Srbi koje „mrzi” da razmišljaju, oni čija glava naliči na televizijski ekran ružičaste televizije (Pink) ili uvek udvoričke RTS nacionale, dakle ogromna većina, poradovali su se skorašnjim događanjima u španskoj Kataloniji. Seirili i seirili. Nije im baš najjasnije šta se to zbiva u Kataloniji kao što im, uostalom, još uvek nije jasno šta se to dešavalo i zbilo na Kosovu ali pokušavaju da naprave nemoguće, tupave, paralele što stara narodna prekriva „dubokoumnom” floskulom – zaigrala mečka i pred nji’ovim vratima.
Kad već govorim o usporednicama rečena srpska većina bi ih se namah odrekla ukoliko bi na bilo koji način ugrozila namirivanje (jednog dana) kosovskog gubitka pripajanjem dela bosanske teritorije kojim se upravlja iz Banja Luke i koji bi da postane država. Bilo kako bilo srpska snatrenja o Kosovu decenijama već podsećaju na jakovljice, biblijske lestve kojima se Jakov u snu penjao u nebo.
Višedecenijska mržnja
Recimo jasno: ni u Titovom komunizmu Srbi i kosovski Albanci se nisu voleli, ili preciznije – mrzeli su se. Alfred Sauvy, u Theorie generale de la population, navodi izjave iseljenih Srba sa Kosova koji su anketirani 1985-1986. godine, koji pokazuju odnose sa Albancima. Evo nekih: Nikad se nismo podnosili, vrlo loše mišljenje Srba o Albancima, a još gore Albanaca o Srbima (str.125). Oni nas mrze, mi njih ne volimo (183), Nisu ranije bili rđavi, nisu smeli (69), Vlast je bila druga (60), Vratili bi se na Kosovo kada bi se Šiptari iselili (63)… Prema drugom ispitivanju (1987) mladim Srbima su, kao eventualni bračni partneri, bili bliži crnci i Japanci nego Albanci.
U ambicioznom istraživačkom poduhvatu nazvanom Zadužbine Kosova objavljenom u Beogradu 1987. godine, rečima „poznatih srpskih književnika i kulturnih stvaralaca” ovako se opisuju Albanci: Arnauti su nepokoran element, buntovnički, potom dodaje da je ipak tvrdnja pogrešna jer su Arnauti i najpokorniji i najposlušniji element. Srpski narod stotinama godina bije krvavi boj za istrebljenje ili pretapanje, sa tim junačkim, podmuklim plemenom, divljih instikata neobuzdane svireposti, bez discipline… Ova plemena imaju svoj mentalitet kome, pre svega, imponuje snaga, tuđinčeva organizovanost, hladnokrvnost… Pesnici: A krstom, gologlav narod u hram stupa i svaka duša u sjaju se kupa/I Bogu leti napojanje danas/I zvone zvona, ljuljaju se sama/Pjevaju dveri … Na domaku hrama/Pognute glave prolazi Arbanas… (Aleksa Šantić, 1913), ili Ko je lomio groblja i belege, svoje mrtve ne sahranjivao/no sa njima skitao Kosovom/dok s njih čavke ne raznele meso (Milan Komnenić, 1985). Ili pak ocena Jovana Cvijića da su Arbanasi „narod surov i naklonjen nasilju”
Ovo je bilo više nego dovoljno da Srbi poslušaju (1990) svog omiljenog vožda Slobodana Miloševića, kome se otelo ono čuveno „ako ne znamo da radimo, bar znamo da se bijemo”. Rezultat poslednje bitke na Kosovu dobro je poznat, a deceniju posle Srbi i dalje žele teritoriju, ali ne i većinu koja na na njoj živi.
Srbi silom, Albanci gandijevski
Kada je Albancima na Kosovu dozlogrdilo oni su na srpsko (Miloševićevo) ekstremno stanovište (pun suverenitet i vlast Srbije na Kosovu ili smrt) odgovorili protivmerom – puna nezavisnost od Srbije ili – smrt. Nema sumnje da su za način ostvarivanja kosovske nezavisnosti najzaslužniji Ibrahim Rugova, Fehmi Agani, i Adem Demaći koji su pored nenasilnog bojkota vlasti, lagano, posle paralelnog školstva u veoma teškim uslovima, formirali i svoje u početku paralelne institucije. Vlast u Beogradu je bila uverena da represijom i postavljanjem lojalnih Albanaca na najviša mesta vlasti rešava problem. Nije išlo i na kraju je pribegla sili.
Bilo je dockan. Ali i pored toga balkanski kasapin (S.M.) je, posle Vukovara, Dubrovnika, Knina, Mostara, Sarajeva…, i pored neuspeha, odlučio da se obračuna i sa kosovskim Albancima. U njegovoj glavi i klimoglavcima oko njega postojala je i ideja da se na teritoriju KiM naseli što veći broj „ljutih Krajišnika”, koji bi, verovali su srpski mislioci – primirili Albance i uspostavili bolju nacionalnu ravnotežu u pokrajini. Represija, progoni i zločini nisu doneli rezultat. Naprotiv, druga strana je definitivno odlučila da ne želi da živi u (bilo kakvoj) zajednici sa Srbijom, na šta ih je, zapravo, svojim postupcima decenijama već nagovarala srpska vlast. U navodnim pregovorima i traženju rešenja nuđeno je tušta i tma, čak i formula „više od autonomije, manje od nezavisnosti”, što nikome, ni u Srbiji, nije bilo jasno. U knjizi Rasplitanje Kosovskog čvora/Shthurja e nyjës së Kosoves (Beograd, 2005, autori Fahri Musliu i Dragan Banjac) tadašnji predsednik demokratske partije Kosova i poslanik Hašim Tači (str. 157) navodi da je ključ za pravedno i trajno rešenje „u poštovanju volje građana Kosova kroz demokratsku proceduru”, a da sva druga rešenja u suštini stvaraju nove probleme.
Strpljenje je na kraju pobedilo silu. Svet koji je, kao i u slučaju Bosne i Hercegovine i toliko puta pre, kasnio u reagovanju, stao je u odbranu ugnjetavanih, Srbija se „slavodobitno” povukla i Skupština Kosova je devet godina nakon parafiranja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 17. februara 2008. godine proglasila nezavisnost bivše južne srpske pokrajine.
Pritisak svijeta na Beograd
Iako je Srbija istog dana „poništila” kosovsku nezavisnost akt je mogo mačku o rep, jer posle velikih sila (SAD dan posle proglašenja) Kosovo je priznato od 110 država. Želju je izrazilo još 14, četiri zemlje nemaju stava o tome, a Srbija i još pedeset zemalja i dalje osporavaju novu državu na Balkanu. Deo srpske javnosti očekuje da su velike sile (SAD) i Evropska unija izgubile strpljenje i da još tokom ove godine sledi snažan pritisak na vlast u Beogradu (čitaj: Aleksandra Vučića) da učini značajan korak ka priznaju Kosova.
Nakon posete SAD krajem jula Vučić je preko svojih megafona (RTS, Pink i zarobljenih pisanih medija) naciji samo odškrinuo šta od njega traže Amerikanci. „Dok to ne rešimo imaćemo zamrznut konflikt i nikada se iz toga nećemo iskobeljati… To je pitanje o kojem moram da budem otvoren prema građanima Srbije…” Umesto podnošenja makar kraćeg računa građanima („ja imam 7,3 miliona briga, brinem o svakom čoveku ovde”) Vučić ističe nevažno, da ga je američki potpredsednik Majk Pens ispratio do kapije Bele kuće… Nešto više rekao je u autorskom tekstu objavljenom u Blicu 24. jula.
Vučić navodi da je vreme da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni…, kaže da rešenje ne leži sa jedne strane u našim mitovima i sukobima, da je Srbiji potreban odgovoran i ozbiljan pristup, hrabar i realan, ali sa pogledom u budućnost.
Šta misle ‘značajni statisti’?
Deleći odgovornost za ono što možda sledi, Vučić je od tekućeg meseca najavio, nazovimo to konsultacije o Kosovu. Pozvao je i jedva postojeću opoziciju ali i, kako reče akademik Dušan Teodorović, poziv je upućen i značajnim statistima – Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) i Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC). Opoziciju je unapred omalovažio („Što se ekonomije tiče za četiri godine nisam čuo pametan predlog, savet ili kritiku, a što se tiče Kosova možda tu čujemo neku ideju”. Obrazlažući apel na TV Pink, Vučić je od svih potencijalnih sabesednika zatražio rešenje. Šta će reći nije teško da se nasluti. U nazovi opoziciji (izuzimajući Sašu Jankovića) većina merka stolicu i uhlebljenje, SPC nije sporna (Kosovo je srpsko!), jedino bi olinjali akademici mogli da se podele u mišljenju (oko puta, načina), ali ne i oko konačnice.
Valja najpre nešto izmeniti u Ustavu iz 2006. godine (sedmi deo, teritorijalno uređenje…) za što je (čl. 203) potrebna inicijativa najmanje jedne trećine (84) poslanika ili na zahtev najmanje 150.000 birača. To ne predstavlja problem jer Vučićeva SNS ima 98 poslanika u Narodnoj skupštini, ostaje ne tako velika briga: kako nagovoriti dve trećine građana da se na referendumu – odreknu Kosova. Znajući s kim ima posla za to će sadašnjem predsedniku biti potrebno tek nekoliko nastupa na RTS, TV Pink i intervjui Večernjim novostima i Politici recimo. Tako bi odgovornost podelio sa najvažnijim statistima i celokupnim narodom a eventualne zasluge (rešio je Srbiju balasta) prigrabio za sebe.
Ostaje pitanje postoji li za ovo hrabrosti i razuma. Srbija pred svojom i svetskom javnošću Kosovo i dalje tretira kao problem koji to realno nije. Radi se o nezavisnoj državi koju je Srbija davno trebalo da prizna.
Ako se ništa ne pomeri do isteka ove godine, sačekajmo 2018. kada se očekuje da Srbija – ukoliko ne želi da se zavadi s najmoćnijim zemljama sveta – glasa za prijem Kosova u Ujedinjene nacije.
Nekad „najskuplja srpska reč” dobrahno je bagatelisana, a „srpska kolevka” toliko ljuljana da se dete izvrnulo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
