Ko je rekao referendum!?
Odgovoru na ovo pitanje mora da prethodi sledeće. Procene koje su se nadvile nad srpskom politikom (a i ovde, pod ovim potpisom su navođene) da će ova i sledeća godina biti ključne u dijalogu sa Kosovom, a zarad daljih evropskih integracija, sve više se pokazuju tačnim. U tom kontekstu gotovo iznebuha iskrsla je najava referenduma. Iako je taj pravni institut “narod se pita” pominjan i ranije toliko često da se gotovo podrazumevao, nedavne okolnosti su ga istakle u prvi plan. I osećajući to, u najnovijim “tesnim kosovskim cipelama”, posle atentata na Olivera Ivanovića, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ga je baš centrirao u žižu svoje i “okolne politike”, u miljeu svojih podržavalaca i evet efendija, dakle.
Ali, i ne samo njih, proširio ga je i odavde sve do – Davosa, a tamo i do čoveka za “pripuštanje“ balkanske državčadi u Evropsku uniju, koji opet, nema laži-nema prevare, nije to morao da sazna baš na Manovom Čarobnom bregu. Svenarodni plebiscit jeste krupno političko pitanje, pa je, kao takvo, poslednjih dana došlo pod lupu kakve-takve javnosti čim ga je Vučić izgovorio na TV Hepi, što bi neki rekli – u pauzi između dva rijalitija. Međutim, promiče pažnji da je ta gromadna tema, već pri tom vraćanju na nju, bila zaodenuta u još dve-tri “goruće” svesrpske dileme, koje možda još oštrije propituju one procene o dve ključne godine za (ne)evropsku budućnost zemlje.
‘Glavni’ stav za dva-tri mjeseca
“Najprvlji” čovek je potpuno ogolio i, naravno, time pojednostavio i ocrnobelio nekolike probleme u kojima srpska politika mora da se snađe, pre svega, nastavak atentatom prekinutog briselskog dijaloga, potom njegov sadržaj koji se naziva sveobuhvatnim sporazumom i, na kraju, i glavni sadržaj i poentu koju bi taj sporazum morao da ima. Sve je ovo poslednje na škakljivo i opasno pitanje granica i razgraničenja. I mora se priznati, to ogoljavanje i pojednostavljenje doprinelo je shvatanju jasnoće muka pred kojima se Srbija nalazi, ne učinivši ih pritom manjim, naprotiv.
Jer, Vučić je to ovako saopštio: “Srbiji neće dozvoliti ulazak u EU bez jasno rešenog pitanja granica.” A tek potom: “Kako ćemo da ga rešimo, to je druga stvar. Hoćemo li da ga rešavamo ili nećemo? Narod će svakako na nekom referendumu morati da kaže šta misli o tome.”
Uz ovu relativizaciju narodne odluke, koja će pasti “na nekom”, reklo bi se, neodređenom glasanju, na ovom mestu je veoma važno zapaziti – ali ne u kontekstu vučićevske sklonosti ka sujeti i samohvali – da je u ovom bloku Hepi-plašenja i uozbiljavanja famoznog naroda, on poentirao ocenom da će, pak, on sam za dva-tri meseca reći svoj stav o sveobuhvatnom sporazumu i odreživanju granica. To obećanje, ako ga ne zaboravi, kao hiljade drugih, videćemo u nastavku teksta, može biti od veće političke važnosti nego što u prvi mah izgleda. I, sad je mesto za metaforične “duhovitosti” koje smo izbrisali sa početka teksta.
Gornje Vučićeve ocene, a više podrške i napadi koji su im usledili, mogli bi se opisati već pomalo otrcanom pričom o postepenom “kuvanju žabe”. Znate ono, stavi se u lonac sa hladnom vodom, koji se zagreva postepeno, a ona se na vrućinu postepeno i navikava, ne primetivši kad je skuvana. Kao što javnost ne bi trebalo da primeti kad je sporazum, odnosno razgraničenje, potpisano.
Hoće li se otvoriti padobran
Međutim, nastavljajući ozbiljne šale, mnogo je ovde prikladniiji onaj vic o obaranju padobranskog rekorda, ali u tome kad se može najkasnije, što bliže zemlji, on otvoriti. I tako, oni lete, na hiljadu metara jedan pita: “Da otvaramo?”, drugi će: “Kakav ti je onda to rekord!?” Tako i na petsto, pa i na sto… A na kraju, na deset metara, kad ovaj veštiji (ovde bi to mogao da bude A. V.) kaže: “Eh, kao da ti je prvi put da skačeš bez padobrana sa 10 metara…”
Dakle, sva javna gužva koju prave i vlast i opozicija u vezi sa referendumom, i nizu drugih pitanja proisteklih iz tog predsednikovog “razjašnjenja” – uhvatimo nijansu – jesu “kuvanje žabe”. Ali, ne za odluku potpisati sporazum i razgraničenje, već za odluku da se – što je moguće kasnije otvori padobran. A da se letači prizemlje ili razbiju o najsvetije srpsko tlo pod vekovnom “kolevkom”. (Da li će se, potom, još neki morati da u seobama okupljaju u duhu Tarabićevog proročanstva “svi Srbi pod jednu šljivu” rano je prognozirati, ali i to pitanje je otvoreno.)
Tako se može iščitavati i početak navijanja (spinovanja) ka referendumu koji je otvorio potpredsednik Vlade Rasim Ljajić kad reče da je “referendum jedna demokratska tekovina i prilika” da se građani izjasne o temama oko kojih su “jake polarizacije u društvu”. Tako i, osim desne, i stavovi takozvane proevropske opozicije, kojoj je u vezi s Kosovom Vučić “odzeo temu”, pa sad mogu da ga grde samo time što bi “oni to bolje” i što će sigurno da “upropasti stvar”.
Tu je i Crkva u politiku veoma “umešatelna” (tako će, verovatno, zahtevati neki Amfilohaja hip da se prevede antisrpska reč – involviran), koja sopstveno učešće u otvaranju padobrana “zvanično odlaže“. Ali, za taj čin “kuva žabu” tako što odbija predloge nekolicine visokih jereja da o Kosovu Sinod raspravlja vanredno, već kaže da će to biti redovno – u maju. Verujući, valjda, da će Vučić zaista da se oglasi za mesec-dva, ili da bar kaže kad je turnir ili referendum. I sve se to raspravlja i o tome polemiše kad je unutrašnji dijalog zvanično nešto zamro, a briselski prekinut.
Stop za strance, koji su tu
Zato, kad se sve sagleda, Vučić sam, čini se, najviše doprinosi komentarisanju sopstvenog novog kosovskog trojstva – sporazum, granice, dijalog… puštajući nove probne balone, pre padobrana, kojima podupire gornju osnovnu tezu, ali i dodajući svemu i nove, ne mnogo manje važne od nje. Tako će u Davosu, posle razgovora sa Hašimom Tačijem o nastavku briselskog procesa, te u ovaj tekst uvedenim Johanesom Hanom, “dodavati gas” (i u balone), govoreći: “Rekao sam Albancima, ako govorite svakog dana, i ako i drugi u svetu očekuju da ćemo mi da damo sve, a da zauzvrat ne dobijemo ništa, ako vi dobijete sve, a da zauzvrat ne date ništa, onda hvala i doviđenja.” Pa onda: “Stvari ćemo kad-tad morati da rešimo. Naše je da ne izgubimo ono što ne smemo da izgubimo, a da izgubimo samo ono što moramo. Ako ljudi ne razumeju šta radimo, postoji neki drugi izbor, ali se plašim da je taj izbor i povratak u vreme bankrotstva.”
Ali i da Han ne pominje priznanje Kosova kad priča o sveobuhvatnom sporazumu…
Pred zaključak, recimo i ovo – nedavno je za generalnu sekretarku nevladinog Evropskog pokreta u Srbiji izabrana bivša vladina (i Dinkićevog G17 plus, plus potonjeg URS) potpredsednica (i to baš za EU-integracije) Suzana Grubješić. U jednom od prvih javnih nastupa, kad se pola baci u vodu i sve procedi, ostaju dva važna zapažanja. Prvo, “niko ne zna šta (će da) sadrži taj sveobuhvatni sporazum, niti u kakvu će EU za sedam godina Srbija da uđe”. Dodajmo, ako uđe i ako je to toliko godina.
Ovo najpre znači da sporazum najverovatnije nije napisan i da će se do njega, makar uz pritiske, dolaziti pregovaranjem, što traži vreme, ali i “dobijanje na vremenu” za neke poteze. Pritom valja imati u vidu da u takvim dokumentima, bez obzira na značaj, dogovrena makro-političko usmerenje uvek može da u doradi dobija brojna pravno-birokratska doterivanja, da u praktičnoj politici može da se lako primenjuje, a da se ona njega i ne drži. Poznate konture i samog Briselskog sporazuma i primena u praksi to pokazuju. Primenjeni na “nekakav referendum”, to znači da politika uvek može da ga “ispoštuje” tako da se njegovi rezultati ne primene. Dok se on ne zaboravi, ako onaj poslednji kosovski iz 1998. godine da na Kosovo nikad ne mogu da uđu ovi stranci koji su 18 godina tu.
Lakše se ‘guta’ u posttragediji
I ako pregovori budu nastavljeni, ponovo ćemo slično prognozirati – oni će ići u pravcu da se jednima ne uzme sve, a da drugi dobiju, ali dovoljno nejasno za javnost i ako bude malo drugačije. Za eventualni pristanak na, ma šta to u budućnosti bilo, Vučićevo pojašnjenje o zahtevu za “jasnim granicama” najverovatnije će se “u naknadu dobiti” status zajednice srpskih opština na severu, u duhu Jazavca pred sudom – ni moja, ni carska, ni spaijska. Ni srpska, ni kosovska, a opet – dva u jedan. Naravno, pod uslovom da obećanja o mirnom razrešenju nisu samo mantra za EU i svet.
Atentat na Olivera Ivanovića izoštrio je pažnju svih prema Kosovu. Ali, on je i dvosekli mač u temi o kojoj je reč. Tačno je da i otvaranje pitanja granica ima drugačiju težinu u tim okolnostima, odnosno lakše se “guta” u posttragediji. Tačno je i da govor o granici, a zapostavljanje ljudi, što je jedan od najvećih prigovora kritičara ovom Vučićevoj referendumskom aneksu.
Ali, on kao da u svojoj prkosnoj samovoljnosti i s marketinškim nedvom za uspeh po svaku cenu računa na još jednu prednost, pogotovo ako dobro prođe, ili trijumfuje na beogradskim izborima. Teze o dobijanju, ali i o gubljenju na vremenu relativiziraju se ako se dobija na podizanju duha koji kaže – kad je s u jednu ruku, tako opasno, a u drugu neminovno – “glasaćemo kako on kaže”. A on, bićemo jezivo konkretni, tom duhu može da uzvrati: “Šta fali granici ako ćemo znati s koje strane ‘nam ubijaju ljude’.”
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
