U zemlji u kojoj godinama već, i decenijama, ne postoji javno mnjenje i pitanje je da li je igda postojalo, prethodnih nekoliko nedelja na sceni je pravi kalabaluk, obaraju se ruke i lome koplja oko budućeg spomenika Zoranu Đinđiću, “prvom demokratski izabranom premijeru”(?!) Srbije, mučki ubijenog 12. marta 2003. godine. Godine su prolazile, skoro će decenija i po od atentata, vlasti (čitaj: stranke i ideologije) su se smenjivale, a Đinđića je zapalo: tabla na zgradi gde je stanovao, bulevar na Novom Beogradu, nekoliko ulica i trgova u Srbiji i pristojan spomenik u Prokuplju, ispred sportske hale koja je nazvana po njemu.
Beograd se u prvoj deceniji zadovoljavao “šetnjama za Zorana” na dan ubistva. To je, donekle s pravom, prisvojila Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića, koja je i organizovala mimohod, što je podrazumevalo odlazak u dugoj koloni (koja se svake godine skraćivala) na mesto ubistva ispred zgrade vlade i do groblja u Aleji velikana, gde, uz Ivu Andrića, Rodoljuba Čolakovića, Branka Ćopića, Slobodana Glumca, Koču Popovića… počiva i Miloševićev ekzekutor i šef zloglasne Službe državne bezbednosti Radovan Stojčić Badža. Na mestu premijerove likvidacije glave su povijali (klanjali se) kako Đinđićevi poštovaoci, tako i mrzitelji, čak i oni koji su se javno radovali njegovom ubistvu.
Vremenom ne samo da je izbledelo sećanje na novog Krcuna, kako su neki zvali Đinđića (Slobodan Penezić, predsednik srpske vlade od 1962. do 1964. godine, stradao u automobilskoj nesreći na Ibarskoj magistrali kod mesta Šopići), nego i na sve što može da se podvede pod njegovu ideju, put ka demokratizaciji, pomirenju među susedima i priključenju Evropi i svetu.
Zelig politika
Osokoljni što su njegovu ideju najpre pogazili i odbacili njegovi naslednici u Demokratskoj stranci, protivnici (u srpskoj stvarnosti – neprijatelji) iz reda socijalista Slobodana Miloševića, pogotovo radikala Vojislava Šešelja i osam godina kasnije ovi iz rukavca te nacionalističko-šovinističke partije – trenutno vladajuće Srpske napredne stranke, Đinđićevi protivnici i mrzitelji Srbiju su odvukli u potpuno drugom smeru, na Istok, gde ni po čemu ne pripada.
Nekad ljuti protivnici Zorana Đinđića, sadašnji vlastodršci, oličeni uglavnom u likovima i delima Nikolićeve (Tomislav) i Vučićeve (Aleksandar) SNS samo su usavršili ono što je, nakon kiselog i kilavog Vojislava Koštunice, nastavio Boris Tadić: i Evropa (Evropska unija, SAD…), i Rusija, i Kina, i Turska, i Milošević, i Đinđić, i popovi, i internet, i Srpska akademija nauka, i rulja, i demokratija, i diktatura…
Promoteri/protagonisti zelig politike veoma podsećaju na istoimeni lik (Leonard Zelig) iz filma Vudi Alena (Woody Allen) iz 1983. godine, u kojem ovaj tumači i glavni lik koji poseduje osobine kameleona, kadar je da preuzima izgled, čak da poprimi i psihičke osobine ne samo jedne osobe, nego i čitave grupe. Kad se nađe u blizini jednog ili više Kineza recimo, Zelig domah “nabaci” žutu boju kože i postane kosooki, a pored tamnoputih svirača džeza potamni i uzme instrumente… Reč je o pedantno složenom kolažu autentičnih arhivskih snimaka, lažnih dokumentarnih sekvenci i igranih delova, koji u izvedbenom smislu Vudi Alen na maestralan način radi ono što će 11 godina kasnije u Forrest Gumpu napraviti Robert Li Zemekis (Robert Lee Zemeckis).
Sve koji su mišljenja da je komparacija nepotrebna i neprimerena uveravam da su, pogotovo poslednjih 10 godina, u Srbiji (na Balkanu takođe) u vrhu vlasti na sceni upravo takvi kameleoni i, što je još tragičnije, i u delu javnosti od koje se zalud očekuje da svojim delovanjem žigošu kameleone i predlažu način izlaska iz ćorsokaka.
Za i protiv Vučića i pokidane strele
Odabrano rešenje Mrđana Bajića i njegovog tima – strela koja leti u nebo – izbor je “međunarodnog žirija”, koji su činili vajar Mirsad Begić iz Ljubljane, akademik slikar Dušan Otašević, arhitekta Boris Podreka, akademik i slikar Vlada Veličković i Milutin Folić, glavni gradski urbanista. Biće visok 6,20 metara, srebrno-bele boje, u obliku strele, i trebalo bi bude privremeno (šta god to značilo) postavljen 12. marta naredne godine na Studentskom trgu u Beogradu, kada se navršava 15 godina od Đinđićevog ubistva. Javnost je obaveštena i da je na konkursu učestvovalo 40 umetnika, a oko idejnog rešenja prstiće je umešala i dramska spisateljica Biljana Srbljanović i, nakon usvajanja rešenja, pohitala da obimnim tekstom (18.143 karaktera) pojasni/odbrani ideju.
“Ovo nije đinđićevska Srbija, daleko od toga, ali govoriti o đinđićevskoj Srbiji je nemoguće, jer je u korpusu emocija. On je imao dve i po godine da nešto uradi dok ga mi nismo ubili, ovo društvo ga je ubilo. Nikad neće biti pravo vreme da se prepozna istorijska, filozofska, politička, pa i ljudska vrednost tog čoveka. Mislim da je svaki dan i godina čekanja na podizanje spomenika, koji je odavno trebalo da bude podignut, previše”, izjavila je Biljana Srbljanović prilikom razmene mišljenja o spomeniku sa akademikom Dušanom Teodorovićem.
“Ne radi se o tome je li pravi trenutak ili ne. Hajde da idemo u pakt da zubima i noktima napravimo od blata spomenik Zoranu Đinđiću, ali da ne dozvolimo da to radi Aleksandar Vučić. Jer je to licemerno, smatram da je licemerno to što on radi i da on pokušava da se predstavi u jednom drugom svetlu, a duboko sam uveren da se on nije osvestio i da ima radikalska antitela u sebi, koja mu ne dozvoljavaju da povede Srbiju ka Evropi”, veoma emotivno je izgovorio Teodorović.
Akademik je mišljenja da je Vučić neko ko je doprineo strahotama koje su zadesile našu zemlju i da sada “narodnim novcem želi da kupi oprost svojih grehova” i da je jasna namera “čoveka koji se penjao na merdavine i skidao tablu sa nazivom ulice Bulevar Zorana Đinđića [i na nju stavljao tablu “Bulevar Ratka Mladića”] da pravi lični projekat”.
‘Lice političara mi ne znači ništa’
Braneći ideju, Biljana Srbljanović je istakla brojne napise protivnika (na društvenim mrežama) da se ovim spomenikom Đinđić ponovo ubija, i to nazvala najgorim uvredama. Očigledno, kaže, da kao društvo nismo došli do toga da se umijemo hladnom vodom, priberemo i dođemo do toga koja je naša krivica, da je društvo toliko zakrvljeno da čak i mesto sećanja nekoga ko je to apsolutno zaslužio izaziva dnevno-političke polemike. Za nju je metafora prekinute strele najbanalnija metafora i simbol Đinđićeve misli pre svega.
“Strele, koju pokušavamo ortopedskim pomagalima da zadržimo, ta strela koja je niotkuda došla i sletela na zemlju, odbila se od nje, mi smo probali da je prekinemo, a ona ide dalje. Mi se nismo odlučili za njegovo lice, jer meni lice političara ne znači ništa, meni znači njegova misao, a kod Zorana Đinđića najviše njegov glas …. Pravili smo buku kad je trebalo da čujemo šta on govori, to je sastavni deo spomenika. Ideja je u tome da postoji buka u metaforičkom, filozofskom i bukvalnom smislu. Mikrofoni na spomeniku skupljaju naše zvukove koje pravimo tog trenutka i emituju ih tu”, objašnjava Biljana Srbljanović.
Ipak, osim na društvenim mrežama, ozbiljnija polemika je izostala i sa idejnog rešenja spomenika skrenula je na autore i njegove promotore, među kojima je javnosti najpoznatija Biljana Srbljanović. Većina okorelih opozicionara, takozvanih javnih delatnika, zamerili su joj što se uopšte pačala oko ove rabote (oprost Vučićevih grehova), posebno zbog obrazloženja, ubeđeni da je s ovim ukaljala sve što je do sada radila i govorila. Jedan njen prijatelj napravio je u komentaru aluziju na račun njene prevrtljivosti/potkupljivosti (?), rekavši: “Biti opozicionar dok ti se ne ponudi posao i nije neki veliki greh, ali ako se u tom grehu skrivaš iza onog zbog kojeg si uporno i dugo govorio NE, onda je to teže svariti. Što se, pak, ćutanja tiče, glas razuma se ne očekuje, jer odavno je ovde, kako bi rekli Dubrovčani, murga, talog od maslina, od čega se pravi sapun.”
Uostalom, da su razmišljali o dobrom rešenju, raspisivači konkursa mogli su da pogledaju makar dva spomenika značajnim ljudima. David Černi, najpoznatiji češki umetnik, kreirao je, moguće, jedan od najmodernijih ostvarenja, spomenik Francu Kafki u Pragu, koji se sastoji od ploča koje se zasebno okreću i u jednom trenutku spoje dajući lik češkog pisca. Ili ništa manje zanimljiv spomenik Nelsonu Mendeli od ogromnih crnih kopalja, koja iz određenog ugla ocrtavaju prepoznatljiv lik junaka borbe protiv aparthejda.
Objavio se i golman parader, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, i ustremio na Biljanu Srbljanović i Đinđićevog naslednika na mestu premijera Zorana Živkovića – i opovrgao da Demokratska stranka nije kočila izgradnju spomenika ubijenom premijeru. “Svi oni koji iznose ovakve neistine, poput Biljane Srbljanović i Zorana Živkovića, učestvuju u formiranju laži koja isključivo ojačava autoritarnu poziciju Aleksandra Vučića”, napisao je Tadić u otvorenom pismu javnosti i podvukao da je Demokratska stranka 2012. godine Đinđića morala da brani od napada i skrnavljenja njegovih tadašnjih protivnika, a današnjih poštovalaca i izgraditelja spomenika.
Oni su i dalje (vječno) radikali
Tadić nije ostao dužan ni Živkoviću, koji je u medijima tvrdio da nije prihvatao ponuđeno rešenje. Čovek koji za dva mandata nije uradio ništa dobro za zemlju na čijem je čelu bio naveo je da je pomenuto rešenje izradio Živkovićev prijatelj i da ga je – jer nije primereno liku i delu Zorana Đinđića – odbila “nadležna komisija”. Tadiću je, kako kaže, tragikomično gledati te ljude kako se batrgaju u lažima po medijima, pokušavajući da se operu objašnjenjima kako spomenik ne gradi Vučić, već država. To je tačno, ali bi bilo pošteno da prizna makar trun tragikomike za svog zemana; recimo, zašto Srbija nije učestvovala na obeleževanju značajne godišnjice antifašizma, izjednačavanje četnika i partizana, vraćanje u politički život prokaženih Miloševićevih socijalista…
Ne očekujte od političara da imaju prst obraza. I ovde valja (s)pomenuti šta je Vučićev politički tatek Tomislav Nikolić izgovorio prilikom ispraćaja “Voje junaka” (Vojislava Šešelja) u Hag na beogradskom Trgu Republike, 23. februara 2003. godine, 18 dana pre Đinđićeve likvidacije: “Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.”
Akademik Teodorović je u pravu: oni su i dalje (večno) radikali i oni se samo peru, uživajući u novom Đinđićevom “streljanju”. To da su radikali posebno treba da utuve u Bosni i Hrvatskoj. A bogami i šire.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
