U Kataloniji su se dogodili najčudniji izbori u novijoj istoriji Evropske unije: stranački prvaci koji su pre raspisivanja vanrednih izbora dospeli u zatvor ili su ga izbegli, pobegavši u Brisel, osvojili su apsolutnu većinu. A španski premijer, autor ideje da se posle ilegalnog referenduma i proglašenja nezavisnosti u Kataloniji zavede centralna uprava i ukinu autonomne institucije, doživeo je katastrofalni poraz.
Partija Marjana Rahoja dobila je tri mesta u katalonskom parlamentu, imaće manje poslanika nego anti-sistemska stranka CUP.
U Parlamentu od 135 mesta, stranka bivšeg predsednika vlade Karlesa Puđdemona, Zajedno za Kataloniju (34 mesta), Republikanska levica ERC (32 mesta) a antikapitalistički CUP (4 mesta), imaće apsolutnu većinu.
Ukoliko Puđdemon i ostalih pet bivših ministara budu u prilici da se iz Brisela vrate u zemlju, a da im se garantuje da neće biti uhapšeni, i ako lider katalonske levice Oriol Žunkeras bude pušten iz zatvora, katalonski parlament mogao bi vrlo brzo da se oformi.
U ogledalu sa prethodnom raspuštenom vladom, mogle bi da se ogledaju iste ličnosti koje su do prvog oktobra vodile Kataloniju u nezavisnost, što je oduvek programski cilj njihovih stranaka. Takvi obrisi nisu po volji Madrida, jer Marjano Rahoj je raspisao hitne vanredne izbore, nadajući se da je svojim merama uspeo da vaspita Katalonce i da će separatističke stranke bojkotovati izlazak na birališta u neregularnim uslovima. Ljuto se prevario.
Nemogućnost da se u Kataloniji stvori parlament po njegovoj meri, još je veća posle izbora, nego pre njih.
Kad ministri spavaju u madridskom zatvoru
Postizborna kriza trajaće do daljnjeg, a u nekim od predloženih scenarija, događaji u Španiji naličiče na teatar apsurda. Da ostavimo na trenutak satanizovanog Karlesa Puđdemona, budućeg i bivšeg predsednika Đeneralitata (katalonska vlada), koji predlaže da se sa španskim premijerom sastane negde na neutralnom terenu, u Briselu ili bilo gde drugde, svakako van Španije.
Rahoj mu iz Madrida odgovara kako neće pristati ni na kakav dijalog ukoliko on ne bude otpočet uz striktno poštovanje sadašnjeg ustava i zakona. Demokratija se sa zakonom sukobljava još drastičnije u slučaju lidera Republikanske levice, i bivšeg vicepremijera (Katalonije) Oriola Žunkerasa.
Razmatra se kako bi on mogao da od sudije dobije dozvolu da na nekoliko sati izadje iz zatvora u Madridu. To bi robijašu pomoglo da kao poslanik učestvuje u sastavljanju novog parlamenta. Potom bi bio izabran na mesto sa koga je svrgnut. Posao vicepremijera bi kasnije obavljao iz svoje ćelije, uz povremene dozvole za odlazak u Barselonu, kad to njegova funkcija zahteva.
U Briselu se trenutno nalazi još četvoro članova bivše vlade, a uz Žunkerasa troje bivših i možda budućih poslanika koje sud ni uz kauciju nije hteo da pusti ni na privremenu slobodu, kako ne bi ponovili teški delikt za koji se “sumnja” da su ga počinili.
Pobuna, izdaja i manipulacija sa fondovima radi otcepljenja im se stavljaju na teret, za šta im preti kazna od najmanje petnaest godina zatvora.
Njihove stranke uspevale su na predizbornim mitinzima skupe stotine hiljada duša. Mnogi Katalonci su iz revolta glasali za staru vladu, ne zato što podržavaju otcepljenje, već zato što su uvereni da vlast u Madridu krši osnovna demokratska prava, i da su bivši funkcioneri u stvari “politički zatvorenici”.
Da je Rahoj primenio britansko-škotski recept
.Još je veća ironija što je cela ova bezizlazna situacija mogla da se izbegne da je Madrid primenio britanski recept. Ne onaj bregzitovski već prethodni kada je Škotska organizovala referendum o otcepljenju uz saglasnost Londona i – izgubila priliku da postane nezavisna država. Većina je bila protiv odvajanja od Velike Britanije.
Zbog važećih izbornih zakona, na Iberijskom poluostrvu broj glasova ne slaže se sa brojem poslaničkih mesta. Na ovim izborima, separatistički blok osvojio je većinu u parlamentu, a da je manje od polovine (47,5 odsto) izašlih na izbore glasalo za ovu opciju.
Da je umesto vanrednih izbora, ovo bio referendum o nezavisnosti Kataloniji, Španija bi legalno ostala celovita, a niko ne bi mogao da kaže kako je Madrid Kataloncima uskratio pravo da se izjasne o svojoj budućnosti.
Ni u najgorim snovima Rahoj nije mogao da zamisli da će se njegova strategija pretvoriti u košmar: Karles Puđdemon bivši predsednik Đeneralitata (katalonske vlade), svrgnut posle proglašenja nezavisnosti, “begunac od pravde”, “izdajnik” koga posle obavljene istrage (koju bi morao da istrpi u preventivnom zatvoru) čeka visoka kazna zatvora, postaće po rezultatima izbora ponovo ono što je bio – predsednik koalicione vlade Katalonije sastavljene od partija iz separatističkog bloka koje su osvojile apsolutnu većinu u parlamentu, a da nisu dobile najveći broj glasova na izborima.
Đavo je došao po svoje: “Puđdemon 34 – Rahoj 3”. Razliku u broju poslaničkih mesta slavodobitno izvikuju pripadnici njegove Koalicije za Kataloniju. Rahoja će u Kataloniji, posle vanrednih izbora, koje lično on raspisao, zastupati samo tri poslanika, pa će uticaj narodnjaka biti ništavan.
Narodna partija putem glasanja izbačena iz Katalonije
Za tako iskusnog političara, Rahoj je amaterski manevrisao između svog čvrstog legalizma i demokratskih principa u koje se takođe zaklinje. Predsednik španske vlade i njegova partija praktično su demokratskim putem, elegantno, glasačkim listićima – “izbačeni iz Katalonije”.
To između ostalog konstatuju i najuticajniji madridski listovi, iako se u njima nije mogla pročitati nijedna ozbiljnija kritika Rahojevih poteza otkad je Katalonija održavajući referendum prekršila ustavne odredbe.
Ali posle velikog katalonskog neuspeha, Rahoja bi mogla da “ekskomunicira” i njegova sopstvena španska baza, na čiju je podršku do sada mogao da računa. O tome je posle saznanja da su Sijudadanosi (Ciudadanos) osvojili najviše poslaničkih mesta na izborima u Kataloniji, iako su čvrsti unionisti, između redova govorio i sam predsednik ove mlade stranke, Alberto Rivera (38).
Da li će on ili liderka Sijudadanosa u Kataloniji, podjednako mlada Ines Arimada, reći Rahoju da je vreme njegove okoštale partije opterećene korupcionaškim aferama i frankističkim dosijeima prevaziđeno.
Ništa tako dobro ne ujedinjuje različite političare, kao kad treba da se pred narodom prikažu kao zaštitnici patriotskih vrednosti. Izazov katalonskog pokreta za otcepljenje bio je savršen izgovor da se stvori široka koalicija za zaštitu otadžbine. Narodnoj partiji prišli su španski socijalisti koji se sa konzervativcima tradicionalno smenjuju na vlasti i Sijudadanosi, koji nemaju mrlja ni afera u svojoj mladoj biografiji.
Doživeli su meteorski uzlet, na ovim izborima, baš zahvaljujući istrošenosti Narodne partije. Osvojili su više glasova nego dve najveće tradicionalne partije zajedno, ali nedovoljno da bi za vlast konkurisali frontu od tri raznorodne partije koji zagovara katalonsku republiku.
Mladi, konzervativni, visoko obrazovani, imućni profesionalci koji su svoj ugled stekli van politike, Sijudadanosi su glavna pretnja manjinskoj vladi Marjana Rahoja. Iako španski premijer tvrdi da ne namerava da raspiše opšte prevremene izbore, može da se desi da ga posle kraha u Kataloniji na to natera javnost.
I znate li ko će doći na njegovo mesto, pitaju danas pojedini analitičari. Odgovor se sam po sebi nameće.
Biće to Ines Arimadas ili Albert Rivera. On ili ona mogli bi da postignu u Španiji, ono što je uspelo francuskom predsedniku Emanuelu Makronu koji je ni iz čega stvorio pokret koji je daleko za sobom ostavio stare partije. Od tog vetra strepi ne samo Rahoj, već i ostali lideri starih stranaka čija glomazna birokratija opterećuje i pomisao na suštinske promene.
Za sada, Ines Arimadas će biti liderka jake opozicije u katalonskom parlamentu, ukoliko se on uopšte sastavi pod ovakvim okolnostima.
Postoji drugi mračniji scenario: da nezadovoljni Rahoj ponovo uvede u Kataloniju centralnu upravu.
Teško da bi za takvu odluku ovoga puta dobio podršku Sijudadanosa, ali on računa na inertnost Evropske unije, koja strahuje da će, povedene za primerom Katalonije, sijaset oblasti unutar ostalih članica EU pokušati da sebi utru put ka otcepljenju.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
