Iz dokumenta je više no jasno da je komanda bila zajednička, da su se planovi donosili u Beogradu, te da je Vojska Jugoslavije bila direktno involvirana u ratove u Hrvatskoj i BiH. U potpisu je predsjednik Vrhovnog saveta odbrane SRJ Zoran Lilić. Na dokumentu, zavedenom pod rednim brojem 75-2, pečat je Generalštaba Vojske Jugoslavije.
Direktiva za upotrebu Vojske Jugoslavije, Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine, sačinjena je u Beogradu 15. novembra 1993. godine u Generalštabu Vojske Jugoslavije. Ovaj dokument, koji ima pečat državne tajne, detaljno govori o stvaranju jedinstvene srpske države kao i o jedinstvenim oružanim snagama u čiji sastav su ulazile ove tri vojske. Na kraju Direktive se navodi da će se razrada Plana upotrebe zajedničkih oružanih snaga vršiti pod tajnim nazivom: Drina. Direktiva je stupila na snagu 31. novembra 1993. godine, a u potpisu je predsjednik Vrhovnog saveta odbrane Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić.
Plan Drina je jedan od rijetkih dokumenata koji decidno govori o stvaranju jedinstvene srpske države na prostoru nekadašnje SFRJ. Nakon što je u Beogradu sačinjen ovaj tajni plan, ovjeren pečatom Generalštaba Vojske Jugoslavije i potpisom Zorana Lilića, Plan Drina je proslijeđen u Republiku Srpsku gdje ga je po hitnoj procedure o tome Direktivu sačinio Radovan Karadžić, kao vrhovni komandant VRS, a plan je dalje razradio Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. U Mladićevom dokumentu se, također, govori o jedinstvu srpskog naroda i matici Srbiji, ulozi Srbije u ratu i činjenici da Republika Srpska bez nje ne bi ni nastala ni opstala. Ko je zaista bio pretpostavljeni Mladiću jasno je iz transkripta razgovora vođenog između njega i Slobodana Miloševića u kojem ga Mladić oslovljava sa “predsedniče”, raspravlja s njim o lošoj politici Milana Martića i Radovana Karadžića te od Miloševića traži “savete”.
Objedinjavanje svih srpskih teritorija
Plan Drina prvi put je javno spomenut na haškom suđenju Momčilu Perišiću, bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije.
U prvom dijelu Plana Drina, nazvanom “Neprijatelj” govori se o vojno-političkoj situaciji: “Sa stanovišta strategijskih interesa SAD-a i zemalja Evropske zajednice razbijanje SFRJ, bez direktnog vojnog angažovanja, nije završeno i sada se nalazi dalje od cilja nego na početku, jer je ostala za region Balkana isuviše jaka SRJ sa još uvek respektivnom vojnom silom i dve nove srpske države, koje su opredeljene da vode nametnuti im rat da bi odbranile svoje republike i stvorile uslove da se stvori jedinstvena država srpskog naroda.”
Direktiva dalje objašnjava interese susjednih zemalja koje u “nastaloj situaciji vide šansu za ostvarenje teritorijalnih pretenzija”: “Albanija i Mađarska sve otvorenije postavljaju pitanje ponovnog razgraničenja i prekrajanja granica, Bugarska će ih slediti, dok muslimanska BiH ima aspiracija prema Sandžaku, a Hrvatska prema Sremu i Drini. (…) Podrška Grčke u poslednje vreme i Italije, oprezno naklonjene Kine i Rumunije Srbima ukazuje na to da srpski narod ne bi ostao usamljen i bez saveznika.” U nastavku se detaljno analizira “agresija na srpske zemlje”, te navodi da je “cilj agresije razbiti SRJ, sprečiti stvaranje jedinstvene srpske države na Balkanu i obezbediti predislociranje snaga NATO sa CEV na JEV zbog ostvarivanja potpune kontrole nad izvorima sirovina u Aziji i Africi i kontrole razvoja situacije u bivšem SSSR”.
U drugom dijelu ovog dokumenta, poznatog kao Plan Drina, govori se o upotrebi oružanih snaga, i na prvo mjesto se stavlja objedinjavanje oružanih snaga srpskog naroda – čime bi se spriječile “namere unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja na razbijanju jedinstva, celovitosti teritorije SRJ i razdvajanje srpskog naroda zapadno od Drine i Dunava” – s ciljem: “Odbraniti teritorijalni integritet srpskih država zapadno od Drine i Dunava i SRJ, zaštititi srpski narod od genocida, osloboditi delove srpske teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom, stvoriti uslove za uspostavljanje jedinstvene države srpskog naroda, sprečiti stvaranje velike Hrvatske i kompaktne islamske države na prostorima bivše Jugolsavije.”
U nastavku se detaljno navodi kako to i uraditi: “Oružanim snagama srpskog naroda zapadno od Drine i Dunava odsudnom odbranom očuvati teritorijalni integritet RS i RSK, a planskim i iznenadnim dejstvima bez medijske propagande očuvati i popraviti operativno-strategijski položaj i stvoriti jače operativne rezerve, a borbenom gotovošću Vojske Jugoslavije odvratiti potencijalne agresore od ugrožavanja teritorijalnog integriteta srpskih država, sprečiti oružanu pobunu na kriznim područjima, odseći prostor Goražda od Raške oblasti i time prisiliti rukovodstva R Hrvatske i bivše BiH za prihvatanje faktičkog stanja. U slučaju agresije HV na RSK jedinstvenom upotrebom oružanih snaga srpskog naroda, odsudnom odbranom i ofanzivnim dejstvima na izabranim pravcima i prostorima odbraniti RSK, razbiti snage koalicije na prostoru Dalmacije i bivše BiH, eventualnu oružanu pobunu na kriznim područjima SRJ, uz istovremenu pripremu glavnih snaga VJ na razbijanje ustaških i muslimanskih snaga i konačan završetak rata.”
Upotreba Vojske Jugoslavije
U Planu je razrađena upotreba Vojske Jugoslavije u Baranji, istočnoj Slavoniji, zapadnom Sremu, te upotreba Vojske Republike Srpske u zapadnoj Slavoniji i Krajini. Zadaci oružanih snaga podijeljeni su na zadatke VJ, VRS i SVK, kao i upotrebu ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. Prva etapa operacije odnosi se na Vojsku Republike Srpske koja treba da sa “delom snaga izvodi odbranu prema snagama RH na Savi, snagama HVO i muslimanskim OS (…), naneti neprijatelju što veće gubitke”. U ovoj prvoj etapi SVK ojačana VRS-om treba “artiljerijsko-raketnim udarima po vitalnim objektima po dubini RH sprečiti iznenađenje i odsecanje delova teritorije RSK”.
Drugom etapom Vojsci Republike Srspke se nalaže da u sadejstvu sa Vojskom Jugoslavije “razbije i uništi muslimanske snage u enklavama, Sarajevu i na pravcu Kalesija-Tuzla-Lukavac”: “Zatim produžiti dejstva i što pre izbiti u dolinu Neretve na odseku Mostar-Metković-Neum i na obalu mora na odsecima: Neum-Zaton i Cavtat- revlaka. Deo snaga VRS uputiti i pretpočiniti GŠ SVK za angažovanje prema odluci GŠ SVK.”
Kao poseban dio Plana obrađeno je “Obezbeđenje borbenih dejstava” u kojem se navodi da je potrebno “obezbediti da sve aktivnosti izgradnje, održavanja i učvršćivanja borbenog morala Vojske proizilaze iz čvrstog opredelenja državno-političkog rukovodstva srpskog naroda da se zaštiti narod, odbrani teritorija i stvore uslovi za formiranje jedinstvene države srpskog naroda”. Za pozadinsko obezbjeđenje zadužuju se VJ, VRS i SVK, a “popunu utrošenih materijalnih sredstava i rezervi obezbediti angažovanjem kapaciteta namenske proizvodnje, proizvodnih i uslužnih kapaciteta SRJ, RS i RSK, a nedostajuća sredstva iz uvoza ili pomoći”.
Uz Plan su navedeni sljedeći prilozi: Odluka za zajedničku upotrebu oružanih snaga, Plan strategijsko-operativnog maskiranja, Obaveštajna situacija, Plan obaveštajnog obezbeđenja, Plan veza, Protivelektronska borba, Naređenje za injžinjerijsko obezbeđenje, Upotreba snaga PVO i snaga vazduhoplovne podrške, Naređenja za PNHBOB OS, Pozadinsko obezbeđenje, Bezbedonsono obezbeđenje, Plan moralno-psihološke aktivnosti i informisanja.
Plan protivelektronske borbe decidno navodi “šta otkriva-prati”: “Aktivnosti državnog i vojnog rukovodstva SAD, Nemačke, Francuske, Engleske, Rusije, Turske i zemalja EZ… ; aktivnosti specijalnih i ubačenih snaga na prostore srpskih zemalja; pratiti aktivnosti vazduhoplovnih i PS NATO i ZEU; otkriti i pratiti aktivnosti albanskog, mađarskog i muslimanskog rukovodstva; otkriti i pratiti aktivnosti snaga UNPROFOR-a… ; otkriti i pratiti konkretne aktivnosti snaga NATO i SAD sa težištem na aktivnosti UNPROFOR-a, vazduhoplovnih, pomorskih i specijalnih snaga; raspored i grupisanje HV, HVO i muslimanskih snaga…” U Planu se navodi i da se ovi podaci dostavljaju “svakodnevno do 19:00 časova, a vanredno po potrebi”.
Moralno-psihološke aktivnosti
Plan moralno-psiholoških aktivnosti i informiranja obuhvata: prvo, da državno-politička rukovodstva srpskih zemalja što jasnije formuliraju i javno prezentiraju ukupnu aktuelnu situaciju srpskog naroda… Drugo, inicirati objedinjen nastup i djelovanje svih državnih, diplomatskih, informativnih i vojnih institucija, organa i pojedinaca, kao i Srpsku pravoslavnu crkvu, na prezentaciji objedinjavanja stavova, ocjena o historijskoj i aktuelnoj situaciji srpskog naroda i o nužnosti krajnje odgovornog angažiranja svih potencijala srpskog naroda…
U sklopu “moralno-psiholoških aktivnosti i informiranja” dalje se navodi: Posebno intenzivirati rad na osmišljavanju i koordinaciji podrške i pomoći prijateljskih i pravoslavnih zemalja (…) i s tim ciljem: održati zajednički sastanak ministarstava informisanja srpskih država i agencija TANJUG, Srna i ISKRA sa predstavnicima generalšataba vojski i dogovoriti osnove jedinstvenog informativnog nastupa u zemlji i svetu; održati informativni sastanak svih ministara kulture, nauke, prosvete i dr. srpskih zemalja sa najpoznatijim naučnicima, umetnicima i drugim intelektualcima svih profila i animirati ih da u svojim oblastima, ukupnim radom i usmerenim aktivnostima doprinesu afirmaciji istorijskih interesa srpskog naroda u zemlji i svetu; održati informativni sastanak sa afirmisanim predstavnicima Srba u dijaspori radi usmeravanja i koordinacije rada njihovih organizacija sa aktivnostima u zemlji.
Kao cilj “moralno-psiholoških aktivnosti i informiranja” se navodi i stalno isticanje nerealnosti ostvarivanja ciljeva neprijatelja, posebno Hrvata, muslimana i Šiptara. Zatim i ovo: “Na objedinjenim stavovima i usmerenjima državno-političkih i vojnih predstavnika srpskih zemalja planirati i realizovati konkretne mere izgradnje morala srpskog naroda i vojske, povećanja motivisanosti za napore i borbu i povećanja psihološke stabilnosti pojedinaca, komandi i jedinica. Težište tih aktivnosti imati na stvaranju čvrstog uverenja da su samo odbrambene borbene aktivnosti srpskog naroda i vojske izraz istorijske nužnosti i da je sada vreme kad se mogu ostvariti ciljevi i interesi srpskog naroda za koje se on bori više stotina godina, a ako se sada ne ostvare, teško da će se ikada više pružiti prilika za to.”
A kao posljednji navodi se sljedeći cilj: “U svim aktivnostima obezbediti neposredan, ubedljiv i efikasan kontakt političkih i vojnih struktura sa ljudima, delovati motivaciono i razvijati uverenje da ova borba mora i da će biti pobedonosna za srpski narod. Garancija toga je i čvrst zajednički nastup i borba svih srpskih zemalja i naroda.”
Praćenje SAD-a, Njemačke, Francuske, Engleske, Rusije, Turske i Evropske zajednice
Prilog pod nazivom “Upotreba snaga PVO i vazduhoplovne podrške” takođe razrađuje više etapa: “U prvoj etapi operacije (do proleća ili napada OSH) snagama PVO VRSK, VRS i VJ organizovati jedinstveni sistem PVO na teritoriji RSK, RS i SRJ, sa težištem na praćenju situacije u vazduhu, prenosa podataka o situaciji u vazdušnom prostoru i zaštiti važnih objekata od dejstva iz vazduha sa malih i srednjih visina; Snagama vazduhoplovne podrške vršiti ograničenu vazduhoplovnu podršku snagama KoV RSK i RS (prevoženjem, evakuacijom, vizuelnim i foto-izviđanjem i krajnje selektivnom vatrenom podrškom) ne izazivajući intervenciju snaga koalicije angažovane u akciji UN; Obuku i održavanje trenaže pilota u letenju i izvršavanju borbenih dejstava vršiti u VRSK i VJ; Rukovođenje i komandovanje snagama vršiti sa operativnim centrima glavnih štabova VRSK, VRS i VJ u zonama svojih odgovornosti uz međusobnu koordinaciju; U drugoj etapi operacije snagama PVO teritorije VRSK, VRS i VJ u sadejstvu sa trupama PVO vršiti PVO objekata na teritoriji sa ciljem obaranja što većeg broja neprijateljskih aviona sa težištem na malim visinama i jugozapadnim pravcima. Težište PVO imati na zonama, kao i u I etapi operacije i na snagama KoV koje se kreću ka Kosovu i pravcima: Vukovar-Županija, Zvornik-Tuzla-Doboj, Višegrad-Goražde.”
U jednom od priloga detaljno je razrađen “Plan obaveštajnog obezbeđenja”: praćenje političkih aktivnosti, planova i namjera SAD-a, Njemačke, Francuske, Engleske, Rusije, Turske i Evropske zajednice kao cjeline, te praćenje vojnih aktivnosti zemalja članica NATO. Kao snage i sredstva za izvršenje navode se obavještajni centri u inostranstvu i zemlji. Mete ovih obavještajnih planova srpskih snaga su “HV, HVO, muslimanske i separatističke snage”. Za ovaj plan je potrebno, kako se navodi na kraju, “pri izvršenju zadataka obaveštajnog obezbeđenja dnevno redovno razmenjivati podatke, a vanredno po potrebi. Zona obaveštajne odgovornosti: za VJ rijeka Sava-Slavonski Brod-Virovitica-mađarska državna granica, dolina Neretve-Vis-Trst, u koju se uključuje Mađarska, Rumunija, Bugarska, BJRM, Albanija i pomorske snage u Jadranu. Za SVK teritorija RH, Slovenije i severne Italije. Za VRS teritorija bivše BiH, Slavonija, RH južno od Splita.”
U prilogu pod nazivom “Raspored i razmještaj pozadinskih jedinica i ustanova” stoji: “Tehnički remontni zavod Čačak i Kragujevac vrše generalni remont tehničko-materijalnih sredstava za potrebe VJ prema dobijenim zadacima i pružaju ispomoć prema zahtjevima GŠ VRS i SVK. Vojnomedicinska akademija sprovodi preventivnu medicinsku zaštitu, zbrinjavanje povrijeđenih i oboljelih pripadnika oružanih snaga srpskog naroda. Planiranje kretanja i prevoženja materijalnih sredstava u svim granama saobraćaja i organizaciju transporta NVO iz proizvodnje, uvoza i pomoći vrši ŠVK VJ u saradnji s glavnim štabovima VRS i SVK.”
Direktive Radovana Karadžića i Ratka Mladića
Nakon što je dobila Direktivu Generalštaba Vojske Jugoslavije, Vrhovna komanda OS Republike Srpske je po hitnoj proceduri sačinila Direktivu za dalja dejstva koju je potpisao vrhovni komandant – Radovan Karadžić. U uvodnom dijelu se analiziraju “Oružane snage Armije bivše BiH”, njeni ciljevi i namjere, sastav, jačina i mogućnosti, zatim se izdaju zadaci Vojsci Republike Srpske, gdje Karadžić, kao vrhovni komandant navodi: “Odlučio sam: delom snaga VRS odsudnom odbranom prema snagama Republike Hrvatske, HVO i delovima fronta, koji predstavljaju optimalne granice RS, naneti neprijatelju što veće gubitke, sprečiti mu prodor u dubinu i ne dozvoliti bilo kakvo operativno-taktičko iznenađenje (….) stvaranje objektivnih uslova za ostvarenje strategijskih ciljeva rata i na taj način dovesti hrvatsko i muslimansko vojno-političko rukovodstvo u situaciju za bezuslovno potpisivanje primirja i prihvatanje faktičkog stanja na ratištu.”
Vojska Republike Srpske je u decembru 1993. uradila dokument pod nazivom Izvod iz direktive za upotrebu Vojske Republike Srpske, razrađujući plan Drina i Karadžićevu direktivu, koje je potpisao Ratko Mladić, kao komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Na dokumentu je pečat: “Narodna odbrana i državna tajna”.
U dokumentu se kao opći cilj VRS navodi: “Koordiniranim diplomatsko-političkim aktivnostima, a u sadejstvu sa Oružanim snagama Vojske Jugoslavije i Srpske vojske Krajine sprečiti dalje namere neprijatelja na razbijanju jedinstva srpskog naroda zapadno od Drine i odvajanja od matice Srbije.”
Prema ovom dokumentu strategijski ciljevi VRS su: “a) oslobođenje Sarajeva; b) definisanje granica Republike Srpske na reci Neretvi i izlazak na obalu mora u sektorima Neum-Zaton i Cavtat-Prevlaka; c) definisanje granica RS-a u slivu reke Une i d) proširenje teritorije RS j/z od Brčkog i čvršće povezivanje s Srbijom.”
U Mladićevoj Direktivi se decidno navodi korištenje snaga VRS i VJ s kojima treba “razbiti muslimanske oružane snage u enklavama Srebrenica, Žepa i Goražde”, te “delom snaga odseći muslimanske oružane snage u istočnoj Hercegovini od snaga u Sarajevu, izbiti i ovladati prevojem Ivan sedlo i Tarčin, a zatim produžiti napad i osloboditi Sarajevo”.
Detaljno je razrađena i upotreba operativnih jedinica Vojske Republike Srpske na terenu – kako u BiH tako i u Hrvatskoj – pri čemu za Krajiški korpus VRS, uz direktive za obavezno zauzimanje Bihaća, Cazina i Velike Kladuše, Mladić piše: “Deo snaga (jednu brigadu) pretpočiniti Glavnom štabu Srpske vojske Krajine za ispomoć u odbrani Dalmatinske ploče, a deo snaga (dve brigade) imati u stalnoj gotovosti za angažovanje prema odluci komandanta GŠ SVK u odbrani zapadne Slavonije (…) deo snaga korpusa (dve brigade) predvideti za upućivanje i pretpočinjavanje GŠ SVK za angažovanje po odluci Komandanta GŠ SVK, a delom snaga (dve brigade u stalnoj gotovosti) odmah preći reku Savu i u sadejstvu sa 18. K SVK ovladati pl. Papuk i Pakračkom gorom…”
Kako bi se postigli zadati ciljevi, neophodno je, prema Mladićevoj Direktivi, “moralno-psihološko obezbeđenje” i to “obezbediti da sve aktivnosti izgradnje, održavanja i učvršćenja borbenog morala VRS proizilaze iz čvrstog opredelenja državno-političkog rukovodstva srpskog naroda da zaštiti narod, odbrani slobodne teritorije i stvori uslove za formiranje jedinstvene države srpskog naroda”. VRS se u sklopu pozadinskog obezbjeđenja, po Direktivi, oslanja na sopstvene kapacitete, republičke robne rezerve i Vojsku Jugoslavije “na osnovu obedinjenih zahteva koje potpisuje komandant GŠ VRS”, pri čemu se za potrebe remonta koriste Zavod u Hadžićima, preduzeća u Republici Srpskoj, te odobreni kapaciteti u Kragujevcu.
Direktiva je stupila na snagu 28. decembra 1993. godine.
Mladićev predsjednik
Od koga je Mladić dobijao naređenja? Od Karadžića ili Miloševića? Prema dokumentaciji Vojske Jugoslavije, Mladić je u njihovoj službi bio od 27. septembra 1965. do 15. decembra 2002. kada je s ukupno 47 godina i pet mjeseci otišao u penziju. U prilog tome govori Ukaz Predsjedništva SFRJ od 24. aprila 1992. kada je Mladić kao komandant Devetog korpusa Druge vojne oblasti vanredno unaprijeđen u čin general-potpukovnika. Ili naređenje (označeno kao vojna tajna, strogo povjerljivo) načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za “obezbeđenje stana gppk Ratka Mladića, komandanta Vojske Republike Srpske u ulici Blagoja Parovića 117-A/6 u Beogradu” izdatog 1994. kojim se Komandi korpusa specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije nalaže da “izvrše bezbedonosnu procenu objekata u cilju iznalaženja najoptimalnijeg rešenja za primenu fizičkog obezbeđenja, sačinite potreban elaborat i pismeno izvestite o realizaciji ovog zadatka”.
Transkript razgovora Mladića s Miloševićem, vođenog 1995. godine, jasno potvrđuje ko je Mladiću bio “predsednik” i koga je pitao za “savete”.
X: Da, izvolite?
MLADIĆ: Mogu dobiti predsednika?
X: Ostanite na vezi.
MILOŠEVIĆ: Halo!
MLADIĆ: Ovde Mladić.
MILOŠEVIĆ: E, zdravo Ratko!
MLADIĆ: Zdravo predsedniče! Kako ste?
MILOŠEVIĆ: Evo dobro. Kako si ti?
MLADIĆ: Loše. Išao sam na zapad tamo malo da vidim, uspio sam obraditi… i ono gore sa zapadnom Slavonijom, ne može bit’ gore…
MILOŠEVIĆ: Nažalost Ratko, tebi ne treba da objašnjavam, to ti je Martić napravio po instrukcijama Radovana Karadžića. Oni su sami govorili, Martić i njegovi, da je to vrlo slabo za odbranu. I mi smo to odlično odbranili, time što smo napravili Ugovor s Ujedinjenim nacijama, otvoren autoput i milina jedna. E, onda je ovaj njemu rekao zatvori autoput, pa otvori autoput, pa zatvori autoput, pa mi tri puta otvaramo, a on tri puta zatvara. Sada, pošto je zatvorio poslednji put, u nedelju je trebao da ga otvori, pa je rekao ne pada mu na pamet. Ovaj ponedeljak, pošto je imao stranu čovek operaciju, uleteo i sada. Tu nema šta! To je najveći zlikovački posao koji su oni napravili. Sto puta sam im rekao, pred tim Čeleketićem i Bjelanovićem, objasnio kako treba da funkcioniše autoput i da nemaju nikakvih problema! E ne, nego će oni da rade kako hoće! Evo rade kako hoće i završili su posao! A inače, sam si vojnik i znaš da je korpus Babićev gore, a bego je ko zečevi! Jer, da ovi prođu 20 kilometara za 20 sati kroz korpus, to samo može kada se beži ko zečevi! Eto to! I to dobro znaš!
MLADIĆ: Predsedniče, ja bih prvo jednu sugestiju, ovaj, zamolio. Ja mislim da bi trebalo sada pod hitno tražiti od međunarodne zajednice da ono stanovništvo i vojsku, koja je u okruženju, zaštite svojim snagama, kao što su Turke u enklavama: Žepa, Srebrenica, Goražde i Sarajevo. Da li vi mislite da bi to bilo dobro?
MILOŠEVIĆ: Vidi šta je. Ja sam jučer bio u kontaktu s Amerikancima i neprestano i sa Rusima, oni su pritisli maksimalno da se potpiše Sporazum o prekidu neprijateljstava, naredili Tuđmanu, osudili Tuđmana i to će danas da bude završeno. Jučer su na Vladi u Krajini prihvatili sporazum, s ovima prihvataju danas, ide Akashijev zamenik kod jednih i kod drugih i to danas treba da bude završeno. Oni, Akashijevi, predložili su da se autoput vrati pod kontrolu snaga Ujedinjenih nacija, da dva kilometra gore i dole od njega nema nikakvih i ničijih snaga i da se počne vraćanje na polazne unije. To poslednje, vraćanje na polazne unije, ja mislim da Hrvati prihvatiti neće, pošto su oni usput postigli i neće hteti to da prihvate, međutim, imat će ogroman pritisak međunarodne zajednice. I Amerikanci su mi jučer rekli, oni insistiraju da on odmah prekine i da se vrati na polazne linije, da se uspostavi znači sve. Sada će tu da budu razne igre, ali mi smo sve preduzeli. Prema Rusima! Prema Amerikancima! Prema Savetu bezbednosti! Jedva sam Martića ubedio u ponedeljak da pristane da pošalje ljude na Pleso da pregovaraju o prekidu vatre! Jer smatra da ne treba da pregovaraju. Ti su ljudi poludeli! U čijem pravcu mi delujemo?
MLADIĆ: Drugo, želeo bih da vas konsultujem, Martić je (…) vršiti pritisak i preko Radovana, on traži da se održi sutra ovaj Savet odbrane, ovaj što su oni formirali, pa pozivaju i mene. Ne znam šta da radim u tom slučaju, jer ne radi njih, već i radi naroda i u našoj Krajini i Republici Srpskoj Krajini. Ne znam kako da se postavim.
MILOŠEVIĆ: Ja mislim da se to što su oni pričali pokazalo kao prazna puška. Samo su potakli Hrvate i Muslimane da se onda i oni organizuju, a ništa od tog Saveta odbrane i tih priča Karadžićevih nije bilo. Apsolutno ništa! A on je ovome obeć’o osam brigada. Kakvih osam brigada mislim?! To su sve šarene laži! Oni misle da će konferencijama to da rešavaju. Vi radite šta hoćete, ali ja mislim da su to najobičniji njihovi blefovi kojima se ništa ne postiže. Ja sam tebi hteo da sugeriram, Ratko, da ti što pre onaj razgovor o kojemu smo mi razgovarali sa svojim saradnicima da mi raščistimo te stvari tu, jer ne bih želeo da budem u pravu u procenama što će se tu događati, ako se ne krene u političko rešenje. Ako se ne krene na političko rešenje, moje su procene da će se tu događati jako loše stvari. I ja ti predlažem, da ti što pre nađeš vreme da mi porazgovaramo, da vidimo u kom pravcu da se radi.
MLADIĆ: Dobro, predsedniče, ja znam, rekao mi je Momo Perišić, preneo mi je taj vaš zahtev. Ja bih, ovaj, želeo nešto da vas zamolim, jer ipak mislim da će neko od nas morati na tome prostoru tamo u smislu, i radi naroda i bolje organizacije jer se tamo prenose raznorazne i veoma opasne verzije od toga, da nisu ni dobrovoljci, da nije dozvoljeno dobrovoljcima sa teritorije Srbije da dođu u pomoć narodu…
MILOŠEVIĆ: A ko im je to zabranio?
MLADIĆ: Ja ne znam, nisam mogao do Perišića, on je na nekom sastanku, ne verujem da je on tako nešto, ali uglavnom ove stranke u eteru tako tvrde, znate?
MILOŠEVIĆ: Ma slušaj, Ratko, da li imaju neki građani koji ne mogu da pređu preko granice?
MLADIĆ: To je meni sve poznato.
MILOŠEVIĆ: Pa tako. A gde su ti dobrovoljci? Ajde da ih slikamo na televiziju, ima u studiju B, neka se čuju. Koji su to dobrovoljci?
MLADIĆ: Objavljuju ovamo, preko radija ovih lokalnih, preko ovih TV lokalnih i tako dalje.
MILOŠEVIĆ: Ja bih molio, ovaj, da imate to u vidu, jer samo se širi nezadovoljstvo u Krajini i mislim da se radi toga mi moramo tamo naći, da narodu i vojsci objasnimo šta treba raditi, kako treba raditi i da dalje narastanje nekih animoziteta između Republike Srbije i Jugoslavije i ukupno ovog prostora. Jer mi i dalje smatramo da jedni bez drugih ne možemo. Nažalost, Ratko, vi imate potpuno suludo političko rukovodstvo koje vas vuče u smrt! Eto!
MLADIĆ: Halo! Nisam vas čuo od “jeste nažalost” ništa.
MILOŠEVIĆ: Kažem, nažalost, imate suludo političko rukovodstvo koje vas vuče u pogibiju, to je taj problem!
MLADIĆ: Izvinite predsedniče, ovaj, ja vas zato zovem, jer narod pati, kako ćemo sa narodom, mene je briga za narod, nije me briga pojedinac iz bilo koga rukovodstva ovamo. Jer je narod tamo sluđen, izluđuju ga kojekakvi parolaši.
MILOŠEVIĆ: Da ti kažem, Ratko, kad sam tražio od Martića da ne zatvara autoput, onda je on meni rekao: “Buni mi se narod, pa moram da zatvaram autoput.” Eto, to je bio problem! (Neko se ubacuje u vezu). Halo!
MLADIĆ: Slušam vas.
MILOŠEVIĆ: Neka mi je druga veza bila uskočila. Prema tome, narod mora da se vodi i da mu se objasni, Ratko, a ne da se sluđuje, a tu treba da intervenišeš, jer ti si ipak komandant, pa da kažeš da je sramota da objavljuju takve vesti! Da je sramota!
MLADIĆ: Ja znam da je to sramota i znam ja da je to najgori oblik rada, taj neprijateljski rad, jer ja znam da to nije istina i da bez Srbije i njene pomoći i do sada i od sada mi ne bismo mogli živeti. Ali to je očito i zato mislim da bi morao ja s jakim timom da se nađem na tom prostoru tamo, da ljudima objasnim situaciju.
MILOŠEVIĆ: Pa idi, pa im objašnjavaj! Mislim, nema tu spora, ali ti sam znaš, čoveče, da nema ni na jednom mestu da građani ne mogu da pređu granicu, gde to ima!
MLADIĆ: Ja znam da su neke jedinice od Vukovara do Duleta došle.
MILOŠEVIĆ: Prema tome, svako može da pređe, ali nema dobrovoljaca, u tome je zec! Nema dobrovoljaca!
MLADIĆ: Ja bih vas molio, gospodine predsedniče, ako možete da naložite da mi malo, ovaj, ide naručeno, one dve prve stvari. Gde god je moguće da to ide prije! Mi očekujemo udar njihov na raznim stranama.
MILOŠEVIĆ: Dobro, Ratko, ti znaš da ćemo ti pomoći sve što možemo, a tebe molim, razmisli dobro, trebali bi da porazgovaramo i da vidimo kako da se stvari ubrzaju na političkoj strani, inače se ništa neće dogoditi.
MLADIĆ: Dobro, predsedniče, ja ću se vama javiti čim budem mogao, odvojiću vreme da se vidimo.
MILOŠEVIĆ: E pa dobro.
MLADIĆ: Hvala vam, živi bili i pozdravite sve.
MILOŠEVIĆ: Zdravo! Hvala ti.
