Ne mora Srbija da prizna Kosovo, ali neka se tako ponaša. Kao da ga je priznala! Ovo je gotovo doslovni citat nedavne intrigantne poruke milijardera Bedžeta Pacolija, potpredsednika Vlade i ministra inostranih poslova, inače i lidera Alijanse za novo Kosovo. Čitavu doktrinu u nekoliko reči Pacoli je izrekao na srpskom, što je bio uslov za sve regionalne sagovornike, pa i za premiijera Kosova Ramuša Haradinaja, u seriji intervjua Dojče Velea, koji s vremena na vreme uzburkaju balkanluk.
(Nimalo uzgred, te manje ili veće bure pre se mogu povezati s profesionalnošću novinara Canija, nego sa kuriozumom da njegovo ime – Bahri, na balkanluku razumljiivim jezicima znači – mornar.)
Prva, nimalo nelogična pomisao glede Pacolijeve šifre, nas novinare sklone da o/tužnost ovdašnjih regionalnih politika blažimo utešnim, pa i crnim šalama, podsetila je na ironičnu opasku onog JNA-vojnika od koje se i danas ježimo: Oni kao hoće, a mi im kao…” Dakle: Kosovo se osamostalilo, a Srbija to treba “kao da ne priznaje”. Ili, da ga kao priznaje, ali da ne prizna da je to kao, nego stvarno, ili da ga prizna i da se ponaša tako, ali da to ne kaže…
Širenje i verifikovanje nove realnosti
Duhovite varijacije mogu da idu udalj bar onoliko koliko su mogle sholastičke rasprave o tome koliko anđela može da igra na vrhu igle. Međutim, “štos” je u tome što bilo koja šala po ovom obrascu skoro doslovno opisuju i zatečenu situaciju u odnosima Beograda i Prištine. Uprkos galami u Srbiji ima i mnogo prećutnog ponašanja kao da je Kosovo priznato. Zato one, po svemu sudeći, “pogađaju” i neka naslućena, ali i rešenja, kojima se “kao” teži. Ili ih bar Evropa i famozna “međunarodna zajednica” zagovaraju u daljem pacifikovanju protektorski pacifikovanog konflikta. U nimalo hipotetičkom scenariju relativne žurbe da se problem reši u nekom bliže oročenom ritmu, moguće je zamisliti da se kao i u drugim “poluprotektoratima” pribegava formuli obavezujućih sporazuma o neobaveznim prividima. I ozakonjenju prećutanog!
Pacolijeva poruka nudi obrise (i) takvih raspleta, bez obzira na rizike i zato se mora čitati i kao pogled na ono što se zove sveobuhvatni obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa. Jer, priznavanje “realnosti na terenu”, što mnogi u Srbiji dugo zagovaraju, može podrazumevati i dalje “širenje” te realnosti i njeno postepeno, pa i konačno verifikovanje. Težina ove “dosetke”, međutim, nipošto nije mala. Visoka pozicija u Vladi Kosova ovog lidera (o)manje stranke je jedna strana njene ubedljivosti. Druga leži u tome što je Pacoli i izlobirao i na izvestan način potpomogao formiranje Haradinajeve Vlade, bez čega bi ponovni vanredni izbori, iako i dalje mogući, bili već raspisani.
Konačno, veoma je upadljivo da kosovski ministar ino-poslova mesecima, pa i u pomenutom “vele-intervjuu” meko naglašava da Aleksandar Vučić “pokazuje sve više smisla za uvažavanje realnosti”. Potom da Srbija, s obzirom na svoje mesto, položaj i veličinu, zaista nije nevažan faktor u regionu. Dodali bismo, i s obzirom na potencijal prouzrokovanja, a ne samo rešavanja kriza i popravljanja odnosa. Sve rečeno nanizano je na skalu u kojoj se sa albanske, ne samo kosovarske strane, hvali inicijativa predsednika Srbije o unutrašnjem dijalogu o Kosovu, pa se dapače preporučuje kao korisna i za drugu stranu. I to valjda ne samo kao izgovor za odugovlačenje daljih dogovora i sprovođenja postignutih.
Dvostruko oposredovan dijalog
Iz istog korpusa su i sve češće procene beogradskih poznavalaca da je sada “kritični period” za teške odluke koje traži Evropska unija. Uveliko se govori i o uplivu SAD-a čak i do nivoa da odrede posrednika za pritiskanje briselskog posredništva, odnosno o formatu (dvostruko?) oposredovanog dijaloga. Sa tim u vidu, s nešto više jasnoće se može pročitati i onomadnja Vučićeva ocena o vezanosti procesa pridruživanja Srbije EU sa “rešenjem Kosova” izrečena u poslednjem od učestalih gostovanja u emisiji Ćirilica beogradske TV-Hepi. U datumskoj podudarnosti sa intonacijama u kojima peva Pacoli, predsednik Srbije je ovoga puta bio najekspicitniji. Srbija bi, rekao je mogla da dospe do punopravnog članstva u EU već 2023. godine, a ne bi isključio mogućnost da to bude i 2022. godine, ukoliko “rešimo odnose sa Prištinom”, a rešenje “kao takvo” za EU bude “uslov svih uslova” za napredovanje ka EU.
Rekao je da će za to dati “sve od sebe, iako ću znati da bi mi to bio kraj političke karijere”. Ali je namah, zapitavši sam sebe: “Da li sam veliki optimista po pitanju rešenja kosovskog čvora…”, ostavio i alternativu da ostane u karijeri odgovorom da nije preterani optimista. Budući da pre svega u Prištini ne postoji nikakva volja za kompromisom, ali isto tako, ni u velikom delu srpske javnosti.
Ako se sračuna dinamika otvaranja poglavlja za pridruživanje EU kao (formalnih) uslova i oročenje koje je javnosti ponudio Vučić, može se poverovati da “ključna 2018.” doista lebdi negde u briselskom vazduhu kao zadati uslov (i) za sveobuhvatni potpis. Mada je u briselskom dokumentu o strategiji pridruživanja data još godina pride. U tom slučaju važan je i drugi termin – da se unutrašnji dijalog o Kosovu završi u martu, pa će On da kaže šta o tome misli i kakva su rešenja. I u toj tački spajaju se i dijalog i Pacolijeva preporuka i briselske namere sa daljim pregovorima – do obavezivanja.
Ništa bez SANU
Započeti unutrašnji dijalog, uprkos tome što ga “moderira” država, odvija se prilično traljavo. Dosad su bila dva veća sastanka. Srpska akademija nauka i umetnosti najavljuje svoje uključivanje “preko svih odeljenja”. Ali, u ulozi vesnika javlja se akademik Vasilije Krestić na dan promocije svog dela o 30 godina od “Memoranduma SANU”, kad je tom knjigom “skinuta ljaga sa Akademije”. Indikativno, sam Krestić – ne znamo kako će drugi – SANU-raspravu najavljuje više iz ugla preporuke episkopa Irineja da se Kosovo ubuduće zove “stara Srbija”.
Emanator dijaloga Vučić, pak, iz dosadašnjeg toka izdvaja – neki “njegovi” tvrde sa “njemu svojstvenim smislom za ironiju” – kao najinspirativniji stav Miloševićevog savetnika, profesora doktora Vladana Kutlešića. On se, naime, založio za “konačno rešenje” u formi „monetarno-carinske unije Srbije i Kosova“, nalik onoj etatnoj post-SRJ skarabudževini zvanoj Državna zajednica Srbije i Crne Gore. Odluka koja će proisteći iz ovakvog dijaloga može se samo pretpostaviti. Iz mogućeg obilja nevažnih inicijativa kao i nekoliko pregršti kontroverznih, radikalnih i u raznim smerovima bombastičnih, odabraće se neka kao “temelj” odluke. To je verovatno, a sigurno je da će se ona, uz posvemašnju gromoglasnu propagandu, prononsirati i nametati kao – spas od svih onih loših ponuđenih.
Iskustva s takvim raspletima Srbija ima napretek, pa i sa ovog vrućeg terena. Setimo se samo kako je uz talambase Miloševićeva propaganda 1999. godine uspela da poraz i povlačenje vojske sa Kosova javnosti predstavi kao pobedu, a ne kapitulaciju krunisanu Kumanovskim sporazumom. I dobar deo javnosti je to prihvatio. A što je još važnije, ta je vlast ostavila i naslednike, koji i sada, po potrebi, em na sličan način javnost uveravaju i njome manipulišu, em smišljaju nove privide kao rešenja.
Međutim, u najdobronamernijoj varijanti mora se zaključiti da su podjednake šanse da se iza tog, kakvog-takvog dijaloga kao paravana, izvuče i neko dobro, ali i manje dobro rešenje. Možda i neko čije su konture dogovorene “tamo gde treba”, ali se o njemu malo zna ili ništa ne zna.Uostalom i sam Briselski sporazum, čije su glavne tačke objavljene, praćen je dogovorima različitog formata. A postoje, saznali smo, i usmeni – tzv. non paper sporazumi (Ivica Dačić je čak pominjao i salvete) koji pregovarače iz ugla Brisela jednako obavezuju kao i (pot)pisani.
Čija je stolica u UN-u
To je bilo vidljivo i početkom godine povodom “kotrljajućih fresaka” u šarenom vozu i “upada” specijalne jedinice ROSU na sever Kosova. Tada se saznalo za usmene dogovore o specijalnoj policiji, pa se srpski lider pred domaćom javnošću komično zapetljavao čak tezama da srazmerno procentima Srba u njoj, na sever mogu da ulaze samo njeni srpski pripadnici. Srpska rosa!?
Na kraju, ne ni bez ozbiljnosti, ali ne i bez (crnpurastog) humora nije teško zamisliti da evropska birokratija i posredništvo, vešti u izmišljanju “zamumuljnih normi”, posle svega sugerišu sporazum koji bi, recimo, propisivao razne konsensuse i dalja posredništva. Ali bi i natezanja bila – obavezujuća. Za obe strane. Sve do stolice u Ujedinjenim nacijama. E, ali na tom stepeniku Pacolijev recept bi morao da se čita obrnuto! Jer, teško je zamisliti da se dozvoli stolica, a da se svi ponašaju kao da je nema.
Tu bi jedino rešenje moglo da bude – da se i mi uključimo u dijalog – da Kosovo u Ujedinjenim nacijama zastupa zajednica srpskih opština, kad je konačno uspostave. Ako je pred raspad SFRJ u Beogradu mogao da se bez Albanaca u Predsednišvo SFRJ, kao njihov predstavnik, izabere Sejdo Bajramović, moglo bi i ovo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
