Jašim (12) dolazi iz države Rakhine, Mijanmar, iz koje je pobjegao prije 13 dana.
Zovem se Jašim i imam 12 godina. Prije krize sam išao u školu. Moj omiljeni predmet je bio engleski jezik, jer sam mislio da ako budem znao engleski onda ću moći komunicirati s mnogim ljudima širom svijeta i moći ću da im prenesem svoje mišljenje. Nadam se da ću uskoro nastaviti učenje jer želim da postanem nastavnik.
Kada je vojska došla u naše selo morali smo bježati i kriti se. Vidio sam puno vojnika, možda 100 ili 200. Pucali su na nas i palili naše kuće, bilo me je jako strah.
Skrivali smo se u džungli, a onda smo počeli hodati prema Bangladešu. Trebalo nam je 13 dana, pa smo se ponekad zaustavljali u džungli i pravili skloništa u šumi.
Bilo je to teško putovanje, prelazili smo preko velikih brda i malih rijeka. Dok smo hodali, uvijek sam se plašio da je vojska iza ćoška, i neposredno prije nego što smo stigli u Bangladeš morali smo da budemo oprezni jer je vojska postavila male bombe pod zemljom koje bi eksplodirale ako nagazimo na njih.
Veoma sam uznemiren zbog mog sela je tamo nema više nikoga. Nismo ništa ponijeli sa sobom, tako da je sve izgubljeno. Došao sam sa majkom, a moj otac je još uvijek u državi Rakhine. Rekao nam je da se spasimo, a da će nam se on pridružiti kasnije, ali ne znamo gdje je on i nismo ništa čuli o njemu.
Brinem se da ga je vojska pronašla ili da je stao na malu bombu. Drago mi je da smo na sigurnom, ali je ovdje teško jer nema kuća u kojima bismo živjeli i moramo spavati na vlažnom tlu.
Moja poruka svijetu je da smo mi građani Mijanmara, da nas oni proglase građanima, mi bismo bili jako sretni. To je ono što mi želimo.
Ispričano Katie Arnold u novom skloništu Unchi Prank u Chittagongu, Bangladeš.
