Imali smo čas srpsko-hrvatskog jezika kad se na vratima pojavila dežurna učenica sa važnim saopštenjem.
Srpska politička terminologija nedavno je obogaćena novim pojmom koji glasi – unutrašnji dijalog. Predsednik Vučić zamolio je građane Srbije da se uključe u unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji. Zašto baš “unutrašnji dijalog”, a ne javna rasprava, nije baš najjasnije, valjda potonji izraz ne zvuči dovoljno posebno.
Iz teorije književnosti znamo za unutrašnji monolog, odnosno tok svesti, “književno izražavanje procesa ljudske svesti u kojima misli i osećanja nisu racionalno artikulisani”. Po toj logici, unutrašnji dijalog kao daleki rođak unutrašnjeg monologa, trebalo bi da izrazi tok svesti srpskog naroda, samo malo racionalnije artikulisan, ako je to ikako moguće kad je u pitanju “najskuplja srpska reč”.
Ako je cilj unutrašnjeg dijaloga konačno priznavanje realnosti da je Kosovo nezavisna država, treba ga pozdraviti i uzeti učešća u razgovoru, pogotovo ako taj dijalog rezultira ustavnim promenama i izbacivanjem zloglasne Koštuničine preambule. Međutim, Koštuničinom Ustavu iz 2006. godine koji je u to vreme zdušno podržao i Vučić kao radikalski funkcioner, prethodile su neke druge ustavne promene koje imaju veze s Kosovom.
Potpis podrške Miloševiću
Kad se već vaskoliko srpstvo bacilo na unutrašnji dijalog, red je da i ja dam svoj doprinos. Moj unutrašnji dijalog o Kosovu počeo je u proleće daleke 1988. godine. U to vreme imao sam 11 godina i pohađao sam peti razred osnovne škole. Kao i svako normalno dete tog uzrasta, bio sam potpuno nezainteresovan za politiku, ali – kao što ćemo videti malo kasnije – politika nije bila nezainteresovana za mene.
Sećam se da smo imali čas srpsko-hrvatskog jezika kad se na vratima pojavila dežurna učenica sa važnim saopštenjem. Došla je po nalogu direktora koji je dobio nalog od opštinskih vlasti, koje su opet, svoja naređenja dobile od republičkog rukovodstva.
Ne sećam se precizno njenih reči, mnogo je vremena prošla od tada, ali smisao je bio sledeći: Srbija je razjedinjena, podeljena na tri dela, pokrajine imaju skoro isti status kao republike, što nikako nije dobro za srpski narod. Naše novo rukovodstvo želi da promeni tu nepodnošljivu situaciju u kojoj svako vuče na svoju stranu, radi šta hoće i ne zna se nikakav red. Naš predsednik želi da ponovo ujedini Srbiju, a za to mu je potrebna podrška naroda.
Reči su isparile, smisao je ostao, ali ipak se jasno sećam jedne stvari, i to zbog gramatičke greške. Takvo je ljudsko pamćenje, zaboravlja ono što je tipično, a čuva ono neobično, ono što odstupa od norme. Govoreći o tome šta će biti kad srpske vlasti ponovo vrate Vojvodinu i Kosovo pod svoje okrilje, dežurna učenica je rekla: “Oni će onda tamo moći da rade šta hoćeju”. To “šta hoćeju” zauvek mi se urezalo u sećanje. Potom smo dobili zadatak da i mi, učenici i učenice petog razreda, svojim potpisom podržimo mudru politiku srpskog rukovodstva i pridružimo se zahtevu za promenama. Odeljenjem je kružila tvrdo ukoričana sveska A4 formata u koju smo se svi redom potpisali.
Šta sam zapravo potpisao
U to vreme, naravno, blage veze nisam imao šta potpisujem. Verovatno sam bio i pomalo ponosan što učestvujem u nečemu tako bitnom, što se i mi, osnovnoškolci, pitamo za nešto u državi. Tek mnogo godina kasnije postalo mi je jasno šta se tada desilo i u kakvoj sam to nepodopštini učestvovao.
Nakon što je na Osmoj sednici smenio Ivana Stambolića i preuzeo vlast u Republici, Slobodan Milošević je krenuo u osvajački pohod na vlast u pokrajinama. U toj kampanji služio se svim dostupnim sredstvima, od agresivne propagande u medijima koje je stavio pod svoju kontrolu, preko organizovanja masovnih “spontanih mitinga”, do prikupljanja potpisa građana Srbije.
Trebalo je stvoriti utisak da sam narod želi ustavne promene i ukidanje autonomnih pokrajina, potpisi podrške tumačeni su kao “volja naroda”, vox populi, kao dokaz da građani Srbije žele ustavne promene. U tom pregnuću zvanom Antibirokratska revolucija Miloševićev režim – kao što smo videli – nije se libio ni zloupotrebe dece u političke svrhe. U godinama koje su usledile ispostavilo se da je politika za koju sam zloupotrebljen diskriminatorna, aparthejdska, ubilačka i zločinačka.
Moj potpis bio je uvod u ukidanje autonomije Vojvodine i Kosova, u gušenje pobune kosovskih rudara, u hapšenje Azema Vlasija, zatim u uvođenje vanrednog stanja na Kosovu, u masovna otpuštanja kosovskih Albanaca, slanje tenkova na Kosovo, zlostavljanja, ubistva, progone i jezive zločine nad civilnim stanovništvom.
Krajem marta 1989. godine Skupština Srbije usvojila je amandmane na Ustav Srbije, naši potpisi nisu bili uzaludni, Milošević je uspeo u svom vlastohlepnom naumu. Ti amandmani bili su najava novog Ustava Srbije koji je donet u septembru naredne godine. Najvišim pravnim aktom Srbija se praktično prva otcepila od Jugoslavije, dajući sebi ingerencije koje su jače od Ustava SFRJ i preuzimajući državna ovlašćenja.
Kad srpski nacionalisti počnu da kukaju nad slovenačkim, hrvatskim i bosanskim separatistima koji su navodno razbili Jugoslaviju, treba ih podsetiti na to da su upravo Milošević i njegova kamarila razorili SFRJ. Prema rečima Srđe Popovića, “da je SFRJ uspela da se održi”, uloga i delatnost Miloševića, Borisava Jovića i Veljka Kadijevića morala bi, upravo po zakonima SFRJ, “biti kvalifikovana kao teško delo veleizdaje kažnjivo smrtnom kaznom”.
Dijalog kasni 30 godina
Svojim potpisom dao sam ovlašćenje Miloševiću i njegovoj mašineriji smrti da na Kosovu “rade šta hoćeju”. A ne da su radili “šta hoćeju”, i to u tri krvave smene, nikad im nije bilo dosta proterivanja, ubijanja, silovanja i pljačke.
Prošlo je mnogo godina od tog nesrećnog proleća 1988. U međuvremenu sam napisao desetine tekstova o zločinima koje su Miloševićeve vojne, paravojne i policijske snage počinile po susedstvu, uredio sam i objavio stotine tekstova na iste teme, uspostavljao veze između kulturnih scena u regionu, učestvovao u predstavljanju savremene književne scene Kosova na srpskom jeziku, pisao poeziju o velikosprskoj politici prema Kosovu, učestvovao u razmeni srpskih i kosovskih pisaca, gostovao na prištinskim tribinama i festivalima… Računam da sam se malo iskupio za onaj maloletnički potpis.
Kad se danas već poveo taj famozni unutrašnji dijalog, bilo bi dobro da se u njemu vratimo na početak i uzroke koji su doveli do današnjeg stanja. Dobar je dijalog, nema šta, jedina mu je mana što kasni 30 godina. Da su u ono vreme politički subjekti bili skloni razgovoru, umesto što su maltretirali decu da daju podršku budućim zločincima, danas ne bi bilo nikakve potrebe za raspisivanjem masovnog unutrašnjeg dijaloga.
Neka prvo oni koji su pre 30 godina posezali za palicom i tenkom umesto za rečju – a i danas su na vlasti u Srbiji – malo vežbaju dijalog i razmenu mišljenja, pošto u tim izdajničkim rabotama nemaju previše iskustva, lako ćemo posle za ostatak društva. Ipak, utešno je što se u protekle tri decenije nešto radikalno promenilo. Ako ništa drugo, bar niko po osnovnim školama ne skuplja potpise podrške za unutrašnji dijalog. Bar se nadam.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
