Kada se nakon dugog niza kritičnih godina vratio svojoj biološkoj porodici, prilagođavanje Hermana Lemana novim-starim okolnostima nije išlo glatko. Kasnije je govorio: “Bio sam Indijanac, nisu mi se sviđali ti ljudi jer su bili bledoliki”. Na početku je čak odbijao da jede i da spava na krevetu. Zapravo, do kraja je života lutao između dva svoja indentiteta, dve kulture kojima je pripadao.
Herman Leman se rodio u Teksasu 1859. godine, u porodici nemačkih doseljenika iz Kraljevine Pruske, kao treće od čak devetoro dece. Otac mu je rano preminuo, majka se preudala, ali to je bio tek početak njegovih muka.
1870. godine, mesec dana pre nego što će napuniti jedanaest, grupa od oko desetak Apača napala je njihovu porodičnu farmu i otela ga, skupa sa osmogodišnjim bratom Vilijem, dok su dve sestre nekako uspele da pobegnu.
Četiri dana kasnije ovi Apači su nabasali na crnački odred konjice američke vojske, pod zapovedništvom narednika Emanuela Stensa, koji je poslat da dečake nađe.
Usledio je okršaj tokom koga je mlađi Vili uspeo da pobegne, ali su Indijanci uspeli da “zapale” sa Hermanom.
Stens je zbog ovog podviga dobio Medalju časti, čime je postao prvi Afroamerikanac kojem je kao pripadniku regularne vojske dodeljeno ovo odlikovanje.
Apači su nekoliko meseci kasnije slagali Hermana, rekavši da su pobili sve članove njegove porodice, čime su ga lišili bilo kakve volje da beži iz zarobljeništva. Potom su ga usvojili čovek po imenu Karnovist i njegova žena Nasmejane Oči, nazvali su ga En Da (“Beli Dečak”), i on je postepeno počeo da se asimiluje, da postaje Indijanac, čak vrlo istaknut.
Avgusta meseca 1875. godine participirao je u bici protiv teksaških rendžera u kojoj bi stradao da neko od belaca nije shvatio da je on zapravo “njihov”. Pošto bitka nije dobro prošla po Apače, morao je da beži puzeći kroz travu. Proleća naredne godine ubio je vrača: bio je to čin osvete zbog ubistva svog očuha, ali plašeći se da se neko i nad njim ne osveti, narednih godinu dana je proveo sam u divljini, skrivajući se.
Postavši usamljen, krenuo je u potragu za plemenom nepokornih Komanča za koje je znao da se nalazi u blizini, kako bi im se priključio. Nakon što je u njihov logor ušao kada je pala noć, umalo nije bio ubijen. Međutim, jedan mu je junak koji je govorio apački prišao, pa je En Da bio u prilici da objasni svoju situaciju: rekao je da je rođen kao belac, da su ga Indijanci usvojili, da je pobegao od Apača nakon što je ubio vrača. Potom je istupio drugi junak i potvrdio sve izrečeno, pa mu je bilo dozvoljeno da ostane. Dobio je i novo ime: Montečema (značenje nije poznato).
Proleća 1877. godine bio je partiji Komanča koja je napali lovce na bizone u Teksasu, i bio je lakše ranjen kada su lovci izveli noćni protivnapad na njihov tabor. To je bila poslednja veća borba između Indijanaca i belaca na teritoriji Teksasa.
Jula iste godine je poglavica Komanča, Kuana Parker, koji je 1875. uspešno ispregovarao predaju poslednjih borbenih Komanča, poslat je od strane Amerikanaca da pronađe ove buntovnike koji su odbijali da polože oružje. Interesantno je to što je majka Kuane Parkera bila belkinja koju su Komanči oteli kada je imala svega devet godina, a Kuanu je rodila iz braka sa Usamljenim Lutalicom, sinom Gvozdenog Žaketa (o njenoj tragičnoj priči pisaćemo u nastavku).
Montečema je bio u grupi koju je Kuana pronašao na obali reke Pekos u istočnom Novom Meksiku; ubedio ih je da se predaju i da krenu u rezervat kod Fort Sila u današnjoj Oklahomi, i premda Montečema nije želeo da se odrekne slobode i divljine, na kraju je ipak pristao.
Te i naredne godine živeo je u rezervatu kao usvojeni sin Kuana Parkera, i više ljudi sa strane je primetilo belog momka među Indijancima. Njegova majka i dalje nije gubila nadu da će ga naći, pa je pisala zapovedniku Fort Sila, pukovniku Makenziju, da ga priupita da li možda u rezervatu živi neki plavooki mladić. Odgovoreno joj je potvrdno, ali se dublji opis nije poklapao. Međutim, ona je svejedno insistirala da ga vidi.
Pukovnik je naredio da se Montečema pod stražom odvede kod roditelja u Lojal Veli u Teksasu. Kada je stigao “kući”, osam godina nakon što je zarobljen, majku nije prepoznao a nije ni ona njega. Uostalom, u njegovoj mu je glavi porodica bila mrtva, tako su mu kazali Apači. Međutim, tada mu je sestra našla ožiljak na ruci koji je nastao kada su bili deca: ožiljak koji mu je ona nanela sekirom. Davno zaboravljena sećanja počela su da naviru, a i reč “herman” koja se ponavljala počela je da mu odzvanja u ušima: pa to je njegovo ime!
No, prilagođavanje novim-starim okolnostima nije išlo glatko. Kasnije je govorio: “Bio sam Indijanac, nisu mi se sviđali ti ljudi jer su bili bledoliki”. Proces adaptacije je bio spor i bolan, na početku je čak odbijao da jede i da spava na krevetu. Zapravo, do kraja je života Herman lutao između dva svoja indentiteta, dve kulture kojima je pripadao. Do kraja života je živeo pričajući svoju priču i čineći čuda na okružnim vašarima (jurio bi june po areni, ubio ga strelom, skočio sa konja, izvadio mu jetru i pojeo je živu).
Dva puta se ženio nakon povratka. Iz prvog braka nije imao decu, dok je iz drugog imao petoro, dva sina i tri ćerke. 1900. godine iz Teksasa se preselio na Indijansku teritoriju da bi bio bliže svojim prijateljima.
Naredne je Kuana Parker pravno priznao posinovljenje, a 1908. Kongres SAD je ovlastio sekretara unutrašnjih poslova da mu, kao usvojenom članu nacije Komanča, dodeli 160 jutara zemlje u Oklahomi. Herman je izabrao mesto blizu Grandfilda i preselio se tamo 1910. godine, da bi kasnije deo tog zemljišta poklonio za izgradnju škole. Umro 1932. godine u Lojal Veliju, a sahranjen je pored majke i očuha.
Napisao je dve knjige. Prvu je mrzeo; zvala se “Sažeta istorija apačkih i komančkih indijanskih plemena za zabavu i opšte znanje” i bila je nabijena izmišljotina čoveka koji mu je u pisanju pomogao. Njegova druga autobiografija je izašla 1927. godine pod nazivom “Devet godina među Indijancima”: u njoj je sve onako kako je on hteo da bude, a danas se smatra ponajboljom knjigom ovog tipa u američkoj literaturi.
