Ratni zločinac je osoba koja izaziva najdublje gnušanje u svakom čovjeku, ali u Srbiji to nije slučaj, piše autor.
Ratni zločini spadaju u red najtežih krivičnih dela koja čovek uopšte može da počini. Kao što piše Stiven R. Ratner u Leksikonu ratnih zločina: “Pojam ratni zločini evocira u svesti niz zastrašujućih slika – koncentracione logore, etničko čišćenje, egzekucije ratnih zarobljenika, silovanje, bombardovanje gradova…” Samim tim, ratni zločinac je osoba koja izaziva najdublje gnušanje u svakom čoveku, ili bi bar tako trebalo da bude. Međutim, u Srbiji to nije slučaj.
Pre par dana predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj u Narodnoj skupštini Srbije zatražio je od odlazećeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića da pomiluje Zvezdana Jovanovića, osuđenog ubicu Zorana Đinđića. To mu nije bilo dovoljno, već je nastavio u istom stilu, tražeći pomilovanje svih Srba koji su osuđeni za ratne zločine, navodeći kao ključni argument za svoj zahtev “saznanje” koje spada u domen uvek popularnih teorija zavere – da je “kompletno Tužilaštvo za ratne zločine bilo u rukama američke ambasade”.
Ideologija zarđale kašike
U svetu Vojislava Šešelja Srbi ne mogu da budu zločinci, odnosno ubijanje žena, dece, staraca i nenaoružanih civila ne može se smatrati zločinom jer se vrši u ime velikog nacionalnog cilja koji opravdava sva sredstva. Nije nikakvo čudo što Šešelj pruža (ne)moralnu i političku podršku ratnim zločincima, jer se radi o njegovim kolegama, samo što je on imao više sreće, pa se izvukao pred Haškim tribunalom. A još manje se treba čuditi što se govori u odbranu masovnih ubica drže u Skupštini Srbije, ako se setimo da je tu instituciju još 2007. godine Aleksandar Vučić, u to vreme poslanik SRS, proglasio sigurnom kućom za Ratka Mladića. U međuvremenu je Vučić malo revidirao stavove, ali zato Šešelj dosledno brani ideologiju zarđale kašike.
Nedelju dana pre nego što je Šešelj u parlamentu recitovao “Tražim pomilovanje” (prerađenu verziju za post-genocidnu Srbiju), dnevni list Večernje novosti objavio je u dva nastavka mega-intervju sa Radovanom Karadžićem, ratnim vođom bosanskih Srba osuđenim na 40 godina robije. U najavi za intervju nema ni reči o tome da je Karadžić proglašen krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti, ubistva, teror, istrebljenje, napade na civile, progone i deportacije, ali se zato intervjuer Dragan Vujičić odao lirskim izlivima opisujući Karadžićevo hapšenje: “Tog 30. jula 2008, poput imena njegovog poznatog romana, mediji su beležili čudesnu hroniku noći tokom koje je najtraženiji begunac, sa delima Dostojevskog i Šekspira u prtljagu, isporučen Hagu”.
Poruka je jasna – čovek koji tegli sa sobom dela književnih klasika nipošto ne može biti ratni zločinac. Karadžić je tek nedužni pisac i intelektualac osuđen na pravdi boga od nekih belosvetskih sudija koji nemaju nimalo razumevanja za srpske težnje ka proširenju teritorija uz pokoje usputno etničko čišćenje, genocidčić i konc-logorovanje. Raspričao se Radovan, pa ne zna za dosta, sve pravdajući sebe, proglašavajući Srbe žrtvama uvek i svuda, bacajući drvlje i kamenje na Zapad, Hrvate i Muslimane, optužujući za rat u Bosni sve osim sebe i sopstvenih saradnika.
U intervjuu sve vrvi od “tvrdog srpstva”, “holbrukovanja” (što, po Karadžiću znači – obećati, pa ne ispuniti obećanje), Haga koji je “razjareni bik” (što je varijacija na metaforu “Haški Minotaur” koju je inaugurisao Kosta Čavoški), “termovizije” kojom su ga pratili zli stranci, odbrane “cele srpske stvari” i sličnih – kako bi rekao Konstantin Kavafi – zvučnih banalnosti. Rečeno kolokvijalnim jezikom – Karadžić laže, pa se bogu moli. U toj raboti mu zdušno pomaže novinar “sugestivnim” pitanjima u vidu konstatacija: “Mnogi vas u RS smatraju čovekom koji je sačuvao Srpstvo…”
Na to se Karadžić nadoveže desetercem, konstatujući da su Srbe gusle i narodna epika sačuvali da “ne nestanu kao biće”. A onda se jave i čitaoci da podrže ubicu, da mu se zahvale što i u ševeninegenskom zatvoru “brani Srbe i Srbiju”, mada se na sudu utvrđuje isključivo individualna krivična odgovornost, ali eto, ima ljudi koji iz nekih navodno patriotskih razloga vole da čitav narod poistovete sa zločincima. Na kraju jedan lirski raspoloženi komentator sve zapečati stihom: “Radovane, da te nije bilo srpsko bi se salomilo krilo”. Ukratko – zločinačka idila u Večernjim novostima.
Čvrsto srpstvo Biljane Plavšić
Pominje Karadžić u intervjuu i Biljanu Plavšić za koju kaže da je bila “čvršća u srpstvu od svih nas”. Pod tom čvrstinom verovatno se podrazumeva njena čuvena izjava: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. A možda se ta čvrstina srpstva bolje ogleda u drugoj izjavi Biljane Plavšić: “Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naziv etničko čišćenje i okvalifikovali to kao ratni zločin”.
Najzad da saznamo u čemu se sastoji to famozno srpstvo – u posmatranju etničkog čišćenja kao prirodne pojave i spremnosti da se žrtvuje polovina sopstvenog naroda, u uverenju da ljudski život ne vredi ama baš ništa, da su ljudska bića samo pogonsko gorivo u velikoj ubilačkoj mašini nacionalizma. Šest miliona ljudskih bića manje-više – i nije neka razlika, tako glasi osnovni aksiom više genocidne matematike. Ako je to srpstvo i ako je to patriotizam, dobrovoljno se proglašavam izdajnikom.
Nedelju dana pre Karadžićevog intervjua i Biljana Plavšić je imala svojih pet minuta slave. Nedeljnik Newsweek objavio je veliki razgovor sa ratnom zločinkom pod bombastičnim nadnaslovom “Ekskluzivna ispovest Biljane Plavšić”. Intervjuer Bojan Karović pohvalio se da je razgovor umesto planiranih sat vremena potrajao više od pet sati, a opet nije sve rečeno, “jer Plavšićeva je značajan svedok istorije i njena priča se ne može lako spakovati na nekoliko novinskih stranica”. Zamislimo hipotetičku situaciju da, recimo, Hajnrih Himler nije izvršio samoubistvo, već mu je suđeno i nije dobio smrtnu već zatvorsku kaznu, da je priznao krivicu, odslužio robiju, izašao na slobodu, potom sopstveno priznanje proglasio lažnim, a onda mu dođe neki nemački novinar da ga intervjuiše i predstavi ga kao “značajnog svedoka istorije”. Ono što se drugde ne može čak ni zamisliti, kod nas je surova realnost.
Ređaju se medijski prilozi o ratnim zločincima, ekskluzivni intervjui s masovnim ubicama pune stranice štampe, traži se njihovo pomilovanje u najvišem zakonodavnom organu države, a mediji potom to prenose kao najnormalniju vest, bez ikakve kritičke distance. Slave se rođendani Ratka Mladića, patrijarh prima Momčila Krajišnika, Veselin Šljivančanin gostuje na tribinama Srpske napredne stranke, oni koji su pobili na hiljade nedužnih ljudi proglašavaju se herojima i braniteljima srpstva.
Svi ti skandalozni događaji koji jasno pokazuju da živimo u društvu u kojem je etika najveća od svih tuđica – pune medije i postaju udarne vesti. Ni urednici, ni novinari, a ni publika ne vide u tome ništa problematično. Što je najgore, ubice uživaju veliku popularnost, podižu tiraž i povećavaju čitanost. Ratni zločinci su u Srbiji medijske zvezde, imaju status selebritija i prete da pomrače slavu golišavih starleta, razgaćenih pevaljki i gologuzih manekenki. Od obične pornografije kod nas je popularnija samo pornografija smrti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
