Što je najgore, vremenom se takav odnos prema pristalicama demokratske opozicije sve više zaoštrava. Žalosna je činjenica da on ima podršku velikih sila i sa Istoka i sa Zapada, pri čemu su njihovi motivi potpuno suprotni. Cilj Zapada je što skorije rešenje problema Kosova (sa „obostranim priznanjem“), dok je cilj Rusije odugovlačenje tog rešenja, jer će njena uloga biti važna do god traje „zamrznuti konflikt“. Zagledane u svoje ciljeve, velike sile ne obraćaju pažnju na unutrašnji Vučićev teror u Srbiji i patnje stanovništva.
Mora se priznati da Vučić vešto koristi pat poziciju velikih sila, što mu daje još veću samouverenost. NJegova bahatost više nema granica, što se može ilustrovati prostačkim rečnikom (sikter…), kakav nije viđen u Srbiji od turskih vremena. Ovakvu aroganciju odmah preuzimaju njegovi verni poslušnici (kao što su Rističević i Atlagić). Stiče se utisak da je režim u velikoj ofanzivi pred predstojeće parlamentarne izbore, dok je opozicija u defanzivi, konfuzna i dezorijentisana. Ideja o bojkotu izbora još više je podelila opozicionu scenu. Međutim, u vezi s tim, treba istaći da je kritika srpske opozicije donekle preterana.
U atmosferi koju je kreirao Vučićev režim, a imajući u vidu totalnu uzurpaciju medija, ni najbolje organizovane političke partije u Engleskoj ili Francuskoj ne bi imale nikakve šanse u borbi za vlast. Drugo je pitanje da li bi u tim zemljama uopšte moglo da dođe do takve situacije da jedan čovek uzurpira svu vlast, ali to već zadire u domen etnopsihologije, povezano sa odsustvom demokratske tradicije.
Posebno treba istaći da, u poslednje vreme, rasprava o Vučiću prelazi iz oblasti politike u domen medicine. Ugledni psihijatri ističu da „njegovo ponašanje odavno nije usklađeno sa realnošću“, kao da je „egocentričan i narcisoidan, sa nesavladivom potrebom da uvek bude u centru pažnje“. U vezi s tim, treba pomenuti interesantnu činjenicu da je novi auto-put Beograd – Čačak nazvao „Miloš Veliki“. To je sasvim razumljivo, jer je knjaz Miloš njegov idol, kao čovek koji je bio apsolutni vladar Srbije. Vučić samo to i želi – da bude neprikosnoveni vladar, da odlučuje o svemu i da ima kontrolu nad svim aspektima naših života. On neprekidno gradi kult svoje ličnosti, kakav nije bio od vremena Josipa Broza.
Za nas, pristalice demokratske opozicije, trenutna politička situacija u Srbiji izaziva nespokojnost, pa čak i strah. Protesti „1 od 5 miliona“ probudili su nadu u skorije političke promene, ali se ta nada sada skoro ugasila. Fanatična odlučnost sa kojom Vučić brani svoju vlast, sa svim mehanizmima koje je instalirao (medijska blokada, predizborno razvoženje pristalica od grada do grada, partijsko zapošljavanje, ucenjivanje i zastrašivanje zaposlenih…) ostaće zauvek zabeležena u srpskoj istoriji, a moći će da posluži kao primer svim sadašnjim i budućim diktatorima u svetu. Šta nama, dakle, ostaje? Da se strpimo još neko vreme i čekamo Vučićev kraj.
Ali šta ako mora još dugo da se čeka? Imamo primere dugovečnih vladavina izvan Evrope (u Kazahstanu i Angoli), ali i u Evropi (Belorusija). Da li možemo toliko da izdržimo, mi stariji sigurno ne, ali šta će biti sa mlađima? Mladi će masovno napuštati Srbiju, ali neće biti mesta za sve u razvijenom svetu. Neki će ipak ostati ovde i prepustiti se sudbini. Da li će oni da se bore protiv ove vlasti (jer Vučić očekuje da bude doživotni predsednik), ili se pomiriti sa tim da Srbija ne zaslužuje demokratski režim?
Ipak, pored straha od dugovečne Vučićeve vladavine, mora da postoji i nada da se sve može promeniti. Nada je poslednje utočište u ljudskoj prirodi koje omogućava opstanak. S jedne strane, nada se zasniva na očekivanju da će demokratske države u Evropi konačno shvatiti u kojoj se situacija Srbija nalazi. Ako uopšte očekuju Srbiju u Evropskoj uniji, onda bi morali da nam pomognu. Vučićevoj Srbiji sigurno nema mesta u EU, ali bez njega bi naša zemlja mogla dati značajan doprinos evropskoj kulturi i civilizaciji.
Pored nade u Evropu, sve demokratske snage u Srbiji moraju da nastave da se bore protiv Vučićeve tiranije, bez obzira na njegovu trenutnu moć. Evropa nam neće pomoći ako ne vidi koliki otpor pruža srpski narod aktuelnom režimu.
Na kraju, posebno bih želeo da istaknem ulogu preostalih slobodnih medija u tom otporu. Koliko nama znači kada vidimo na N1, ili čitamo u Danasu, Ninu, Vremenu i ostalim manjim medijima kakav teror režim vrši nad istinom i pravdom! Koliko nas ohrabruje kada shvatimo koliko nas ima istomišljenika! Za sada nas još uvek nema dovoljno da pobedimo Vučića legalnim putem (mada bi to sigurno mogli na slobodnim izborima). Zato moramo da se oslobodimo straha od predugog trajanja ovog režima i jednog dana (nadajmo se što skorijeg) dočekamo i oslobođenu, demokratsku Srbiju.
