Američki vojni stratezi predviđaju da će vojska SAD možda morati da uđe u otvoreni sukob sa rastućim i moćnim protivnikom za pet godina.
“Forbs” piše da se pod protivnikom podrazumeva modernizovana i snažna Rusija, čija vojska osigurava područje oko svojih granica. Uprkos tome što ne postoji nijedan opipljiv dokaz o navodnom planu “ruske invazije na Baltik”, “Forbs” navodi da je Rusija mobilizovala svoje snage na granicama sa baltičkim zemljama ali i Ukrajinom, navodeći da su američki vojni stručnjaci pogrešili u predviđanju da bi do sukoba moglo da dođe za pet godina, već smatra da je u pitanju “pet godina ili manje”.
– Uobičajeno je da strane sile pojačavaju svoju agresivnu politiku prema SAD (ili obrnuto) nakon smena administracija i dolaska novog predsednika – navodi “Forbs”.
Ukoliko do takvog sukoba dođe (iako su šanse za to minimalne), bio bi to vojni šou, ali i rovovski boj, jer ne bi bilo mnogo prostora za neki brz prodor i osvajanje teritorije, smatra ugledni list.
Poraz u takvom ratu drastično bi preoblikovao geopolitičku sliku i balans pre svega u Evropi, i time smanjio uticaj SAD na Starom kontinentu. Takođe, ugled NATO alijanse i američke vojske bio bi srozan. “Forbs” smatra da je ovakav scenario i te kako moguć, a kao razlog navodi “očajnu spoljnu politiku poslednja dva američka predsednika Buša i Obame, kao i agresivnu, pametnu i strpljivu stratešku igru Vladimira Putina”.
– Buš je povukao američke oružane snage (brigade) iz Evrope pred kraj svog mandata, dok je Obama predložio da glavni fokus bude Pacifik, čime je dodatno proredio američko prisustvo na tlu. Putin je to shvatio kao poruku da Vašington ima druge prioritete, i sa lakoćom zauzeo Krim 2014. godine – navodi “Forbs”.
Kreatori američke politike svesni su konstantnog jačanja Rusije, ali pokazuju malo spremnosti da urade bilo šta po tom pitanju, smatra list. Dok su milijarde dolara prosipane na avione i nosače aviona koji su prepuni grešaka, bagova i kvarova, Rusija je 2010. godine usvojila plan dve petoletke: desetogodišnju strategiju jačanja vojske, čiji je fokus na kupovini i razvijanju novog oružja za pešadiju i vazduhoplovstvo. Tih 700 milijardi dolara koje je Kremlj pripremio za ovaj program za sada se pokazuju kao veoma dobro uložen novac.
“Forbs” smatra da je velikim delom i zbog toga Amerika osuđena na poraz u evropskom ratu protiv Rusije, i navodi pet razloga za to:
Geografija favorizuje Rusiju
Borba na evropskom tlu protiv moćnog neprijatelja nije isto što i vežbanje u šumama Montane, niti ratovanje blizu obala na kojima su ukotvljeni američki razarači. Front bi bio daleko od ulaznih tačaka, zbog čega bi raspoređivanje teške artiljerije i vojne opreme bilo znatno komplikovanije. Do kopna se može doći samo kroz morske tesnace u kojima Rusija lako može da pokaže dominaciju iz svojih okolnih baza.
Najveća koncentracija ruske vojne moći je upravo na granicama, zbog čega Moskva za svega nekoliko sati može da pokrene snažnu silu od nekoliko stotina hiljada vojnika. Štaviše, Rusi bi ostvarili svoje vojne ciljeve pre nego što bi američka vojska uopšte i stigla do njih, navodi “Forbs”.
“Američka vojska je žalosno nepripremljena”
Američka vojska ima još samo dve stalno stacionirane brigade u Evropi, laku vazduhoplopvnu jedinicu i drugu koja obuhvata oklopna vozila “Strajker”. Ako se “Strajkeri” dodatno ne naoružaju i veoma brzo ne zaštite, ruske snage bi ih pregazile, smatra “Forbs”.
Obamina administracija je na odlasku odlučila da pošalje još 1.000 vojnika i rasporedi ih u Poljskoj i baltičkim državama, zajedno sa ostalim NATO trupama. Međutim, usled borbe sa talibanima u poslednjih 15 godina, američkoj vojsci drastično nedostaje moderna PVO, iskustvo u eletkronskom ratovanju, preciznoj vatrenoj moći kao i adekvatno zaštićena vozila, zbog čega ne može da se meri s Rusijom, tvrdi magazin. Američke snage bile bi rascepkane Geografske karakteristike regiona isključile bi američku mornaricu iz igre. Ruske baze u baltičkoj eksklavi Kalinjingradu i crnomorska luka Sevastopolj bile bi udarne igle ruske vojske, koja bi odatle američke brodove dovela u popriličnu opasnost.
U međuvremenu, američka avijacija – najbolji prijatelj vojske u svakom ratu, našla bi se na teškim mukama zahvaljujući moćnim protivvazdušnim sistemima kojima Rusi raspolažu. Zbog toga bi američki lovci i bombarderi bili verovatno odsečeni od područja Ukrajine, Poljske i Baltika. Jer, S-400 ima domet od oko 400 kilometara (ukupno 150 sistema raspoređeno na strateškim tačkama širom Rusije, ali i u Kalinjingradu), kao i moćan sistem zaštite koji onemogućava ometanje radara. Jedini avion koji bi možda mogao da “preživi” u takvim uslovima je F-35, čija je proizvodnja obeležena brojnim kvarovima.
NATO saveznici nisu dovoljno posvećeni
Kada god dođe do poređenja NATO i ruske vojske obično se prvo spominje ogromna brojčana prednost za Alijansu, kako u ljudstvu tako i u opremi. Međutim, daleko je od sigurnog da bi se većina saveznika pojavila u bici u baltičkim državama ili Ukrajini (koja pritom nije članica NATO).
Ako na stranu stavimo logističke izazove poput samog dopremanja vojske, ankete generalno pokazuju da javnost zapadne Evrope nije naročito voljna da brani svoje istočne susede. Pored toga, Član 5 koji obavezuje članice Alijanse na kolektivnu odbranu, zapravo ne podrazumeva isključivo vojni odgovor na potencijalnu agresiju. Uz Britaniju van EU, teško je garantovati NATO u punom sastavu.
Vašington neće eskalaciju
Jedan od načina koji bi američku vojsku odveo do poraza jeste i odbijanje da napadne vojne ciljeve u samoj Rusiji. Jer, takva akcija mogla bi da natera zvaničnu Moskvu da ostvari svoja upozorenja o “primoranosti upotrebe nuklearnog oružja”.
Naime, ruska vojna doktrina odobrava upotrebu nuklearnog oružja u okolnostima kada su najviši državni interesi u riziku, pa čak i kao sredstvo za deeskalaciju nenuklearne borbe koja se otima kontroli. Međutim, pošto niko u NATO alijansi ne zna tačno kada bi u potencijalnom sukobu ugrozili ruske nuklearne baze, čitava strategija sukoba bila bi ograničena, što bi naposletku dovelo do poraza.
Zaključak je sledeći: Rusija bi lako i brzo mogla da pobedi u potencijalnom ratu u istočnoj Evropi ukoliko joj rival budu američka ili njoj slične vojske. Indikatori poput BDP-a i broja vojnika koji naizgled demonstriraju slabost Rusije u ovakvom potencijalnom sukobu igrali bi veoma malu ulogu, nedovoljnu za pobedu, zaključuje “Forbs”.
