Sudeći po naslovima iz srpskih medija, na konferenciji za štampu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine Dragana Čovića Bakir Izetbegović je napravio skandal neviđenih razmera. Kurir piše “Bakir Izetbegović ponovo provocira”, Mondo izveštava “Izetbegović tera po svome”, Aloupozorava na opasnost “Opet drži slovo Srbiji zbog Kosova, Izetbegović napravio skandal usred Beograda!”, a Politika citira ministra odbrane Aleksandra Vulina, koji tvrdi da je Izetbegović čovek opasnih namera.
A šta se zapravo dogodilo? Na kraju konferencije Izetbegović je prosto pojasnio da je Čovićev stav da će se Bosna i Hercegovina prilagođavati stavovima Srbije u vezi s Kosovom njegov lični, a ne stav Predsedništva. Moglo bi se reći da je Izetbegović narušio protokol, ali problem je u tome što je Čović već narušio protokol pre njega, ne poslušavši Izetbegovićev savet da iznese stav o Kosovu kao svoj lični, jer zajednički nisu ni imali. Da nije bilo te intervencije na kraju, ispalo bi da se spoljna politika Bosne i Hercegovine vodi u Beogradu, a ne u Sarajevu.
Pokazna vježba iz političke manipulacije
Međutim, pravi incident se dogodio malo ranije (ako ne računamo Vučićeve kisele osmehe, pućenje usana, kolutanje očima i propratnu gestikulaciju dok je Izetbegović govorio). Predsednik Srbije iskoristio je konferenciju za štampu da izvede pokaznu vežbu iz političke manipulacije, bahatosti i bezobrazluka. Kao šlagvort za predsednikov nastup, koji bi mogao da uđe u neki udžbenik za buduće demagoge, poslužilo je novinarsko pitanje o dugu Srbije prema Bosni za poplavljeno zemljište.
Reč je o tome da je Srbija tokom izgradnje hidrolelektrana “Bajina Bašta” i “Zvornik” potopila zemljište u bh. opštinama u Podrinju. Srbija je vlasnik struje koju proizvode elektrane, ali ima obavezu da opštinama isplaćuje naknadu za poplavljeno zemljište, što je i činila sve do rata. Srbija bosanskim opštinama već 25 godina ne isplaćuje ništa, a istovremeno redovno izmiruje obaveze svojim opštinama, po istom osnovu. Sad je došlo vreme da se i to pitanje reši.
Evo kako je Vučić predstavio tu situaciju. Prvo je krenuo direktnim napadom, omalovažavajući i novinara i Bosnu i sam problem: “Glava me zaboli kada takve gluposti slušam.” Posle ove bolne ispovesti usledilo je spuštanje lopte: “Slušam priče prvo o izlivanju naše vode, pa koliko para treba da se plati Rogatici, Srebrenici, Bratuncu, Višegradu, Zvorniku i onda mi kažemo da nema problema, daćemo vam pare, pa razgovaram sa članovima Predsedništva, kažemo ‘daćemo, učinićemo’.”
Međutim, ublažavanje tona bilo je prividno – ponovo je usledio napad, takoreći legalistički: “I to ne zato što imate bilo kakav pravni osnov da to tražite – ako ga imate, tražite na sudu, pa ćete videti da nemate pravni osnov.” Pošto je izgovorio čitave dve-tri rečenice bez autoviktimizacije i spominjanja jadne Srbije koju svi mrze, Vučić je morao brzo da nadoknadi propušteno: “Nego, to su prazne priče za novine, jer je Srbija laka meta, pa udri koliko možeš po Srbiji, utoliko je bolje i lakše.”
Ponižavanje Bosne i Hercegovine
Usledio je lament nad zlim, vazda neprijateljski raspoloženim svetom, koji nema nimalo razumevanja za našeg predsednika, koji samo želi da živi u harmoniji i drugarstvu sa okolinom: “Voleo bih da neko razmišlja o tome da stvarno gradi prijateljske odnose.” Potom je rekao da je već ustanovljen dogovor iako je cena bila potpuno besmislena, jer čitava mesta ne vrede tih 30–35 miliona evra. Međutim, iako je cena besmislena, a čitava stvar “glupost”, Vučić je odlučio da bude široke ruke – takav je čovek, više mu je stalo do dobrosusedskih odnosa nego do tričavih materijalnih dobara: “Ja sam rekao: ‘Ljudi, pošto nemate nijedan papir, dokaz, mi ćemo da vam poklonimo pare, a i to su sve opštine u Republici Srpskoj, ali nema problema, daćemo vam koliko tražite, daćemo vam te pare, poklonićemo novac, nije problem.'”
Nakon izliva natprirodne darežljivosti Vučić se setio da nije dovoljno govoriti o Srbiji kao meti i žrtvi – treba čitavoj stvari dati i ličnu notu: “Kad bih vam ja rekao šta misli moj otac o svojim spaljenim kućama u Bugojnu, koliko misli da treba para da dobije, a još mu niko nije ni dinara ponudio, a sve kuće Vučića u Bugojnu spaljene… Nikad to pitanje nisam potegao niti mislim da o tome treba da se priča. Dajte da pričamo o onome što je realno.” Eto, velikodušnost raste iz rečenice u rečenicu, predsedniku je opšti interes uvek važniji od ličnog.
Nakon što je utvrdio da je on u svakom pogledu, i kao pojedinac i kao predstavnik države, krajnje nesebičan, Vučić je podsetio ko jedini želi da gradi prijateljske odnose u regionu, ne žaleći para: “U Srbiji ćete uvek imati partnera koji će da učini sve što može, čak i da pokloni novac.” Onda je usledila kratka moralna opomena nezahvalnicima koji poklonjenom konju gledaju u zube samo zato što smatraju da je dotični at zapravo njihov: “Ali nemojte da govorite ‘Ne treba nam poklonjeno, nego ono što je naše.’ Ako je vaše, pokažite mi da je vaše, pa ćete dobiti, a to što mislite po vašim novinama da je vaše – to ne znači da je vaše.” Potom je rekao da na tu priču o šteti od poplava, koja iznosi 30 miliona evra, može samo da se nasmeje.
Tu je izgledalo kao da će završiti govor. Dobro je, svega smo se naslušali, ali bar je uspeo da održi vakelu, a da ne pomene svoju omiljenu mantru “kako nikom neće dozvoliti da ponižava Srbiju”. Ali, ne lezi vraže, predsednik je najslađe ostavio za kraj: “Tako da ćemo mi da gradimo iskreno prijateljske odnose, ali ti odnosi nikada neće biti odnosi ponižavanja s naše strane Bosne i Hercegovine, kao što nikome u Bosni i Hercegovini nećemo dozvoliti da ponižava Srbiju.”
Kad je grof bio cicija?
I to izgovori mrtav-hladan nakon što je sve vreme ponižavao i nipodaštavao Bosnu i Hercegovinu bez ikakve zadrške, sve pod plaštom prijateljstva i snishodljivosti. Eto, jadna i bedna Bosna i Hercegovina traži nešto što joj ne pripada, htela bi da otme pare iz džepa Srbiji, malo da se ovajdi, onako kokošarski, a Srbija je toliko moćna, velikodušna i širokogruda da će na taj razbojnički gest odgovoriti – poklonom. Onako gospodski.
Smisao Vučićevih reči je zapravo “vi hoćete da nam ukradete neke pare, a mi smo toliko iznad vas da ćemo te novce da vam poklonimo”. Kad je grof bio cicija? Pogotovo ako siromašni rođaci dođu da ga mole za pomoć. Umesto da sirotinja bude zahvalna što ju je plemić uopšte primio na svoj dvor ona nešto zakera i traži ono što nije njeno. Srećom po nevoljnike, plemenitaš je toliko bogat i galantan da će odrešiti kesu i pomoći potrebite.
Takva količina arogancije, umišljene veličine i osionosti odavno nije viđena, a nije da nismo navikli. Opasna je ta manija veličine, ume to da udari u glavu i udalji čoveka od stvarnosti. Iz nekog razloga naša politička elita bi da Srbija obavezno bude “lider na Balkanu” i da na sve okolne zemlje gleda sa visine. Međutim, stvarnost je malo drugačija. Jeste da u Bosni i Hercegovini baš ne cvetaju ruže, ali ipak su tamo plate i privredni rast malo veći nego u Srbiji. Nije neka velika razlika, ali ipak postoji.
Najtačnije bi bilo reći da smo svi u istom čabru, pa nikakvog razloga za bahaćenje nema. A sve i da ima, da je Srbija neka prebogata zemlja, ne može se nikome poklanjati ono što je njegovo, ne može se vraćanje duga predstavljati kao dar. Pogotovo u trenutku kad ste vi taj koji zapravo nešto traži od suseda. Srbija je Bosni ponudila rešenje pitanja granica tako što će se hidrolelektrane “Zvornik” i “Bajina Bašta” u potpunosti naći na teritoriji Srbije, samo što je ta činjenica ostala u senci Izetbegovićeve intervencije i Kosova, kao večne teme za prikrivanje stvarnih problema.
Kratko podsjećanje
Nego, kako to da se niko ne zapita zašto je Srbija baš pre 25 godina prestala sa plaćanjem naknade za poplavljeno zemljište? Šta se baš te 1992. godine dogodilo, pa je Srbija odjednom prestala da izmiruje svoje obaveze? Možda je bila nečim zauzeta, pa nije stigla? Ah, da, bila je prezauzeta agresijom na Bosnu i Hercegovinu, takoreći uposlena do balčaka. Ko će u tom istorijskom trenutku, kad se krenulo u osvajanje, ubijanje i otimačinu, razmišljati o nekakvim banalnim birokratskim obavezama? A i nema logike da istovremeno pljačkaš jedno područje i plaćaš mu nadoknadu za nekakvo poplavljeno zemljište. Naročito u vreme kad zemljište na toj teritoriji obilno poplavljuješ krvlju njenih stanovnika.
Šta bi tek bilo da Srbija treba Bosni da plaća ratnu odštetu, što bi bilo sasvim pravedno? Ako je Nemačka plaćala ratnu odštetu Jugoslaviji, na koju je izvršila agresiju, zašto to ne bi važilo i za Srbiju? Da li bi se i onda Vučić bahatio i nudio novac na poklon? Ili ipak postoji neka granica sramote koju nije u stanju da pređe? Umesto da se pokriju ušima, zamole za oproštaj i iskreno grade dobrosusedske odnose, bez fige u džepu, predsednik i njegova svita omalovažavaju i udaraju Bosnu i Hercegovinu kao da je bokserski džak, sve glumeći prijateljstvo. Od svih ljudi Vučić ima najmanje prava da se tako ponaša prema Bosni, jer je u vreme rata bio aktivni učesnik velikosrpske zločinačke politike. Međutim, izgleda da njegova transformacija ipak nije u potpunosti uspela, naslage prošlosti pre ili kasnije isplivaju na površinu. Radikal može da postane naprednjak, ali uvek ostaje veliki Srbin. Bar kad je odnos prema Bosni i Hercegovini u pitanju.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
