Premijerka Srbije Ana Brnabić nedavno je dala intervju za Economist Radio, u kojem je bilo riječi o raznim aktuelnim temama, pa i o ratovima ’90-ih, zločinima i odgovornosti. Tokom djela razgovora o Haškom tribunalu, novinarka je napravila opasku u vezi sa jezikom, odnosno kako joj se čini da zvanični Beograd izbjegava da upotrebi riječ genocid, na šta je premijerka odgovorila: “Ne mislim da je to bio genocid. Bio je to užasan, užasan, užasan zločin. Ne mislim da je to bio genocid, jer to nije bila akcija u kojoj je neko rekao: ‘Hajde da pobijemo sve ljude, da tu više ne bude Muslimana.'”
Tu se novinarka uključila primedbom, izrečenom uz snishodljiv osmjeh, kao da se obraća djetetu: “Ne morate da istrebite sve da bi to bio genocid”, a Brnabić se pozvala na definiciju genocida, po kojoj moraš da imaš namjeru da istrebiš sve – i djecu, i žene. Novinarka je potom pitala: “Nije bilo djece mlađe od 16 godina koja su pobijena u Srebrenici?” Brnabić je, vidno zbunjena, zamuckujući i gutajući knedle, odgovorila: “Da budem iskrena, ne mislim da je to bio genocid. Teško mi je da govorim o tome, jer to jeste bio užasan zločin. Zločin zbog kojeg se osjećam loše, zbog kojeg se stidim, jer je počinjen u ime Srba, zločin koji je stvorio sliku o Srbima kakva ne treba da se stvara o našoj zemlji.” Nije to bilo pitanje, ali odgovoru premijerke zemlje koja poriče genocid ne gleda se u zube.
Negiranje genocida omiljeni srpski sport
Onda je prešla na lakše, LGBT teme, rekavši da se i tim povodom “stvara slika o Srbima kao konzervativnim, homofobičnim ljudima. A Srbi nisu takvi, Srbi su otvoreni, ljubazni, srdačni ljudi, koji ne cene druge po tome da li su muslimani, Hrvati, gej ili strejt, već da li je neko dobar ili loš čovjek. To je ono što volim kod svoje zemlje. Osjećam se užasno zbog ’90-ih i onoga što je urađeno u ime Srba.”
U intervjuu je bilo i već standardnih premijerkinih izjava da Haški tribunal nije donio pravdu niti doprineo pomirenju, kao i uobičajenog prebacivanja teme na drugi teren, na krivicu drugih učesnika u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Uprkos premijerkinom stidu, pokazalo se još jednom da je poricanje genocida u Srebrenici omiljeni sport srpskih političkih funkcionera. Prilično bestidan sport, usput budi rečeno.
Nije Srbija prva zemlja u istoriji koja je pokrenula ratove, izvršila agresiju, počinila stravične masovne zločine da bi potom uložila silnu energiju u poricanje zlikovačke prošlosti. Bilo je mnogo takvih užasa u prošlosti, a brojni istraživači bavili su se problematikom poricanja počinjenih zločina. Profesor Stenli Koen napisao je klasičnu studiju Stanje poricanja, u kojoj je klasifikovao mehanizme, kognitivne prakse, retoričke figure, logičke obrte koji se koriste u negiranju zločina. U toj knjizi anticipirano je i ono što premijerka Srbije govori o genocidu u Srebrenici, kao i njeni traljavi pokušaji poricanja.
Strategije poricanja
Kad Brnabić kaže da se u Srebrenici nije dogodio genocid, već “užasan, užasan, užasan zločin”, to se zove poricanje tumačenja, kolokvijalno rečeno: “Desilo se nešto sasvim drugo.” Ona priznaje da se nešto dogodilo, da je izvršen zločin koji karakteriše kao užasan, ali uporno, iznova i iznova, odbija da taj zločin nazove genocidom. Uprkos tome što je u više presuda Haškog tribunala pokolj počinjen u julu 1995. godine jasno i nedvosmisleno nazvan genocidom. Premijerka priznaje činjenicu zločina, ali se ne slaže s njegovim pravnim tumačenjem. Zato joj je neophodna diskvalifikacija rada Haškog tribunala, jer ako taj sud nije uspio da donese pravdu, ako ne doprinosi pomirenju, ako je to jedna sumnjiva institucija, onda ni činjenice utvrđene u presudama tog suda nemaju obavezujući karakter. Tako genocid lakše može da se transformiše u užasan zločin, što spada u oblik poricanja poznat kao djelimično priznanje.
Kada Brnabić pokušava da diskredituje čitav rad Haškog tribunala zato što nije osudio hrvatske generale za zločine u operaciji “Oluja”, a ni Bošnjake ili pripadnike bivše Oslobodilačke vojske Kosova, Brnabić primjenjuje strategiju koju Koen naziva optuživanje optužilaca. Svrha ovog metoda poricanja je da se “pažnja skrene sa sopstvenog ponašanja” te da se pošalje slijedeća poruka: “Drugi su griješni – i u tome je pravi problem.” Nije problem u zločinima i genocidu koje su počinile srpske snage, nije problem u projektu stvaranja “velike Srbije” etničkim čišćenjem, a još manje u velikosrpskoj ideologiji kao legitimacijskoj osnovi za zlodjela, nipošto! Problem je u Haškom tribunalu, koji je loše radio svoj posao, pa je ne samo utvrdio da su Ratko Mladić, Radislav Krstić i njihovi saradnici u Srebrenici počinili genocid (a to je bio samo običan, mada “užasan zločin”), nego nije osudio počinioce zločina nad Srbima.
Kada premijerka Srbije skreće pažnju sa činjenice da zvanični Beograd, uključujući i nju samu, odbija da masakr u Srebrenici okarakteriše kao genocid, pa govori o zločinima počinjenim nad Srbima koji su ostali nekažnjeni, ona pribjegava strategiji poricanja koju Koen naziva poređenje u sopstvenu korist. Cilj ove strategije je relativizacija sopstvenih zlodjela ukazivanjem na zločine koje su počinile druge strane, čime se ističe sopstvena ispravnost. U suštini, riječ je o razradi kolokvijalne formulacije koja se često može čuti: “A šta su tek oni nama radili…” Ono što Brnabić govori zapravo znači: možda mi jesmo počinili neki “užasan zločin”, ali su naši zločinci bar kažnjeni, ali zato su drugi isto tako činili zločine, a nisu čak ni osuđeni. To je još jedna varijanta autoviktimizacije, “Srbi su uvek žrtve, pa čak i kad počine genocid”, među srpskim političarima poznat i kao “užasan, užasan, užasan zločin”.
Ratko Mladić, humanitarac
Pokušavajući da objasni zašto misli da u Srebrenici nije bilo genocida, Brnabić se poziva na neku neimenovanu definiciju, valjda iz nekog priručnika Srpske akademije nauka i umetnosti, po kojoj genocid podrazumeva istrebljenje svih pripadnika neke etničke grupe. Ispade Ratko Mladić veliki humanista jer u Potočarima nije streljao žene! Po premijerki Srbije, Mladić i njegove ubilačke horde nisu imali nameru da pobiju sve Bošnjake, nego samo muški deo populacije. Pa nećemo valjda ubijanje muškaraca i dečaka da nazovemo genocidom?! Koliko je ovakav način razmišljanja u suštini zločinački nije potrebno posebno naglašavati.
Osim što koristi strategiju klasifikovanu kao poricanje namere, Brnabić pokazuje zapanjujuće neznanje za osobu koja zauzima najvišu funkciju izvršne vlasti. Prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, genocid se definiše kao niz zločina počinjenih “u nameri da se potpuno ili delimično uništi kao takva neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa”. Dakle, “potpuno ili delimično”.
Nigde se u definiciji genocida ne pominju ni žene ni deca (mada srpske vojne snage, istini za volju, nisu bile tako osetljive na pol i životnu dob, pa su žene masovno silovane i ubijane, a samo tokom opsade Sarajeva pobijeno je više od 1.600 dece). Bilo bi zanimljivo da nam premijerka otkrije gde je pronašla definiciju genocida na koju se poziva. Možda u nekoj knjizi Vasilija Krestića o genocidu ili nekoj sličnoj lektiri kojom premijerkin šef Aleksandar Vučić prekraćuje besane noći?
Pozitivan moralni bilans
Premijerkina teza o zločinu koji je “stvorio sliku o Srbima kakva ne treba da se stvara o našoj zemlji” spada u strategiju poricanja, koju Koen naziva moralni bilans. Reč je o tome da smo svesni počinjenog zla, ali da mu umanjujemo značaj, jer je to ipak bio samo incident. Srbi su otvoreni, srdačni, ne vrednuju druge po nacionalnoj pripadnosti, samo im se povremeno omakne neki genocid. Kao što kaže Stenli Koen: “Na moralnoj mapi našeg života to mesto nije značajno; nemojte nam suditi samo po tome. Računovodstveni obrasci u koje upisujemo svoje rezultate pokazuju da je naš moralni bilans pozitivan.”
Brnabić na nemušt i nevešt način ponavlja argumente nemačkih revizionista i funkcionalnih nacionalista iz ’80-ih godina, poput Ernsta Noltea ili Mihaela Štirmera, koji su pokušavali da umanje singularnost nacionalsocijalističkih zločina. Njima se oštro usprotivio Jirgen Habermas, čije argumente ovako sažima Helmut Dubil u knjizi Niko nije oslobođen istorije: “Habermas nikako ne tvrdi da je masovno ubijanje evropskih Jevreja prekinulo svaki kontinuitet nemačkih tradicija: ovaj u nemačkoj istoriji jedinstveni događaj zaveštao je, međutim, trajan moralni imperativ da se od sad pa nadalje sve nemačke tradicije proveravaju u svetlu ovog ključnog iskustva.” Uzalud se premijerka upinje da minimizira srpske zločine; put ka ozdravljenju društva vodi u potpuno suprotnom smeru.
Zanimljivo je da Brnabić uopšte ne govori o srebreničkim žrtvama ili njihovim porodicama, besprimernoj patnji koja im je naneta. Nju brine samo to što je taj “užasni zločin” poslao lošu sliku o Srbima. Što bi moglo da se podvede pod kategoriju poricanja znanu kao moralna ravnodušnost, kategoriju koja je obično rezervisana za neposredne počinioce zločina, ali nema razloga da je ne primenimo na premijerku kad se već toliko potrudila. Ona ionako samo sprovodi političku agendu svog komandanta Aleksandra Vučića, što bi rekli zločinci svih fela pravdajući svoja zlodela pred sudom – “samo vrši svoju dužnost”.
Pucanje i plakanje
I onda, nakon što je demonstrirala svu raskoš raznoraznih tehnika poricanja genocida, premijerka tvrdi da se oseća loše i stidi zbog zločina počinjenih u ime Srba. Ne možeš se istovremeno stideti zbog zločina koji su počinjeni u tvoje ime i uporno odbijati da zločin nazoveš pravim imenom. Tu se između osećanja i čina otvorila čitava provalija iz koje premijerkine reči odjekuju kao eho lažnog stida.
Koen navodi da za ovakvo ponašanje u hebrejskom jeziku “postoji čak i poseban izraz – čiji ironični naboj postaje sve izrazitiji – kojim se opisuje disocijacija delanja i emocija. Yorim V’Bochim doslovno znači ‘pucanje i plakanje’: pošto obavimo sve neprijatne stvari – u samoodbrani, iz nužnosti ili dužnosti – glasno i javno izražavamo žaljenje zbog žrtava, pa čak i simpatiju prema njima.”
Tu bi se negde mogao uvrstiti i premijerkin intervju; reč je o pucanju s plakanjem. A kad se suze osuše, moglo bi ponovo da se počne sa pucanjem. Čemu inače ovoliki trud uložen u poricanje očigledne istine? Pripreme za novo poluvreme ionako su već u toku.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
