U čemu je razlika između doktora nauka na državnim funkcijama u Srbiji i zemljama Evropske unije?
U većini članica EU kada neko iz naučne zajednice ospori fakultetsku diplomu ili doktorat nekog državnog funcionera, to za posledicu obično ima pokretanje procedure utvrđivanja činjenica i ako se ispostavi da titula nije regularno stečena, sledi njeno oduzimanje, a najčešće i ostavka na državnu funkciju.
U Srbiji, s druge strane, optužbe za plagijat naučnih radova, potkrepljene primerima i citatima iz originalnih radova, ali bez prateće reakcije nadležnih institucija, nisu nikakva prepreka da neko dođe do državne funkcije.
Pokazali su to i upravo održani beogradski izbori. Dve od samo četiri izborne grupacije koje su prešle cenzus, u vrhu izborne liste imale su kandidate čije doktorate deo naučne zajednice naziva plagijatima. Siniša Mali još vodi prestonicu, uz mogućnost da mu mandat bude produžen na još četiri godine, dok Aleksandar Šapić već godinama vodi najveću opštinu u Beogradu – Novi Beograd.
SRS: Nikolić polagao ispite iz inostranstva
Ipak, možda najradikalniji primer je, sada već bivši predsednik države Tomislav Nikolić, koji je 2012., svega nedelju dana pred glasanje, u jednoj televizijskoj emisiji, uporno izbegavao da odgovori na pitanje sociologa Jove Bakića na kom smeru je završio master studije.
Mnogi su posle emisije stekli utisak da Nikolić zapravo nije znao naziv smera na fakultetu na kojem je stekao zvanje mastera u svojoj 59. godini. Tim pre, što nije odgovorio ni na Bakićevo pitanje ko je utemeljivač menadžmenta, što se, prema Bakićevim rečima, uči na prvoj godini fakulteta za menadžment, koji je Nikolić, takođe u svojim pedesetim godinama, upisao i završio u roku, sve vodeći parlamentarnu stranku i obavljajući dužnost poslanika.
Nikolićeva bivša stranka, Srpska radikalna, čak je podnela krivičnu prijavu protiv njega zbog falsifikovanja diplome. Tvrdili su da nikom od svojih tadašnjih bliskih saradnika iz stranke nije pomenuo da studira. Kao argument u prilog tvrdnji da Nikolić nije regularno završio fakultet, naveli su da se datumi kad je polagao pojedine ispite poklapaju sa njegovim boravkom van zemlje. Ipak, čini se da biračima sve to nije smetalo, pa je Nikolić te godine postao predsednik države.
Na pitanje kako je moguće da veliki broj građana Srbije ne mari preterano za to na koji su način oni koji pretenduju da obavljaju najvažnije funkcije u zemlji stekli stručno zvanje, Raša Karapandža, redovni profesor na Univerzitetu u Vizbadenu, kaže da u situaciji “jezivog društvenog raslojavanja”, izazvanog raspadom Jugoslavije, ratovima, hiperinflacijom i drugim “apokalipsama”, tako nešto i nije neobično.
Dok traju “Igre gladi”, doktorati su nebitni
„Veliki deo populacije u Srbiji živi na ivici ili ispod ivice siromaštva i bavi se pukim preživljavanjem. Kampanja za beogradske izbore shodno tome je izgledala kao iz postapokaliptičnog filma Igre gladi (The Hunger Games), što je i primereno našem postapokaliptičnom društvu. U toj našoj postapokaliptičnoj realnosti mogli ste da vidite predstavnike vladajuće koalicije gde u skupocenoj garderobi dele svojim glasačima šećer i ulje na blatnjavim ulicama gradske periferije. Sve za glas. Verovatno ih je u tom činu blato na skupocenim cipelama najviše bolelo. U društvu u kome političar koji je na vlasti na mitingu nosi garderobu vrednu više hiljada evra za koju njegov glasač treba da radi 5 godina gladujući, ja ne mogu da krivim glasače što ih ne interesuju ukradeni doktorati, već kilo šećera ili litar ulja sa kojima će preživeti sledeću nedelju”, objašnjava Karapandža, koji je prvi javno osporio doktorat još aktuelnog gradonačelnika Beograda Siniše Malog.
Iako bi u nekim zemljama marketinškim stručnjacima bilo teško da “prodaju” takav proizvod, u Srbiji to, izgleda, nije slučaj.
“Kod nas, ali i šire, na pitanje te intelektualne i stručne sertifikacije se gleda nekako kao na vozačku dozvolu. Dobiješ neku ćagu koja ti omogućava da se vozaš u prostorima tvoje struke i to je to. Uostalom, ljudi ni vozačku dozvolu ne doživljavaju kao nešto što je mnogo važno, jer onoliko ljudi koji imaju vozačku dozvolu, pobije onoliko ljudi koji takođe imaju vozačku dozvolu. Tako da taj papir je nekako postao manje važan. Između ostalog, mi živimo u svetu u kojem ono što piše na nekom papiru postaje sve manje važno. Šta znači, recimo, što na papirnoj etiketi na nekoj teglici u Srbiji i Nemačkoj isto piše Nutela, ako ona nema isti ukus u Srbiji i Nemačkoj”, objašnjava marketinški stručnjak Vojislav Žanetić.
Ima zanimanja gde diploma zaista ne mora biti garancija znanja i kvaliteta. Neko može biti dobar stolar ili moler, pa čak i programer, i ako nije završio odgovarajuću školu za to zanimanje. Bilo je i ima vrhunskih novinara bez fakultetske diplome. Kao i onih loših, sa diplomom. Ipak, može li neko biti dobar lekar, zubar, inženjer, arhitekta ili pravnik, ako je ocene, pa i diplomu dobio preko veze ili “podmazivanjem”?
Ako mogu oni, mogu i ja
U aktuelnoj aferi na Univerzitetu u Kragujevcu, koja još nije dobila epilog, mediji su otkrili da je sin rektora tog univerziteta, upisao i završio doktorske studije na tamošnjem Medicinskom fakultetu, iako nije ispunjavao preduslove za to. Ovaj primer pokazuje da menadžment više nije jedina oblast u kojoj se pronalaze oni koji bi da na lakši način stignu do nekog akademskog zvanja.
To bi za građane trebalo da otvara ozbiljna, u nekim situacijama, i životna pitanja. Da li će im dete lečiti neko ko je do diplome stigao preko stranačkih ili rođačkih veza ili neko ko je uložio ozbiljan trud da položi sve ispite na Medicinskom fakultetu? Da li će im kuću projektovati priučeni arhitekta ili će izgubiti važan sudski spor, jer ih je zastupao advokat koji je do diplome stigao “prečicom”? Da li glasanjem za osobe sumnjivih stručnih kvalifikacija, zapravo daju legitimitet nezasluženom sticanju akademskih zvanja u svim oblastima?
“Legitimitet ukradenim doktoratima ne daju glasači, već deo akademske zajednice koja ćuti. Prosečan glasač je gladan, on ne razmišlja o tome kako da ukrade diplomu, već kako da prehrani sebe i svoju porodicu. Ono što je meni mnogo gore u ovoj kampanji od ponašanja glasača jeste ponašanje dela akademske zajednice. Tako, na primer, dekanu Pravnog fakulteta profesoru Simi Avramoviću je izgleda prihvatljivo da bude na izbornoj listi sa gradonačelnikom njegovog grada koji je ukrao doktorat na njegovom Univerzitetu u Beogradu”, kaže profesor Karapandža.
Moguće je i da neki misle da ako je neregularno sticanje diplome, mastera ili doktorata prošlo političarima, da će proći i njima, pa zato ne protestuju protiv takvih pojava, zaboravljajući na mogućnost da bi jednom i sami mogli dopasti šaka nekom takvom „stručnjaku“.
Većina nesvesna opasnosti
“Mi smo prošli kroz jednu dosta tešku tranziciju i neko vreme ćemo morati da živimo u situaciji kad je sve na kupovinu i prodaju. S tim što će možda i nas jednom da zahvati neki proces sveukupne sertifikacije, pa će da se dođe do toga da ne može baš da bude toliko fakulteta, univerziteta, da ne može baš svako da dobije diplomu”, kaže Žanetić.
Na pitanje da li su građani svesni kakve opasnosti nosi trend sticanja naučnih zvanja neregularnim putem, Karapandža odgovara da većina građana ne može da bude svesna tih opasnosti.
“Većina građana ne može da bude svesna tih opasnosti, jer je većina njih, na žalost, u modu preživljavanja. A ja, zaista ne bih pravio razliku u tome da li je neko ukrao doktorat iz menadžmenta ili doktorat u oblasti medicine. Zar mislite da je manje opasno po jednu zemlju da ima nepoštenog ministra unutrašnjih poslova nego nepoštenog lekara? Ministru unutrašnjih poslova doktorat napisan na srpskom ocenili su Koreanac, Francuz i “profesor” koji je lagao da je doktorirao na London School of Economics?! Mislim da su obe pojave veoma opasne i da će ostaviti dugoročne posledice na razvoj društva”, objašnjava Karapandža.
Jedna od posledica je i to što oni koji su do znanja i diploma došli na regularan način, odlaze u zemlje gde važe drugačiji kriterijumi čim im se ukaže prilika. Tako bi u nekom narednom periodu moglo da se desi da građani Srbije u nekim oblastima mogu da biraju samo između stručnjaka koje niko u inostranstvu nije hteo, jer ne zadovoljavaju naučne kriterijume.
“Globalizacija čini svoje. Mi sve više osećamo jednu dosta važnu stvar za razumevanje ove zemlje, a to je da smo mi jedna provincija. I u provinciji dobiješ lekara koji ti sleduje, ne možeš da biraš. U nekom malom mestu ne možeš da biraš izmedju 17 zubara. Ima dva, od kojih jedan zna posao, drugi možda i ne zna tako dobro. I to je to”, objašnjava Žanetić.
Za političare ne važi što i za majstore
S tim što u malim mestima, zubar ili majstor koji loše rade, brzo propadnu, jer se to pročuje, pa više niko ne traži njihove usluge. U politici to nije slučaj. Ipak, Karapandža smatra da u situacijama kada se otkrije da je naučna titula nekog državnog funkcionera sporna, nije presudna reakcija javnosti, već odnos akademske zajednice i efikasnost pravosuđa.
“Kada je u Nemačkoj otkriven plagijat u doktoratu ministra odbrane Karla -Theodora zu Guttenberga, Univerzitet u Bajerutu mu je oduzeo doktorat za 12 dana. Nakon 20 dana od otkrića ministar je podneo ostavku. A već sledećeg dana po gubitku imuniteta javni tužilac je pokrenuo proces protiv Gutenberga zbog narušavanja autorskih prava. U Srbiji, tri i po godine kasnije mi nemamo epilog u slučaju plagijata gradonačelnika Siniše Malog. A onda će vam dekan Pravnog fakulteta Sima Avramović, premijerka Ana Brnabić i predsednik Aleksandar Vučić pred kamerama govoriti o važnosti obrazovanja i istraživačkog rada. Političare ne treba ceniti po rečima već po rezultatima. Rezultat je takav da ukradene diplome vladaju, veliki deo akademske zajednice je najblaže rečeno uplašen. A to vodi samo u jednom pravcu, da citiram Tibora Jonu (poznatog blogera):
“Umiraćete sami – deca i unučad će ti otići u inostranstvo, hitna pomoć će postati služba koja provaljuje u stanove iz kojih smrde leševi, koje opet prijavljuju komšije. To je sudbina našeg društva, neće biti dece, mladih, umiraćemo sami ….””, zaključuje Karapandža.
