Polazeći na tribinu “Kraj Haškog tribunala” ranije ove sedmice imao sam kraći razgovor sa susedom, nekad vatrenim simpatizerom Građanskog saveza (Vesne Pešić) Srbije, a koji poslednjih nekoliko godina bivšeg Šešeljevog radikala Aleksandra Vučića zove – bratom. Rekoh mu naslov tribine, a on će: „Nije, valjda!” Pošto ga ubedih i, siguran sam naročito, pošto pomenuh učesnike tribine, komšija se jetko nasmeši i reče da je sad prilika da se u odaje Tribunala doživotno (zar ste sumnjali – op.a.) smeste – svi koji su “od osnivanja do danas tamo radili protiv nas”. Čak bi, veli, i mene poslao na godinu dana – da se dozovem pameti i vratim patriotizmu.
Otprilike u ovakvoj atmosferi većinsko srpsko javno mnjenje očekuje kraj mandata istekom tekuće godine Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, osnovanog (Rezolucijom 827 SB UN) 25. maja/svibnja 1993. godine. Uz akcentuaciju da su sve vladajuće strukture (posebice trenutna) za trajanja Tribunala o njemu mislile – kao i narod, sve najgore.
Međunarodni sukob ili agresija
Od osnivanja 1993. godine Tribunal je za „ozbiljne povrede međunarodnih humanitarnog prava počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991-2001. godine” podigao optužnice protiv 161 osobe. Donesene su 83 presude na dugogodišnje kazne zatvora (ukupno, sa presudom šestorici Hrvata 1.631,5 godina), među kojima pet na doživotni zatvor, ali je izrečeno i 19 oslobađajućih presuda.
Tribunal je neprestano nazivan političkim sudom, a pravdi nisu privedeni neki visokopozicionirani pojedinci za koje se smatra da su učestvovali u zločinima ili su ih zagovarali. Pored toga u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini je izostala saglasnost o karakteru sukoba u bivšoj zajedničkoj državi, a srpska strana (Srbija i Republika Srpska) neprestano ističe (pre)veliki broj optužnica za Srbe, pogotovo u odnosu na druge, odbijajući činjenicu da ih je ona započela.
„Međunarodni konflikt narodski prevodim da se radi o agresiji i zato koristim taj izraz, jer je očito da ljudi ne znaju šta je ‘međunarodni konflikt’. Evo, danas u slučaju Jadranko Prlić i ostali peti put je presuđeno kada je u pitanju Hrvatska, odnosno njeno učestvovanje u ratu u BiH. Uz međunarodni konflikt u prvostepenoj [presudi] imali smo i udruženi zločinački poduhvat u kojem su čestvovala šestorica osuđenih pripadnika ‘Herceg Bosne’; uz to presuđeno je da je Hrvatska vojska okupirala dio teritorije BiH i presuđeni su zločini koji su počinjeni na teritoriji takozvane Herceg-Bosne”. Ovo je podvukla direktorka sarajevskog Udruženja tranziciona pravda i urednica portala Avangarda, Dženana Karup Druško, koja veruje da je presudom šestorici „potvrđeno da su i Hrvatska i Srbija bile agresori u BiH”, s tim da, kaže, nije nezanimljivo napomenuti da upravo na teritoriji Hrvatske imamo presudu, takođe pravosnažnu, Milanu Martiću, u kojoj se decidno kaže da se radilo o jednom drugom zločinačkom poduhavtu u kojem su uz policiju i snage “Republike Srpske Krajine” učestvovali politički i vojni vrh iz Srbije, odnosno da se uz pomoć vojnog i političkog vrha RS radilo o udruženom zločinačkom poduhvatu da se napravi “velika Srbija”, a s druge strane, u presudi Prliću kaže se da se radi o udruženom zločinačkom poduhvatu da se napravi “velika Hrvatska” koja bi bila u granicama nekadašnje banovine, odnosno – uzela dio teritorije BiH.
Josipović: I prednosti i mane
Na beogradskoj tribini istaknuto je da je krajem prve dekade novembra/studenog promovisana knjiga haškog osuđenika Jadranka Prlića Prilozi za povijest hrvatske republike Herceg Bosne I-III, preciznije 9. novembra/studenog, na dan rušenja Starog mosta, što je Sud još u prvostepenoj presudi njemu i petorici – Brunu Stojiću, Slobodanu Praljku, Milivoju Petkoviću, Valentinu Ćoriću i Berislavu Pušiću – stavio na teret, iako je Žalbeno veće (!) zaključilo da je Stari most bio legitiman vojni cilj.
Bivši hrvatski predsednik je mišljenja da je Haški tribunal imao i prednosti i mane. U primedbe ubraja „lošu pripremljenost predmeta” što je rezultiralo dugotrajnim postupcima (pet-šest godina), čime je otupljen osećaj zla koji je bio temelj tim optužbama. Svi koji su zaslužili da se nađu u Hagu nisu se tamo i našli, kao što neki „nisu dobro izabrani”.
Josipović ne prećutkuje ni dobre strane Tribunala. Ovaj „nenadano” političar je srećan što je takav sud postojao i ističe da je Tribunal „podigao svijest o odgovornosti za ratne zločine i da je poslao snažnu poruku”, ističući da je „u„konačnici, bez obzira što se Srebrenica dogodila poslije njegovog osnivanja, u velikom broju slučajeva se počelo voditi računa o međunarodnom humanitarnom pravu”. Nadalje, Sud je, veli Josipović, “promijenio dijelom praksu pravosuđa u svim državama”, pominjući da je Hrvatska osudila dva svoja generala i mnoštovo druguh ljudi, Hrvata, Srba, čak i neke Bošnjake. Bivši hrvatski predsednik je, podsećajući na „etničku pristrasnost” hrvatskih sudova, rekao da pravosuđa na prostoru ex-YU ne mogu da doprinesu pomirenju i da je to zadaća političara.
Haški osuđenik postao direktor
Komentarišću prvostepenu presudu u predmetu Stanišić (Jovica), urednica Avangarde napominje da su dobrovoljci „regrutovani, obučavani, opremani i naoružavani i slati u BiH, ali, zaboga, Stanišić nije znao da će oni počiniti ratne zločine. Mi smo se ironično pitali da li neko misli da se oružjem i borbenim sredstvima sadi cvijeće”.
Odbacujući ironiju na stranu, Dženana Karup Druško kaže da je „vještak odgovorio da ima dokaze za jednu situaciju da je Stanišić direktno poslao vojsku, i pominje Bosansku Krajinu, jednu veliku ofanzivu , operaciju zvanu ‘Pauk’, kada je Peti korpus Armije BiH napadnut od četiri armije – Vojske ‘Republike Srpske Krajine’, nekoliko korpusa Vojske RS, Vojske Jugoslavije i jedinice koju je Stanišić kontrolisao, i vojske Fikreta Abdića”.
Rođena Fočanka (prema srpskim preimanovanjima mogla bi da bude i „Srbinjanka”) podsetila je na (1994.) godinu kada Savezna Republika Jugoslavija „pokušava da kaže da je prekinula odnose sa RS-om. Vojska RS, kao što je to ranije razumjela i RSK, ne može bez finansijske, vojne i svake druge pomoći da vodi rat…” Zanimljivo, RS i Srbija tada poštuju teritorijalni integritet BiH i njenu nezavisnost, što potpisuje tadašnji ministar inostranih poslova (Srbije) Milan Milutinović. Karup Druško se, posle izjave Milorada Dodika (u Bratuncu) da su „muslimani ponovo okupirali Drinu”, predsedniku RS obratila privatnim pismom na koji nije dobila odgovor, izuzme li se njegova izjava javnosti da je mislio na „neke druge muslimane”.
Stanje u BiH i entitetu RS Dženana Karup Druško najbolje je ilustrovala „slučajem u Bosanskom Šamcu”, gde je nedavno jedan haški osuđenik postavljen na visoku funkciju (direktor Doma zdravlja – prim. D.B.), upravo u gradu gde je počinio zločin(e). Imenovan je zahvaljujući tome što mu je Uverenje o nekažnjavanju izdao MUP RS (!) s obrazloženjem da spodoba nije kažnjavana na području RS-a. Komentar suvišan.
Srbijanskih 25 miliona metaka za BiH
Analitičar Fonda za humanitarno pravo Nemanja Stjepanović, govoreći o upletenosti Srbije u rat u Bosni navodi da u prvostepenoj presudi Momčilu Perišiću („koja je, nažalost, posle žalbe odbačena”) stoji obilje podataka o tome na koji način je Srbija pomogla RS-u tokom rata u BiH. Stjepanović pominje dokument Glavnog štaba VS iz 1994. u kome se kaže ”da je samo navedene godine iz Srbije u RS poslato dvadesetpet miliona metaka, 7.600 granata”, da je najmanje 7.000 oficira VRS (na čelu sa Ratkom Mladićem!) plaćano iz Beograda, preko 30-og kadrovskog centra. I mimo ovog centra, tvrdi Stjepanović, oficiri iz VS su išli u Bosnu. „Jedan od njih je i Milorad Pelemiš, komandant, pomozite mi, X diverzantskog odreda (ili 63. padobranske jedinice? – p.a.) koji je predvodio odred koji je odradio najveći broj streljanja u Srebrenici”.
Stjepanović napominje da je srpska policija sve one koji su uspeli da iz Srebrenice pobegnu u Srbiju, hapsila i posle dan-dva vraćala u ruke policije i Vojske RS nakon čega su mnogi od njih završili u masovnim grobnicama.
„Većinska Srbija ima otpor prema sagledavanju dokaza. Ratko Mladić nije osuđen zato što je bio komandant VRS, ili samo zato, već zbog toga što postoje dokazi (njih više od deset hiljada!) o tome da je najteže zločine na prostorima bivše Jugoslavije, ili dobar deo njih, naredio, tolerisao ih, i u punom kapacitetu kontrolisao sve komandante koji su pod opsadom držali Sarajevo i terorisali tamošnje stanovništvo, što je organizovao i sproveo srebrenički genocid. O svemu imamo obilje dokumenata, presretnutih razgovora, zapisnika…, sve to ukazuje na njegovu odgovornost”.
Labave mjere sigurnosti i reakcije Srbije
Bivša portparolka Tužilaštva Tribunala, Florans Artman za trovanje u sudnici (Slobodana Praljka) ne nalazi adekvatnu reč i kaže da je incident blag izraz za ono što se desilo. Pogotovo što je reč o nečemu što je predvidljivo. „I u slučaju Slobodana Miloševića desio se presedan unošenja lekova ali, iako ne uoči presude, to je proceduralno isto i svodi se na to da ne bude presude”.
Artmanova tvrdi da su mere bezbednosti labave odavno i da je šef pritvorske jedinice još u vreme Miloešvićevog tamnovanja „opominjao sudije” da više ne može da osigura bezbednost osuđenicima jer – sudije nisu dozvoljavale da primenjuje propise. Nekim ljudima, posebno onima koji nemaju svoje branioce, bilo je dozvoljeno da koriste kancelariju, drugu ćeliju gde nije bilo moguće da se primenjuju bezbednosne mere.
Od reakcije iz Srbije pomenute su dve, obe u slučaju presude Ratku Mladiću. Ona predsednika Vučića (Nemanja Stjepanović) „da su svi znali da će još jedan Srbin da bude osuđen pred Tribunalom, ali ne i da su postojali snažni dokazi da su zločini počinjeni, odnosno Mladić odgovoran” i reakcija srpskog patrijarha da svetski moćnici rade đavolja dela.
Tri strane jednako odbacuju odgovornost, jedna genocid, druga zločin protiv čovečnosti, a treća kršenje pravila ratovanja. Srbi, Hrvati i Bošnjaci – najviše zahvaljujući političarima – ostaju u svojim rovovima. Tribunal je, nema sumnje, bio potreban, jer domaća pravosuđa nisu bila kadra i voljna da osude svoje zločince, koji su za narod, sudove i političare „junaci” i „heroji”.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
