja, šta smo mi onda učinili?’“
Mnogi smatraju da je samo Tito sa neupitnom liderskom ulogom – sa oreolom partizanskog komandanta i svetskog državnika – mogao da drži na okupu tako složenu zajednicu kao što je Jugoslavija. S druge strane, ima mišljenja da je njegova neprikosnovena moć bila prepreka neophodnim demokratskim promenama čime bi se lakše harmonizovali protivrečni interesi. Tako Božidar Jezernik, antropolog iz Ljubljane, smatra da je kralj Aleksandar bio moderniji vladar od maršala Tita. „’Čuvajte Jugoslaviju’ su reči koje asociraju na Aleksandra, a na Tita – ‘i posle Tita Tito’. Tu nema nikakvog naroda, države. Šta se dogodilo kada je umro Franjo Josip? Nije bilo više one kohezije koja bi sve te različite narode održavala zajedno. I kada je umro Tito, opet se događa isto,” ističe Jezernik.
Zbog toga je istoričarka Sabrina Ramet, pomalo sarkastično, zaključila da je “najveća Titova greška što je umro”.
Zašto su Hrvati bili glavni promoteri jugoslovenstva u 19. veku, a Srbi na početku sumnjičavi? Zašto je Jugoslaviju bilo teže zamisliti nego ostvariti, te da li je bila osuđena na propast i pre nego što je stvorena? Da li su Jugoslaviju stvarali najbolji a uništili je najgori, te da li je jugoslovenstvo prevaziđeno ili mu narodi na ovim prostorima nisu bili dorasli?
O tome u serijalu Radija Slobodna Evropa “Sto godina Jugoslavije“ od 2. novembra do 1. decembra govore Stipe Mesić, Raif Dizdarević, Budimir Lončar, Dušan Čkrebić, Dimitrij Rupel, Latinka Perović, Ciril Ribičič, Miljenko Jergović, Ivo Banac, Ljubodrag Dimić, Sergej Flere, Husnija Kamberović i Božidar Jezernik.
