Zašto se naše društvo stidi antifašističke prošlosti

Ivan Mandić je reditelj dokumentarnih filmova iz Beograda. Njegov prvi dugometražni film Nestanak heroja nagrađen je na Festivalu dokumentarnog filma Beldocs 2009. godine kao najbolji u domaćoj kategoriji, posle čega je imao međunarodnu premijeru na filmskom festivalu u Trstu. Mandić je u međuvremenu snimio još četiri dokumentarca, u kojima se ponajviše bavio izbrisanom antifašističkom prošlošću, rehabilitacijom kvislinga, Narodnooslobodilačkom borbom i sličnim nepoćudnim temama.

S Mandićem razgovaramo o španskim borcima iz bivše Jugoslavije, o sećanjima partizana na Drugi svetski rat, o rehabilitaciji Draže Mihailovića, o brisanju imena narodnih heroja sa beogradskih ulica, o tome zašto se naše društvo stidi svoje antifašističke prošlosti…

• U svom novom filmu Dobrovoljci slobode: 80 godina Internacionalnih brigada nastavljate da se bavite zatomljenom prošlošću. Šta Vas je ponukalo da se pozabavite baš ovim periodom istorije i španskim borcima? Možda je u pitanju njihova ‘univerzalna vizija čovečnosti’, kako to kaže jedan od aktera Vašeg filma Milo Petrović, predsednik Udruženja Španski borci 1936-39?

– Film je nastao tokom proslave 80. godišnjice od osnivanja internacionalnih brigada u Španiji, kada su u Beogradu kao gosti bili mnogobrojni politikolozi, istoričari i umetnici, pre svega iz Španije, ali i iz susednih zemalja. Iako je prošao skoro čitav vek, sećanje na ovaj period je vrlo živo, a ideje koje su tada zatalasale Evropu i svet poput one o važnosti suprostavljanja fašizmu pre nego što zakuca na tvoja vrata prostiru se i do današnjih dana. Već duže vremena sarađujem sa Udruženjem Španski borci 1936-39, koji su bili i organizatori događaja, pa je ovo bila prilika da se napravi trajni zapis, sa ciljem da podseća kako na značaj međunarodne solidarnosti uopšte, tako i na doprinos naših boraca u redovima španske republikanske armije. Puno je rečeno i napisano o hrabrosti interbrigadista, kao i o Španskom građanskom ratu, a ova tema je bila inspiracija za veliki broj umetnika, pisaca, slikara, reditelja…

Ipak, razlozi borbe i motivacija koja je vodila te ljude u daleku i nepoznatu zemlju da se bore za prava naroda čiji jezik nisu poznavali i gde su mnogi. nažalost. i poginuli izazivaju u čoveku poštovanje i posle toliko godina i iznova navode na razmišljanje. Ratko Pavlović Ćićko je napisao u svojoj pesmi: “Mi se na ovim brdima i poljima borimo za slobodu milog nam Balkana i drage nam Španije” i time ocrtao viziju koja odjekuje do naših dana i koje se vredi podsećati. To je uverenje da život nije samo borba za ličnu egzistenciju i svakodnevnu korist, već i davanje sebe drugome i za drugoga. Mi možemo biti ponosni da je značajan broj Jugoslovena učestvovao u Interbrigadama na strani republike i ostavio nam da baštinimo jednu veliku ideju bratstva i solidarnosti.

• U Vašem filmu se pojavljuje i Dolores Kabra, generalna sekretarka Udruženja ‘Arhiv rata i izgnanstva’ iz Madrida, i govori o fašizmu koji u Evropi ponovo kuca na vrata, a svoj arhivski rad i ideje Španske republike vidi kao ‘oružje sećanja’ za borbu protiv fašizma. Da li bi se i Vaši filmovi mogli posmatrati kao deo tog arsenala?

– Posle sloma republike, sudbina boraca koji su učestvovali u njenoj odbrani je bila različita od zemlje do zemlje i, uopšteno uzev, dosta teška. Naravno, za same Špance situacija je bila najozbiljnija, u pitanju je bio egzil ili likvidacija, sa velikom nezvesnošću za sve one koji su bili povezani sa otporom fašizmu i sa atmosferom straha za civile. I danas su u Španiji nezalečene rane po tom pitanju i vode se rasprave o skidanju tajni i otvaranju grobnica, gde su bez obeležja pokopani borci republike, a čitava tematika je i dalje obavijena ćutanjem. Dolores Kabra je arhivista i aktivista iz Madrida koja je na svojoj koži osetila šta znači represivni režim koji uhodi zagovornike slobode i koji aktivno radi na suzbijanju opasnih ideja. Kroz svoj rad ona je postala svesna da su oružje ideja i kultura sećanja najbolji vid suprotstavljanja svim vidovima ograničavanja slobode.

Posle 1996. godine, kada je u Španiji organizovan doček zahvalnosti preživelim članovima interbrigada, što je bio skup ispunjen emocijama sa obe strane, stvari su se pokrenule u smeru prihvatanja tog dela španske istorije. Dolores je odonda uspela da sakupi veliki broj svedočanstava i da organizuje izložbe i tribine vezane za period Španskog građanskog rata gledano sa republikanske strane, kao što je, na primer, izložba “Deca rata”, posvećena deci koja su evakuisana u SSSR, a koja se nikada nisu vratila u svoju domovinu. Ona je jedan od onih neumornih duhova koji su svesni da moramo uraditi domaće zadatke kako nam drugi ne bi napisali sopstvenu istoriju. Dolores, po sopstvenim rečima, drži baklju koju želi da preda mlađim generacijama. Njen entuzijazam je zarazan i drago mi je da će kroz ovaj film njene ideje, kao i ideje drugih učesnika u filmu, dopreti do većeg broja ljudi.

• Prošle godine ste snimili još jedan film, Borci govore: Lične istorije NOB-a, u kojem ste zabeležili sećanja troje učesnika NOB-a na Drugi svetski rat. Zašto su partizanske priče u našem društvu već decenijama potisnute na marginu? Da li je guranje antifašističkog otpora pod tepih bio jedan od motiva za nastanak ovog filma?

– Borci govore je film koji je imao neobičan razvoj. Započet je kao autorski projekat i razvijan je na prestižnom seminaru koji je organizovao Balkan documentary center iz Sofije. Posle pozitivnih reakcija i nagoveštaja pretprodukcije, došlo je do povlačenja stranih producenata, pa je snimljeni materijal ostao, a sam film je dugo vremena levitirao u nezavršenoj fazi. Tek na predlog Bojane Andrić i uz njenu uredničku zaštitu, film je završen u produkciji Radio-televizije Srbije i uz učešće celokupnog tima emisije “Trezor”. Učesnici NOB-a koje smo intervjuisali su već bili u poodmakloj dobi, pa smo u tom trenutku, kada smo se vratili projektu, odustali od daljih dosnimavanja i koncentrisali se na arhivu i građenje priče od postojećeg materijala. Razvijajući ovaj projekat u međunarodnom okruženju, susreo sam se sa različitim viđenjima i tumačenjima istorije i značenja borbe jugoslovenskih naroda protiv fašizma.

Od stranih producenata sam dobio reakcije koje su se kretale od potpune nezainteresovanosti za tematiku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, do svođenja borbe na taktiku i vojničke elemente ili predloga za razvoj čisto lične perspektive. Sa druge strane, iz ugla urednika i festivalskih selektora sa naših, post-jugoslovenskih prostora, došlo je do ispoljavanja pomalo preteranih i nesređenih emocija, ili čak nepoverljivosti po pitanju političke interpertacije. Sve to me je navelo da sumnjam da je uopšte moguće naći jedinstvenu perspektivu koja se bavi ovim delom zajedničke istorije, i to je u velikoj meri uticalo na odlaganje završetka ovog filma. Evidentno je da je u pitanju osetljiva tematika i da se u društvima koja su nastala od raspada Jugoslavije ona i drugačije vrednuje. Antifašistički otpor je u svojoj biti bio opštejugoslovenski pokret i mislim da je to aspekt koji je danas politički dosta nerazumljiv, a za vladajuće klase i opasan, i neprihvatljiv.

• Pored sećanja Vaših junaka, jako je zanimljiv arhivski materijal koji ste koristili u filmu. Recimo, snimak kada žene skidaju feredže. Ili miting posle oslobođenja gde se vidi žena sa feredžom koja drži transparent sa natpisom ‘Živeli naši veliki saveznici’. Kako ste nalazili i odabirali arhivsku građu za film? Šta ste sve otkrili u tom procesu?

– Rad sa arhivom je priča za sebe, a svakako zahteva puno upornosti, strpljenja i sistematičnosti da bi se došlo do zadovoljavajućih rezultata. Relativno brzo se da otkriti da je količina arhivskog materijala za dati period ograničena i da se određeni delovi sreću iznova i iznova u različitim prikazima do kojih možete doći. Jasno je da su autori vremenom uzimali komadiće sa raznih strana, praveći nove kompilacije, koje bi se onda prostirale dalje imajući sopstveni život. Onda se sasvim prirodno kao svojevrsni izazov nametne želja da dođete do primarnih arhivskih izvora, odakle potiče većina delova koje ste sretali i u kojima možda ima nečega što još nije upotrebljavano. Ipak, korišćenje arhive je skopčano i sa prikazivačkim pravima, pa ste vezani postojećim ugovorima i dostupnošću nekih materijala, tako da je apsolutni pristup privilegija koju teško koji autor može da sebi priušti.

U radu sa arhivom sam imao veliku pomoć i podršku Bojane Andrić, urednice RTS-a, koja je omogućila da dobijemo dozvolu za neke važne snimke. Izuzetno je bogata i kolekcija Muzeja istorije Jugoslavije, koji nam je izašao u susret u prikupljanju i selekciji foto-dokumentacije za dati period. Snimci muslimanskih žena koje skidaju feredže i anegdote sa terena koje protagonisti filma pričaju – što u šali, što u zbilji – pokazuju u kakvim uslovima su živeli narodi u to vreme u Bosni i Srbiji i kakav je bio iskorak u pravcu modernizacije koji je napravljen u godinama posle završetka rata. Ti snimci, kao i drugi do kojih smo došli u istraživanju, svedoče o tome da se lišavamo velike tradicije modernizma zaboravljajući antifašističku borbu i smeštajući je u istorijski međuprostor bez prethodnika i naslednika. Ova tradicija u sebi sadrži ideje koje su bile u stanju da aktivno menjaju društvo u kome živimo i koje su nam potrebne i danas, kao i u svako drugo vreme.

• U filmu Nestanak heroja bavili ste se fenomenom preimenovanja ulica u Beogradu, tokom kojeg je došlo do brisanja antifašističke prošlosti. Tako je, na primer, Ulica Alije Alijagića postala Ulica Milorada Draškovića, koji je doneo Obznanu, počeo da progoni komuniste, zbog čega je Alijagić na njega izvršio atentat. Kako je došlo do tako radikalnog obrta u kulturi i politici  sećanja?

– Tokom rada na ovom filmu prisustvovali smo radu Komisije za imenovanje ulica i trgova, koju je postavila tadašnja Gradska skupština. Njihove diskusije su bile neobično žive i vedre, pa su izazivale dobro raspoloženje kako kod nas dokumentarista, jer smo bili svesni da snimamo kvalitetan materijal, tako i kod njih samih, jer su se na stolu nalazili predlozi poput imenovanja Biberčetove, Pinokijeve i Guliverove ulice. Ipak, sve je to išlo na račun brisanja ulica nazvanih po narodnim herojima i pojmovima vezanim za borbu protiv okupatora u Drugom svetskom ratu, što je stvaralo gorak ukus i provociralo građanski aktivizam. Jedan od paradoksa na koji smo naišli tokom praćenja rada Komisije bilo je glatko preimenovanje ulice Alije Alijagića.

On je bio jedan od mnogobrojnih mladih revolucionara koji je, po zabrani Komunističke partije Jugoslavije od strane vlasti 1920. godine, našao utočište u ilegalnim aktivnostima. Postao je član organizacije Crvena pravda i, manje-više na svoju ruku, izvršio atentat na ministra unutrašnjih poslova kraljevine Jugoslavije, posle čega je osuđen na smrt i pogubljen. Logika preimenovanja ulica je bila da se iz gradskog centra proteraju svi predratni komunisti i partizani, ali da se ti isti ne diraju previše po obodu grada ako nije neophodno. Alijina ulica je bila na dalekoj periferiji, ali je bolo oči da jedna tako kontroverzna figura uopšte ima ulicu u Beogradu. U filmu smo organizovali debatu u jednoj beogradskoj gimnaziji po pitanju preimenovanja te ulice u pokušaju da nadomestimo nedostatak javnog promišljanja takve i sličnih odluka.

• Kako je Komisija na to gledala?

– Komisiji, naravno, nije značio ništa ni revolucionarni zanos, ni tragika mladalačkih ideala, a ni želja za suprotstavljanjem tiraniji, pa je ulica promenjena bez mnogo rasprave. Ironija da se ulica dodeli žrtvi atentata, pošto je dugo vremena nosila ime revolucionara, kao odložena je kazna za učinjeno delo, post-mortem istorijski dekret koji sadrži u sebi ne mali osvetnički naboj. Ne znam da li je neka uteha što se u sadašnjem nazivu ipak kriju oba imena, jer jedan bez drugoga ne idu, pa je trag sećanja ostao i dalje za svakoga ko se zapita o značenju naziva te ulice.

• Stiče se utisak da se naše društvo stidi svoje antifašističke prošlosti te da intelektualna i politička elita čine sve što je u njihovoj moći da pređu na gubitničku stranu istorije. Zašto naše društvo ima problem sa sopstvenom istorijom i antifašističkim vrednostima?

– Usudio bih se da kažem da je antifašistička borba i pobeda nad Silama osovine jedno od svetlih poglavlja novije istorije, i to u svetskim razmerama. Pobedničke nacije su posle rata predstavljale ekskluzivan klub i niko pametan se ne bi iz tog kluba samoizbacio, jer je to dugo vremena bila legitimacija za novi vek. Problem sa antifašističkom borbom na našim prostorima je da je ona neodvojivo povezana sa Komunističkom partijom, njenim delovanjem i ideologijom, i ako sve to uklonite, ne preostaje bogzna šta vredno pomena a da ima bilo kakve veze sa antifašizmom.

Jasno je da je politička elita klasa koja želi da sačuva svoje privilegije, pa je za nju i razumljivo da se u postojećim uslovima pribojava i beži od bilo kakvog stavljanja u isti kontekst sa zapaljivom revolucionarnom ideologijom, koja uz to prevazilazi i nacionalne granice. Kuda bi stigli sa tolerancijom i međusobnim poštovanjem naroda na jugoslovenskim prostorima? Sa idejama o pravednoj raspodeli društvenog bogatstva i borbi protiv stranih i domaćih kapitalista? Pa sa Mošom Pijade, koji je robijao u Lepoglavi i prevodio Marksov Kapital, a tek kuda bi stigli sa vođom pobedničke armije Maršalom Titom? Verovatno ne daleko, a sledeće izbore sigurno ne bi dobili.

• Šta je sa intelektualnom elitom?

– Intelektualna elita, poput političke, ima svoje pozicije, pa je teško verovati i za njih da je moguće biti politički subverzivan i u potpunosti kontrirati zvaničnoj ideologiji, a sačuvati kakav-takav status u društvenoj hijerarhiji. Osim akademske zajednice, gde postoji prostor za debatu, izgleda da su takvi, kontraški glasovi rezervisani za društvene otpadnike i apatride. Treba na kraju biti realističan i svestan činjenice da je naš region pod velikim uticajem i pod dominacijom mnogo jačih političkih i ekonomskih sila i rekao bih da neki opštejugoslovenski i slobodarski sentiment nema značajnijeg odjeka ni u tim krugovima. Sve u svemu, politička upotrebljivost antifašističke prošlosti u njenom izvornom obliku je nažalost zanemarljiva i svi ispaštamo zbog toga.

• U filmu Problem percepcije iz 2011. godine pratili ste proces rehabilitacije Ravnogorskog pokreta, prikazujući paralelno pokolje u Vraniću, Drugovcu i Rajkovcu koje su četnici počinili. U međuvremenu su rehabilitovani i Draža Mihailović, i Nikola Kalabić. Kako gledate na njihovu rehabilitaciju, pogotovo u svetlu činjenica o četničkim zločinima koje iznosite u filmu?

– Rehabilitacija vođa Ravnogorskog pokreta nije nikakvo iznenađenje ako se posmatra zakon o rehabilitaciji koji je svojevremeno donet. To su logične posledice tog i drugih zakonskih akata, kao, na primer, onog o izjednačavanju prava boraca partizanskog i Ravnogorskog pokreta, kao i onog o povraćaju imovine. Čitav niz ličnosti, od kojih su mnoge istorijski gledano problematične, rehabilitovan je na osnovu tih propisa u dosta brzim procesima u kojima je trebalo dokazati, na primer, samo da je dotični bio žrtva ideološkog progona.

Zakon o rehabilitaciji je takav da je dovoljno pronaći manjkavost u procesu ili politički naboj koji suđenje kvalifikuje kao ne-fer, ne ulazeći u snagu dokaza koji su bili iznošeni, da bi se osoba proglasila nevinom žrtvom komunističkog terora i bila rehabilitovana. A onda ide suštinski momenat – povraćaj nacionalizovanih dobara. Aksiom svih zakona je da je socijalistički sistem bio u svom začetku protipvravan i da se mora izvršiti povraćaj prava, imovine i časti svima kojima je to svojevremeno bilo oduzeto. Ta logika se potvrđivala u nebrojenim procesima i nije se nešto posebno dokazivala.

Što se tiče Draže Mihailovića, iako je ponovljeno suđenje u tom čitavom mehanizmu imalo simbolički okvir, ili možda baš zbog toga, ipak je to išlo teško i proces se dugo vukao jer je javnost u Srbiji bila dobro upoznata sa četničkim zločinima. Dok je kod nekih manje poznatih ličnosti to teklo brže, lakše i van očiju javnosti – ovo je bio krupan zalogaj.

• Kako sudije i istoričari izlaze na kraj s evidentnim četničkim zločinima?

– Za samo suđenje iz 1946. godine lako se mogu pronaći elementi upliva države i evidentan je politički sukob, ali je ipak zastrašujući nivo dokaza koji je bio tada predstavljen, pa nijednom sudiji nije lako da se pravi kako to ne vidi, iako mu zakon eksplicitno kaže da to nije deo predmeta. Zločini nad civilima za koje su četnici odgovorni u Srbiji su veliki, strašni i prilično dokumentovani i nije bilo lako progurati takvu stvar, čak i posle toliko vremena kada je malo kome do toga uopšte bilo i stalo. Ipak, saznali smo na kraju da sud nije mesto za moralne i etičke dileme i debatu o političkoj budućnosti zemlje, u pitanju su paragrafi, propisi i akta i na kraju je stvar, uz manji ili veći otpor, prošla otprilike kao da je u pitanju nepravedno napisana kazna za parkiranje.

Među istoričarima ćete retko naći nekog ko je ili stručan ili nije zlonameran, a da ne shvata apsurdnost ideje da se proglasi antifašističkim pokret koji se u poslednjim danima rata povlačio zajedno sa Nemcima, ili čiji vođa sa ponosom izveštava svog komandanta o pokolju muslimanskog življa na jugu zemlje. Uprkos svemu tome, ovi koji su ili nestručni ili zlonamerni, ili oboje u isto vreme, nekako su i glasniji i prisutniji u medijima. I šta je na kraju rezultat svega? Apsolutni trijumf dogme o pravnoj i svakoj drugoj ništavnosti posleratne vlasti? Svetost privatne svojine? Ili, pak, nešto veća prihvatljivost ideje da je u redu vršiti besprizorne zločine nad sopstvenim narodom, sarađivati sa okupatorom i pritom voditi šovinističku politiku? Ništa od toga nisu zanemarljiva postignuća.

• Problem percepcije je otkupljen za prikazivanje na nekoliko televizijskih stanica u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, gde se pojavio pod nazivom Crna noć crna braća. Da li je u Srbiji neka televizija bila zainteresovana za emitovanje filma?

– Od dosta širokog pregleda delatnosti Ravnogorskog pokreta u Srbiji, koja je prikazana u filmu, u verziji za TV, koja je nešto kraća, ostala su samo slavna dela iz sela Vranića, u neposrednoj okolini Beograda. Tu su našim filmskim junacima protivnici bili civili na spavanju, pri čemu oni tu nisu pravili razliku ni po polovima, ni po uzrastu. Inače, naziv Crna noć crna braća potiče iz istoimene pesme Aleksandra Vitorovića, kosmajskog partizana, publiciste i pesnika, koji je stihove i napisao pod utiskom tog događaja. Imali smo, naravno, pregovore sa televizijom o prikazivanju, ali se na kraju nije ništa realizovalo u tom smeru. Tržište za dokumentarne filmove je ipak tada bilo tek u razvoju, a s obzirom da je nešto kasnije emitovana i TV serija Ravna Gora, koja prikazuje isti pokret u pomalo romantizovanom svetlu, tek tada nije bilo mnogo mesta za ovakve disonantne tonove i kritičke stavove u javnom prostoru.

• U filmu ste prikazali i razgovor sa Veselinom Kuzmanovićem, učesnikom pokolja u Vraniću, koji se vratio iz četničke emigracije i nastanio u susednom selu, samo nekoliko kilometara od porodica žrtava. On nikada nije procesuiran za svoje zločine, a u razgovoru s Vama nije pokazao ni najmanji znak kajanja. Kako je izgledalo to suočavanje sa zločincem, licem u lice?

– Potomci žrtava iz Vranića su znali da se on vratio iz emigracije i oni su nam i ukazali na njega, međutim, oni nisu mogli da zamisle da se susretnu sa njim. Provalija koja se između njih otvorila je bila nepremostiva. Razmišljajući o tome često sam dolazio do shvatanja kako je i koliko rat surov i kako na neobjašnjiv način ljude koji bi trebalo da su bliski dovede u sukob iz koga posle nema izlaza. Teško je proceniti da li postoji kajanje ili ne, to su neki unutrašnji procesi u čoveku, ali se on svakako vrlo uznemirio kada smo krenuli sa pitanjima baš o tom događaju. Sve je to na kraju vrlo tragično i tužno.

• Kad se osvrnete na svoj rediteljski rad i dugogodišnje bavljenje bolnim, traumatičnim tačkama istorije, kako Vam izgleda taj period? Koliko Vas je istraživanje nacionalne istorije iz Drugog svetskog rata promenilo?

– Mene su uvek zanimale vedrije teme i imao sam sklonost ka humoru, ali dokumentarni film zahteva, pre svega, etičko određenje autora i to vas odvede često tamo gde niste ni zamišljali da ćete stići. Traumatične tačke i bolne priče se, u stvari, vrlo teško mogu zaobići ako tragate za uspostavljanjem smislenog odnosa sa svojom okolinom. Što se tiče Drugog svetskog rata, prosto je neverovatna sličnost sa stvarnošću koja se nadvila nad nama posle raspada zajedničke zemlje sa sve vojnim formacijama, rečnikom medija i slikama za koje je delovalo da su deo prošlosti.

Mitska čudovišta koja jedu svoju decu i koje ste viđali samo na izbledelim fotografijama najednom marširaju u vašoj ulici, pa sad vi okrenite glavu kao da ništa nije bilo. Ta stvarnost vapi da bude interpretirana. I ne samo to – ona zahteva da u njoj nađemo mesta i za organizovani otpor sa dalekom i romantičnom, ali bezuslovnom i neopozivom vizijom pobede. Sa druge strane, sam dokumentarni film još uvek omogućava svojim autorima jednu privilegovanu poziciju poverenja od strane društva. Dok su velike medijske kuće u skladu sa svojim budžetima i spektakularnim mogućnostima u stanju da vas zabave nestvarnim produkcijama, tek dokumentaristi nude humanu perspektivu, opipljive odnose i intimne uslove rada, koji se onda i očituju na ekranu.

• Da li danas drugačije gledate na društvo i prošlost nego pre desetak godina, kad ste se upustili u ovu avanturu?

– Meni je rad na dokumentarnom filmu, pre svega, omogućio da sa mnogo više razumevanja posmatram svoje okruženje i da shvatim kompleksnost društva u kome živimo. Što se tiče istorijskih događaja i pogleda na njih, oni su takođe vrlo složeni i mogu se uvek interpretirati na više načina. Upravo tu i leži opasnost od onih intrepretacija koje imaju dalekosežne negativne posledice po naše živote. Jasno je već neko vreme da se bitka za budućnost vodi preko prošlosti i da promenom viđenja prošlih događaja menjamo i vrednost određenih ideja u sadašnjosti, njihovu upotrebljivost i oštrinu. Mehanizmi koji to omogućavaju i kroz koje se to dešava daleko nadilaze naše mogućnosti i snage kao pojedinaca, pa čak i kao društava, ali to ne znači da treba sedeti skrštenih ruku. Niko drugi se neće izboriti za bolji svet osim nas samih. Mogućnost da taj svet ne postoji nipošto ne treba da nas obeshrabri.