U Briselu je ove nedelje predstavljena Strategija “Kredibilna evropska perspektiva za zapadni Balkan”, prema kojoj bi Srbija i Crna Gora mogle da budu integrisane u Evropsku uniju 2025. godine. Strategija omogućava jasnu perspektivu za integraciju Bosne i Hercegovine, Makedonije, Kosova i Albanije, a najavljeno je i veće prisustvo EU-a na zapadnom Balkanu. Iz kabineta predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera čuju se oštre osude na račun Rusije, da Moskva “preplavljuje Balkan sa anti-EU propagandom i podstiče srpski nacionalizam ugovorima o naoružavanju.
Analitičari komentarišu da su na ovu, kako je u Briselu nazivaju, istorijsku šansu pruženu preko Strategije zapadnom Balkanu uticale mnoge regionalne i globalne prilike. Jedna od njih je strah od sve prisutnijeg uticaja Rusije na području zapadnog Balkana. Da li se Rusija, posle više decenija, trajno vratila kao jak geopolitički igrač na Balkan i da li bilo koji međunarodni dokument može da utiče na smanjenje njenog uticaja u tom regionu?
Srbija će ove godine obeležavati više godišnjica. Jedna od njih je već pompezno najavljena 100. godišnjica prisajedinjenja Srbiji austrougarske Vojvodine. Takav potez sasvim je razumljiv ako se na stvari gleda opreznim očima saučesnika u politici Milorada Dodika u Bosni i Hrercegovini. Tu je i 180. godišnjica diplomatskih odnosa između kneževine Srbije i Rusije.
Bratsko okretanje leđa
Ono što se ove godine sigurno neće grandiozno slaviti je 70. godišnjica Rezolucije informbiroa i čuvenog “ne” Josipa Broza Tita Josifu Visarionoviču Staljinu. To nije bio samo momenat kojim je sprečeno da se SFRJ pretvori na sovjetski satelit, kao što su to bile osiromašene i devastirane socijalističke republike od Baltika do Bugarske. To je godišnjica višedecenijskog temeljnog i trajnijeg uklanjanja ruskog faktora iz Srbije i sa zapadnog Balkana. Rusija se nije tu vratila početkom devedesetih. Slobodan Milošević i srpsko rukovodstvo su pred sam raspad SSSR-a podržali pučiste u Moskvi, kojima, očekivalo se, prevrat nije pošao za rukom. Time je Boris Jeljcin okrenuo leđa Srbiji.
Potpuno uskraćivanje ruske podrške Srbiji za vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije ruski i srpski nacionalisti pripisuju tadašnjoj političkoj i ekonomskoj nemoći Rusije. Međutim, Rusija je krizu na prostoru bivše Jugoslavije veoma dobro iskoristila kako bi u svom dvorištu nesmetano, bez većeg uplitanja međunarodne zajednice, mogla da vodi dva rata u Čečeniji, kao i da otvara i raspaljuje konflikte te da ih sama “zamrzava” – od Pridnjistrovlja, preko Abhazije i Južne Osetije, do Nagorno Karabaha. Zato je Moskva i podržala sve sankcije koje su potpuno izolovale Miloševićevu Saveznu Republiku Jugoslaviju, iako se danas u Rusiji govori da je Zapad vodio ciljani rat protiv pravoslavne Srbije. Rusi su učestvovali u osnivanju Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, za koji sada tvrde da sudi Srbima i da su oni tu najveće žrtve.
Moskva je tiho reagovala na NATO intervenciju protiv srpskih snaga u Bosni i Hercegovini, a pre vojne intervencije na Kosovu 1999. godine nije blokirala rezoluciju Ujedinjenih nacija kojom se najoštrije osuđuje proterivanje na hiljade civila albanske nacionalnosti od srpskih snaga bezbednosti. Tokom devedesetih Milošević je sve vreme očekivao “rusku pomoć”, ali ona do “5. oktobra” nije stigla. Nije imao sreće, jednostavno nije dočekao uspon Vladimira Putina. Pre bombardovanja, SR Jugoslavija je 1998/99. godine u panici slala zahtev Moskvi da je primi u tada kvazidržavnu tvorevinu Savez Rusije i Belorusije, što je tamo naišlo na suzdržanost i neodobravanje.
‘Meka moć” – vidljiva i dominantna
Vladi Zorana Đinđića na poklon je stigao još ranije potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini, kojim se danas Srbija hvali da je jedini takav van država bivšeg SSSR-a. Međutim, Đinđić je bio najmanje zainteresovan za ruski uticaj u postmiloševićevoj Srbiji. Vlada Vojislava Koštunice otključala je Moskvi bravu Balkana Deklaracijom o Kosovu i vojnoj neutralnosti, usvojenoj 2007. godine, nekoliko nedelja pre proglašenja nezavisnosti Kosova.
Vlada oklupljena oko Demokratske stranke i Borisa Tadića Rusiji je širom otvorila vrata: prodajom Naftne industrije Srbije (2008. godine), otvaranjem Ruskog humanitarnog centra u Nišu (Sporazum Ivica Dačić – Sergej Šojgu 2009. godine) i kreiranjem spoljne politike “Četiri stuba” – Evropska unija, Rusija, SAD i Kina (2009. godine). Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka finalizirali su iskrcavanje Rusa na Balkan, na velika vrata, u zvaničnu politiku uvozeći rusofilska osećanja, koja su im bila veoma važna, pre svega, zbog radikalskog elektorata, koji su pri cepanju stranke povukli za sobom.
Od atentata na Đinđića sve srpske vlade su pomalo otvarale vrata Rusiji. U Bosni i Hercegovini Dodik ih je Putinu za veoma kratko vreme sam širom otvorio, iako je još 2014. godine govorio o tome kako Bosna i Hercegovina treba da uđe u NATO. Ruski humanitarni centar u Nišu, odnosno zametak ruske vojne baze na Balkanu, još uvek nije dobio diplomatski status, ali je zato Rusija poslednjih godina u Srbiji duboko pustila korene. Uloženo je tu mnogo finansijskih sredstava, političkog angažovanja i vremena da bi ruska “meka moć” na Balkanu bila ne samo vidljiva, već i na mnogim poljima dominantna.
Strategija kao ‘paranoični dokument’
Ali, srpska politička elita i veliki deo birača, gde je antizapadnjaštvo duboko ukorenjena istorijska konstanta, spremni su da potpuno besplatno udome tu nekog iz daleka, ko će im ulivati lažnu nadu da pitanje granica na Balkanu još nije rešeno, da su oni najveće žrtve Haškog tribunala, da Evropska unija ipak nije najbolja opcija i da je možda najbolje u svoj toj evropskoj zavrzlami ostati potpuno “neutralan”.
Donošenjem Strategije EU-a o perspektivama proširenja na zapadni Balkan svi mogu biti zadovoljni. Oni koji ucenjuju EU “mogućim konfliktima” na Balkanu, a sebe predstavljaju kao “faktor stabilnosti”, mogu da se hvale da su ubrzali ulazak Srbije i regiona u EU. Brisel će nesumnjivo ozbiljnije tretirati pitanje proširenja EU-a na zapadni Balkan, ali i ruski uticaj, koji može da mu naškodi. A ostrašćeni rusofili će slaviti “paranoični dokument”, za koji su uvereni da se samo zbog njih i donosi. Međutim, velika je zabluda očekivati da će se tom Strategijom zaustaviti ili “oterati” Rusiju sa Balkana. Za to je sada kasno. U rukama Moskve su već moćne “meke poluge”, koje mogu znatno uticati na to koliko će Srbija i bh. entitet Republika Srpska biti blizu Zapada.
Rusija je sada tu i sa Balkana nigde neće otići, jer je skoro nemoguće ponavljanje 1948. godine i istorijskog “ne”. Sintagma “sedenje na dve stolice” – EU i Rusija – jeste glavni ucenjivački leveridž Srbije i RS-a, koji će biti aktuelan čak i ako Srbija i Bosna i Hercegovina jednog dana postanu punopravne članice Evropske unije.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
